Vojislav Tankosić, čije je ime nekad odjekivalo od beogradskih kafana do bečkog dvora, danas je gotovo izbrisan iz kolektivnog pamćenja. Žrtva ideoloških čistki i revizija istorije, dva puta je zaboravljen: prvo od onih koji su se borili protiv Crne ruke i Apisove ideje, a zatim i od onih koji su želeli da izgrade mit o Narodnooslobodilačkoj borbi bez mrlja Prvog svetskog rata.
Tankosićev doprinos srpskoj istoriji je neosporan. Kao vojvoda četničkog pokreta, popularizovao je ime ovog pokreta, iako sam nije imao nikakve veze sa onim potonjim četnicima Draže Mihailovića. Bio je hrabar borac, poznat po svojim gerilskim podvizima u Makedoniji i Prvom svetskom ratu. Njegova smrt u ratu predstavljala je veliki gubitak za Srbiju.
Međutim, Tankosićeva veza s Crnom rukom i ubistvom Franca Ferdinanda doveli su ga u nemilost onih koji su se borili protiv te tajne organizacije. Njegova uloga u atentatu je osporavana, ali to ga je ipak koštalo mesta u istoriji.
Nakon Drugog svetskog rata nova vlast je želela da se stvori mit o Narodnooslobodilačkoj borbi kao jedinoj pravednoj borbi za srpsku slobodu. Prvi svetski rat, sa svojim kompleksnim sukobima i kontroverzama, bio je zanemaren, a s njim i ličnosti poput Vojislava Tankosića.
Zbog toga je Tankosić danas gotovo zaboravljen. Njegovo ime se retko spominje u udžbenicima istorije, a njegovi podvizi su poznati samo užem krugu entuzijasta. To je velika nepravda prema tom hrabrom čoveku koji je žrtvovao život za Srbiju.
Vreme je da se Vojislav Tankosić vrati na svoje mesto u istoriji. Njegova priča je priča o hrabrosti, patriotizmu i žrtvi. To je priča koja ne bi smela biti zaboravljena.
Rođen je u selu Ruklada, kod Uba, 28. septembra 1880. Već u mladosti je pokazao izvanredne sposobnosti, isticali su ga disciplina i rodoljublje.
Malo se zna o njegovom ranom detinjstvu. Otac Pavle se bavio kazandžijskim zanatom u Beogradu i bio je dosta stariji od majke Milje. Po završetku njegove osnovne škole porodica se preselila u Beograd, gde se Vojislav upisao u Drugu beogradsku gimnaziju. Nije poznato zbog čega se ispisao iz šestog razreda 1898, ni da li je školovanje okončao privatno. U Vojnu akademiju se upisao 1899. u 32. klasi, da bi je završio 1901, posle čega je kao vodnik bio raspoređen u šesti pešadijski puk „Kralj Karol“. Sa 15. klasom završio je i Višu školu Vojne akademije. Čitao je mnogo, a posebno knjige iz nacionalne istorije i beletristiku.
Njegova karijera u vojsci se brzo razvijala. Nakon akademije isticao se disciplinom, hrabrošću i domoljubljem, što ga je dovelo do učešća u Majskom prevratu 1903. godine.
Prema brojnim izvorima, Tankosić je bio deo Crne ruke, tajne oficirske organizacije koja je planirala i izvela prevrat.
Na sam dan prevrata, 11. juna 1903, Tankosić je komandovao grupom vojnika koja je upala u Kraljevski dvor i ubila braću kraljice Drage, Nikolu i Nikodija Lunjevicu.
Postoje različita mišljenja o tome da li je delovao iz patriotskih pobuda, iz lojalnosti prema Crnoj ruci, ili je bio motivisan ličnim ambicijama.
Tada je po naređenju izvršio egzekuciju braće kraljice Drage. Čaršijske priče iz tog vremena kažu da je, dok su se ostale ubice kolebale, Tankosić mirno uperio pušku u Nikolu Lunjevicu i rekao mu: „Izvini, brate, ali ovako mora biti.“
Petar Mihailović, jedan od vođa Crne ruke, u svojim memoarima opisuje ulogu Tankosića u prevratu. On navodi da je bio zadužen da ubije kraljičinu braću i da je to učinio „hrabro i bez oklevanja“.
Tankosićev duh se nije uklapao u okvire konvencionalnog ratovanja. U njemu je kucalo gerilsko srce, a aneksija Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske 1908. godine bila je iskra koja je zapalila plamen otpora. U Prokuplju je formirao gerilsku školu, obučavajući dobrovoljce za borbu u Bosni. Njegova vizija i hrabrost privukli su hiljade Srba spremnih da se bore za slobodu.
Njegov rad nije prošao neopaženo. Novine su trubile o „srpskim četnicima spremnim na rat“, a on sam je stekao nadimak Vojvoda, iako ga je vlada zbog straha od austrougarske reakcije zvanično držala na distanci. Finansiran od strane bogatih Srba, Tankosić je bio nemilosrdan prema dezerterima, uhodama i izdajnicima, ne štedeći ni one koji su ugrožavali srpsko stanovništvo.
Njegova borba se nastavila na jugu, u Makedoniji, gde su turska i albanska represija dovele do egzodusa Srba. Tankosić se pridružio komitskom pokretu, koristeći svoje vojničko znanje i organizatorske sposobnosti da postane jedan od vođa otpora. Prerušen u trgovca, krstario je jugom, upoznajući teren i stanovništvo, šireći plamen prkosa i slobode.
Godine 1905, osnivanje Carinske unije s Bugarskom dovelo je do kratkotrajnog povratka u Srbiju i odlikovanja Ordenom Karađorđeve zvezde. Tankosić je nastavio uspon, 1907. godine je postao komandant četa na Vardaru, a već sledeće godine vodio je napad na Bugare u selu Stracinu. Njegova slava je rasla, a Beograd ga je dočekao kao heroja.
Neposredno pred Prvi balkanski rat bio je raspoređen u komandu graničnih trupa, gde je prikupljao i obučavao dobrovoljce. Kao vladin emisar, održavao je kontakte s albanskim liderima, poput Ise Boljetinca. Iz tog perioda potiče i poznata fotografija Tankosića prerušenog u Albanca.
Tankosić je bio boem, neženjen, „venčan za Srbiju“, kako je govorio. Obožavao je žene i piće, a mrzeo nepoštene političare i lopove. S njima se bespoštedno obračunavao, smatrajući ih neprijateljima srpskog naroda.
Prvi balkanski rat
Tankosić je odigrao značajnu ulogu i u Prvom balkanskom ratu. Bio je na čelu Lapskog četničkog odreda, koji je delovao kao izviđačka grupa pred 3. armijom.
Pokazao je hrabrost i samoinicijativu kad je, tri dana pre zvaničnog početka rata, naredio svom odredu da napadne albanske snage. Ova hrabra akcija je označila početak sukoba i dovela do značajnih srpskih pobeda.
Pod Tankosićevim vođstvom, Lapski četnički odred je odigrao ključnu ulogu u oslobađanju Prištine. Njegova hrabrost i sposobnost vođenja doprineli su brzom i efikasnom napredovanju srpskih snaga.
Prvi svetski rat
U austrougarskom ultimatumu 1914. godine Tankosić je optužen za organizovanje Sarajevskog atentata i davanje oružja Gavrilu Principu. Zbog toga je rat dočekao u pritvoru.
Odmah po prijemu ultimatuma, 23. jula, ministar vojni Dušan Stefanović dobio je naređenje da uhapsi majora Tankosića. Naređenje je izvršio komandant Dunavske divizije, pukovnik Milivoje Anđelković. Tankosić je priveden na Torlaku, gde je bio izmešten štab divizije.
Stari Tankosićev četnički odred odmah je počeo da se okuplja i 24. jula uveče, pod komandom Tankosićevog zamenika Jovana Babunskog, prebacio se na Torlak, insistirajući da se zapovednik oslobodi i preuzme komandu nad četom.
U srpskom odgovoru na ultimatum, koji je austrijskom poslaniku Gizlu predat 25. jula, između ostalog, navedeno je da je major Tankosić pritvoren još 23. jula, i tražili su se rezultati istrage vođene u Sarajevu „radi daljeg postupka“. „Nezadovoljan“ odgovorom, Gizl je iste večeri napustio Beograd i Beč je 28. jula objavio rat Srbiji.
Ministarski savet je 26. jula doneo odluku se major Tankosić pusti na slobodu pošto Austrijanci nisu podneli nikakve dokaze o njegovoj krivici. Pukovnik Anđelković je odluku sproveo u delo i u večernjim časovima 28. jula Tankosića, na čelu četničkog odreda od 400 ljudi, uputio je na osiguranje linije Vidin-kapija - Savski most. Major je preuzeo ponovo komandu nad odredom, znatno doprinevši odbrani prestonice tokom prvih ratnih dana. On je 4. avgusta i zvanično postavljen za zapovednika Rudničkog četničkog odreda, koji je 1914. učestvovao u svim operacijama srpske vojske, tokom kojih je praktično desetkovan.
U Prvom svetskom ratu Tankosić komanduje Dobrovoljačkim odredom u Beogradu. Na njegovo insistiranje, u odredu se našla i Milunka Savić. Iz prvih dana rata poznati su njegova akcija tajnog prebacivanja u Zemun, zarobljavanje neprijateljske straže i isticanje srpske zastave na neprijateljskom položaju.
Oktobra 1915. godine austrougarska ofanziva je nadolazila. Major Vojislav Tankosić, poznat po svom neumornom junaštvu, postavljen je za komandanta užičkog puka „Stevan Nemanja“. Njemu je pripao težak zadatak - da brani ključne položaje na Igrištu i spreči prodor neprijateljskih snaga prema jugu. Bio je to trenutak kad se hrabrost morala suočiti s neumoljivom silom.
Bitka na Igrištui smrt heroja
Borbe su bile žestoke. Pod kišom neprijateljskih granata, major Tankosić je bodrio svoje vojnike, vodeći ih hrabro u borbu. Međutim, 31. oktobra ga je pogodio šrapnel granate. Ranjen u leđa i onesvešćen, prenesen je u poljsku bolnicu u zgradi trsteničke škole „Sveti Sava“. Prethodno je, tokom borbi na Dunavu, već bio ranjen u glavu. Ali ni to nije moglo slomiti njegov borbeni duh. Nažalost, od poslednje rane major Tankosić se nije oporavio. Umro je 2. novembra 1915, u mislima o domovini i borcima za koje je hrabro poginuo.
Iz straha da Austrougari ne počine osvetu nad telom srpskog heroja, Đuro Šarac, njegov najbliži saborac, odlučio se na prevaru. Organizovao je lažnu sahranu na groblju u Trsteniku, a telo majora Tankosića premestio je u tajnu grobnicu. Međutim, vest o njegovoj smrti stigla je i do neprijatelja. Oni nisu verovali u priču o sahrani, jer je major Tankosić za njih predstavljao simbol srpskog otpora.
Ekshumacija i potvrda
Austrougarska vojska je 8. novembra zauzela Trstenik. Sumnje u smrt majora Tankosića postajale su sve veće. Da bi razbile srpske legende i zastrašile lokalno stanovništvo, vlasti su naredile ekshumaciju. Pod budnim okom detektiva iz Pešte, telo je 16. decembra izvađeno iz groba, identifikovano, fotografisano i ponovo sahranjeno. Vest o ekshumaciji, uz slike iz groba, plasirana je u budimpeštanskim novinama. Tako je, na tako nemilosrdan način, potvrđena smrt majora Tankosića.
Iako je fizički nestao, major Tankosić je postao legenda. Njegova hrabrost i požrtvovanost u borbama protiv mnogo brojnijeg neprijatelja postale su simbol srpskog otpora. Njegova smrt, iako tragična, nije slomila borbeni duh srpske vojske, već je samo pojačala odlučnost za konačnu pobedu.
Majka ne odustaje
Godine 1920, pet godina nakon herojske smrti majora Vojislava Tankosića, njegovu majku Milju još je davila teskoba. Njen sin, legendarni komandant užičkog puka „Stevan Nemanja“, poginuo je braneći Srbiju od austrougarske ofanzive, a sahranjen je na brzinu u Trsteniku, daleko od doma. Majka Milja nije mogla da se pomiri s tom nepravdom. Želela je da njen sin dobije dostojanstvenu sahranu u Beogradu, gradu za čiju je slobodu dao život.
Milja je objavila oglas u novinama, moleći svakoga ko zna gde je Vojin grob da se javi. Dve godine je čekala, u nadi da će pronaći sina i preneti ga u prestonicu. Uz pomoć ćerke i vernih ratnih drugova majora Tankosića, konačno je uspela da 1922. godine izdejstvuje dozvolu i prikupi sredstva za prenos ostataka.
Sedmog oktobra 1922. godine kovčeg s Vojinim posmrtnim ostacima stigao je na beogradsku železničku stanicu. Grad je ispratio svog heroja kako dolikuje. Povorka, uz pratnju vojske, vojne muzike i pevačkog društva, krenula je ulicama Beograda ka Sabornoj crkvi. Na Terazijama i ispred Univerzitetske biblioteke odaju se počasti, a pešadijski odred ispaljuje počasni plotun. Konačno, major Tankosić je sahranjen na Novom groblju, uz skromnu ploču s natpisom koji slavi njegovu hrabrost i borbu za slobodu.
Mila Tankosić je svojim upornim zalaganjem i materinskom ljubavlju obezbedila dostojanstven sprovod svom sinu i ovekovečila njegovu ulogu u srpskoj istoriji. Njena priča je podsetnik na snagu majčinske ljubavi i na neprocenjivu vrednost herojstva onih koji su žrtvovali život za slobodu svoje domovine.
Crna ruka, poznanstvo sa apisom, majski prevrat i atentat u sarajevu
Tajno društvo, ubistva, špijunaža i čovek sa senkom
l U svetu špijunaže, tajnih društava i zavereničkih teorija Crna ruka zauzima posebno mesto. Ova obaveštajna organizacija, aktivna u ranim godinama 20. veka, bila je umešana u niz značajnih događaja, od atentata na prestolonaslednika Franca Ferdinanda do Solunskog procesa.
Voja Tankosić, desna ruka Aleksandra Dimitrijevića Apisa, vođe Crne ruke, bio je ličnost obavijena velom misterije. Njegove avanture su bile brojne, a neke od njih su se graničile sa apsurdom. U jednom incidentu Tankosić se prerušio u bugarskog oficira i prošvercovao se preko granice, samo da bi se infiltrirao u bugarsku vojsku i prikupio obaveštajne podatke. Njegove metode su bile nekonvencionalne, ali njegova efikasnost bila je nesporna.
Solunski proces, održan 1917. godine, bio je pravni spektakl prožet intrigama i politikom. Optuženi za izdaju i vezu sa Crnom rukom, Apis i ostali članovi organizacije suočili su se s lažnim optužbama i sumnjivim dokazima. Proces je bio ispunjen dramskim ishodima, a na kraju i smrtnom presudom za Apisa i mnoge druge.
Crna ruka ostavlja za sobom trag u istoriji kao podsetnik na snagu tajnih društava, opasnosti od nacionalizma i lakoću s kojom se istina može izgubiti u vrtlogu politike.
