KAKO JE VELIKI KOMANDANT OSVAJAO ŽENE! Ljubavne pobede i prokletstvo Ernesta Če Gevare

l Partizani su ga, bez oklevanja, pratili u sigurnu smrt, a žene su takođe bezuslovno pratile Če Gevaru, gubeći glavu od samog njegovog pogleda. Bilo je mnogo ljubavnih priča u njegovom životu, ali glavna ljubav je uvek bila revolucija. Ipak, neke žene su uspele da ostave primetan trag u njegovom životu.

Mnogi su bili iznenađeni kako je Ernesto lako osvajao žene. I to uprkos činjenici da se ne može nazvati briljantnim džentlmenom. Žene su cenile njegovu inteligenciju, erudiciju i žar i nisu primećivale njegovu neurednost, nizak rast i loše manire.

Njegova prva ljubav bila je devojka po nadimku Činčina (zvečka) Marija del Karmen Fereira. Najlepša u školi, a bila je i naslednica jedne od najbogatijih porodica. Ernesto je bio zaljubljen i požurio je da osvoji devojku. Čak su planirali da se venčaju nakon što on završi fakultet. Ali umesto toga otišao je na put u Latinsku Ameriku i njihovi putevi su se razišli.

Čeova prva žena bila je Peruanka Ilda Gadea. Zbližili su ih zajednički interesi. Ono što ga je privuklo njoj je to što je čitala Tolstoja, Dostojevskog i Gorkog, kojima se divio, a bila je i marksista i revolucionar.

Če Gevaru su posebno zanimale žene koje su bile jednako strastvene kao i on za revolucionarne ideje. Upoznao je Argentinku Aleidu Marč tokom godina gerilskog rata na Kubi. Bila je aktivna u Pokretu otpora i postala je njegov lični sekretar kada je komandovao pobunjenicima.

Nakon pobede, razveo se od prve žene i oženio Aleidom. Imali su četvoro dece. Živeli su zajedno od 1959. do 1965. godine, sve dok Če Gevara nije otišao u Kongo.

Če Gevarina poslednja ljubav bila je Tamara Bunke Bider, poznata po nadimku Tanja partizanka. Ovo je bila najkontroverznija figura u biografiji El Komandantea. Prema nekim izvorima, bila je agent kubanske obaveštajne službe u Boliviji i ljubavnica bolivijskog predsednika, prema drugima, Tanja je radila za KGB. Upoznali su se kada je ona bila u Čeovoj pratnji kao prevodilac. Tanja je pripremila bazu za borce u Boliviji, a zatim je sa Čeom otišla u planine i, prema jednoj verziji, umrla 1967. godine, 40 dana pre njegove smrti. Prema drugoj verziji, preživela je i otišla u SSSR pod drugim imenom.

Čak i poslednjih dana, Če je zatočen u školi u selu La Igera osvojio srce 19-godišnje učiteljice koja mu je donela hranu. Ona je bila poslednji civil koji ga je video živog. Džulija Kortes je kasnije priznala da se zaljubila u njega na prvi pogled.

- Radoznalost me je naterala da odem da pogledam ružnog i lošeg čoveka, a upoznala sam izuzetno zgodnog čoveka. Njegov izgled je bio užasan, izgledao je kao skitnica, ali su mu oči sijale. Za mene je bio divan, hrabar, inteligentan čovek. Ne verujem da će ikada biti još jedan ovakav - kazala je.

PRIČA O JEDNOJ FOTOGRAFIJI:

NAJPOZNATIJI ČEOV PORTRET

Verovatno je malo ljudi na svetu koji nikada nisu videli kultnu crnobelu fotografiju - najpoznatiji Če Gevarin portret. Smešno je, ali fotografija borca protiv „sveta kapitala“ s vremenom se pretvorila u brend: sada se slika kubanskog revolucionara s beretkom sa zvezdom može naći na posterima, majicama, šoljama, bedževama i na mnoštvu drugih suvenira. Sve je počelo 5. marta 1960. godine, kada je fotograf Alberto Korda snimio svoj najpoznatiji portret

U martu 1960. Alberto Korda, reporter kubanskog dnevnika „Revolusion, imao je zadatak da fotografiše sahranu žrtava terorističkog napada u luci Havana kada je ubijeno više od 100 ljudi.

Među okupljenima, fotograf je ugledao komandanta Ernesta Če Gevaru - stajao je na sceni nemo, u zadnjem redu. Nastupio je Fidel Kastro, nedaleko od njega su se nalazili poznati političari i javne ličnosti, a Če Gevara je bio praktično nevidljiv publici. Ali u nekom trenutku, revolucionar je napravio korak napred, a Korda je uspeo da školjcne tri puta - i, zajedno sa Če Gevarom, u kadar su upali i drugi ljudi i jedna palma. Kasnije je fotograf ovu seriju fotografija nazvao „Geriljero heroiko“ (Guerrillero Heroico / Partizan heroj) i odsekao sve „nepotrebno“, ostavljajući na fotografiji samo portret komandanta.

Sledećeg dana izašao je novi broj Revolusiona s beleškom o sahrani, ali tamo nije bilo fotografije Če Gevare. Urednik je jednostavno odbacio ove fotografije i koristio fotografije Kastra i drugih ličnosti za ilustraciju.

Sam fotograf smatrao je snimke uspešnim i odštampao je fotografiju. Okačio ju je u svojoj kući, na zid, gde je stajala narednih sedam godina.

U jesen 1967. u posetu Kordi dolazi Đanđakomo Feltrineli, italijanski izdavač koji je, inače, prvi objavio „Doktora Živaga“ Borisa Pasternaka. Feltrineliju se veoma dopao portret na zidu, a Korda mu je odštampao nekoliko primeraka kao suvenir - naravno, ne uzevši ni jedan pezos od njega.

Iste jeseni je ubijen Če Gevara. Preduzimljivi Feltrineli je odmah napravio plakate koristeći fotografiju, a za italijanske studente plakati s „Partizanom herojem“ postali su simbol borbe za slobodu. Mladi ljudi šetali su ulicama Milana sa slikom kubanskog revolucionara i skandirali: „Živ je“. Kasnije je ova ideja usvojena u mnogim zemljama - hipiji i dalje nose stvari sa simboličnim portretom Če Gevare.

Feltrineli je zaradio milione od plakata, ali sam fotograf nije dobio novac za svoju fotografiju.

Mnoge kompanije su iskoristile veliki uspeh fotografije. Ali Korda nije nikoga tužio i nije tražio novac - izuzev jednog slučaja s votkom „Smirnof“. Fotograf je bio ogorčen što je Čeov portret stavljen na etikete votke, čime je „oklevetana“ reputaciju komandanta. Korda je od „Smirnofa“ dobio 50.000 dolara koje je odmah donirao za unapređenje kubanskog zdravstvenog sistema.

Tvorac svetski poznate fotografije umro je od srčanog udara 2001. u siromaštvu, ali mnoge kompanije zaradile su milione od krađe Čeovog portreta. Sada je prava na fotografiju od Kordinih potomaka otkupila američka kompanija „Fešn viktim“ (Fashion Victim) - prema njihovim rečima, organizacija je spremna da tuži svakoga ko želi da proda fotografiju bez njihovog pristanka.

POSLEDNJI DANI SLAVNOG REVOLUCIONARA:

ČE GEVARINO PROKLETSTVO

Mitologizaciju slike mrtvog Čea olakšala je i činjenica da su svi koji su učestvovali u njegovom pogubljenju kasnije patili od nezgoda ili su doživeli čudne incidente. Zbog toga je nastala legenda o El Komandanteovoj kletvi: navodno se on sveti svima koji su ga izdali.

Bolivijski predsednik Rene Barijentos, koji je naredio pogubljenje revolucionara, poginuo je u avionskoj nesreći pod misterioznim okolnostima 1969. godine; tri meseca kasnije ubijen je seljak koji je vlastima izdao lokaciju partizanskog odreda; 1970. na auto-putu je pronađen bezglavi leš oficira Lorencetija, koji je vodio antipartizanske vojne akcije; kapetan bolivijskih rendžera Hari Prado, koji je uhvatio Čea, ranjen je zalutalim metkom u kičmu i ostao je paralizovan; pukovnik Andrija Selić, poreklom Crnogorac iz Rovaca, koji je tukao Ernesta na ispitivanjima, i sam je umro u zatvoru, tučen motkama itd.

Svi koji su na ovaj ili onaj način učestvovali u hvatanju i ubistvu Če Gevare su ubijeni ili umrli od iznenadnih bolesti. Izvršitelj smrtne presude Mario Teran ostao je živ, ali se napio i izgubio razum. Dugo „Če Gevarino prokletstvo“ nije doticalo bivšeg ministra unutrašnjih poslova Bolivije Antonija Argedasa, u čijem su prisustvu Ernestu odsečene ruke da bi potom predstavio otiske njegovih prstiju kao dokaz da je ubijeni čovek zaista isti Če Gevara. Preživeo je nekoliko atentata. Tek 35 godina posle Čeove smrti, bomba domaće izrade eksplodirala je na centralnom trgu La Paza u rukama 72-godišnjeg muškarca. Ispostavilo se da je u pitanju Argedas.