MUKE DAJU JUNAKE! Pobeda zbog koje se Srbima DIVIO SVET: 110 godina od velikog trijumfa male kraljevine

Upisana u ratnu istoriju kao prva srpska pobeda u Velikom ratu, bitka je bila prekretnica i vetar u leđa srpskoj vojsci u godinama koje su dolazile

Jedna od najvećih srpskih pobeda na Ceru i danas je predmet neslaganja istoričara. Naime, jedni navode kao početak bitke dan kada je došlo do proboja austrougarskih trupa preko Drine, dok drugi navode dan kada su srpske trupe izvršile kontranapad.

U istorijskim spisima stoje hvale glavnokomandujućeg oficira Oskara Poćoreka da će Srbiju pogaziti za svega sedam dana i kako je sve to samo „šetnja do Niša“, gde je trebalo da se susretnu sa bugarskom armijom. Tako samouvereni, formiranu vojsku za pohod na Srbiju nazvali su „kaznena ekspedicija“. Ovakve izjave nisu čudile s obzirom na to da je srpska vojska u rat ušla sa 250.000 vojnika, dok je Austrougarska vojska brojala oko 1,5 miliona vojnika, a za samu bitku na Ceru angažovala je 300.000 vojnika. Ovom vojskom Poćorek je planirao napad na Srbiju preko Drine, igrajući na kartu iznenađenja. Računajući na iscrpljenost srpskog seljaka u Balkanskim ratovima, verovali su da će Srbija za kratko vreme pasti na kolena. Ipak, istorija beleži drugačiji tok.

Cerska bitka je prva srpska, ali i saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu. Bila je ovo velika pobeda koja je moralno podigla vojnike, ali i saveznicima pokazala da njeni neprijatelji nisu nesavladivi. Srpski vojni sanitet je u rat ušao u jako lošem stanju. Pored nedostatka lekova i sanitetskog materijala, najveći problem bio je nedovoljan broj lekara. Srbija, koja je tada imala na oko pet miliona stanovnika, imala je samo oko 400 lekara, koji su davali sve od sebe kako bi pružili pomoć ranjenim srpskim vojnicima na frontu. Operacije, šivenja i druge hirurške intervencije izvodili su na prvoj liniji fronta i u tom svom poslu često i sami ginuli. Napad je počeo 12. avgusta 1914. godine na reci Drini.

Austrougarska je sa oko 80.000 vojnika Pete armije generala Liborijusa fon Franka krenula preko Drine. Istovremeno, Druga armija je preko Srema napala i osvojila Šabac. Ipak, četničke trupe na Drini zadale su probleme generalu Poćoreku. Austrougarski izveštaji govore da su već tokom prvog i drugog napada njihove trupe trpele strahovite gubitke, i to od vojnika koji su na njih pucali sakriveni iza žbunja i drveća.

Trenutak preokreta

Znajući da Austrougarska priprema veliku ofanzivu na Srbiju, srpska Vrhovna komanda pripremala se za taktičko-operativna dejstva i kontraofanzivu. Procenjujući da će glavnina austrougarskih snaga udariti sa severa i dolinom Morave, dok će pomoćne snage nadirati sa zapada od Drine, Komanda je rasporedila svoje snage. Prva armija, pod komandom generala Petra Bojovića, nalazila se na prostoru Grocke, Smederevske Palanke, Rače i Topole. Druga armija, pod komandom generala Stepe Stepanovića, nalazila se u rejonu Obrenovca i Aranđelovca.

Treća armija, pod komandom generala Pavla Jurišića Šturma, štitila je severnu i severozapadnu granicu, od ušća Kolubare do Ljubovije, dok se užička vojska, pod komandom generala Miloša Božanovića, nalazila u rejonu Užica kako bi kontrolisala pravce koji od Višegrada i Bajine Bašte vode dolinom Zapadne Morave.

Uočavajući stratešku važnost planine Cer, a prema trenutnom rasporedu snaga, komandant Druge armije Stepa Stepanović izradio je plan dejstva Druge armije da se izvrši manevar u pravcu Cera i Mačve i da, umesto na sever, krene ka zapadu i susretne snage napadača. Očekujući udarni napad, Vrhovna komanda je 15. avgusta donela odluku koja će obeležiti ratovanje u Srbiji 1914. godine.

U noći između 15. i 16. avgusta na vrhovima planine Cer susreli su se prvi deo Kombinovane divizije sa prethodnicom Dvadeset prve landver divizije austrougarske armije. Pod udarom srpske vojske brojnija austrougarska armija počela je da se povlači. Povlačenje preko Drine razbijene austrougarske snage otpočele su u noći 19. na 20. avgust i nastavile ceo sutrašnji dan. Posle trijumfa na planini Cer Srbi su hteli da povrate teško utvrđeni grad Šabac. Žestoki okršaji desili su se 21. i 22. avgusta, tokom kojih su srpske snage uspele da se probiju do zapadne strane grada.

Do 23. avgusta su opkolili grad i uveče doterali tešku artiljeriju. Sledećeg dana su Srbi ušli u grad, da bi otkrili da su ga Austrougri napustili prethodno veče. Do popodne srpske snage su stigle do obala Save, čime je prva austrougarska ofanziva završena.

Zahvaljujući sjajnoj strategiji srpske komande i neuporedivoj hrabrosti srpskih vojnika, do 24. avgusta u Srbiji nije ostao nijedan austrougarski vojnik.

Iznenađenje u Evropi

Cerska bitka je veličanstvena pobeda srpske vojske, koja je izazvala veliko iznenađenje širom Evrope. Svi su govorili o maloj kraljevini koja je pobedila nadmoćnu carevinu. Ekonomski razvoj i snaga vojske između dve zemlje bili su u neravnopravnom odnosu, i to je ono što i danas izaziva nevericu. U jednoj od najznačajnijih bitaka u srpskoj istoriji svojim herojskim činom su se istakli pripadnici Kombinovane, Moravske, Šumadijske i Konjičke divizije. Srpski vojnik je pokazao da je, iako mali, njegovo srce veće od Habzburške monarhije. Borio se da bi zaštitio imovinu i svoju porodicu. Tom porivu nije mogao da se suprotstavi ni veliki i moćni neprijatelj. Bitka je imala i ogroman psihološki značaj. Ona je došla u trenutku kada su nemačke trupe nezadrživo napredovale ka srcu Francuske. Mala srpska vojska pobedom na Ceru doprinela je ugledu Kraljevine Srbije i postavila je na vrlo visoko mesto u odnosima sa saveznicima. U Cerskoj bici srpske snage izgubile su više od 16.000 vojnika, dok su austrougarski gubici iznosili oko 25.000 vojnika. Zahvaljujući dobrom komandovanju, srpska vojska je uspela da se prilagodi situaciji na terenu i da u jednoj iznenadnoj, neočekivanoj bici izbori pobedu. Nakon ove bitke komandant Druge armije, general Stepa Stepanović, dobio je čin vojvode za postignute rezultate.

Prekršen lanac komandovanja

l Cerska bitka je prva u srpskoj istoriji u kojoj je prekršen lanac komandovanja. Naime, vojvoda Radomir Putnik je čekao ishod austrougarskih operacija, a general Stepa Stepanović je shvatio važnost planine Cer i oglušio se o komandu vojvode Radomira Putnika, što je dovelo do uspeha srpske vojske u Cerskoj bici.

ZANIMLJIVOST Prekršen lanac komandovanja

Cerska bitka je prva u srpskoj istoriji u kojoj je prekršen lanac komandovanja. Naime, vojvoda Radomir Putnik je čekao ishod austrougarskih operacija, a general Stepa Stepanović je shvatio važnost planine Cer i oglušio se o komandu vojvode Radomira Putnika, što je dovelo do uspeha srpske vojske u Cerskoj bici.

Gvozdeni puk

Binički, Brka i „Marš na Drinu“

Srpsku patriotsku pesmu „Marš na Drinu“ napisao je srpski kompozitor Stanislav Binički ubrzo posle bitke. Binički je posvetio marš svom omiljenom komandantu u vojsci, pukovniku Milivoju Stojanoviću Brki iz Gvozdenog puka - Drugi pešadijski puk prvog poziva „Knjaza Mihaila“ - Moravska divizija prvog poziva. U Prvom svetskom ratu 1914. godine Stojanovićev Drugi gvozdeni puk učestvovao je u Cerskoj bici, i to u samom njenom centru, na Tekerišu. Reči pesme napisao je književnik Milivoje Popović Kavaja, nekadašnji prvi direktor Sava centra.

Ekranizacija

Sedam filmova

Cerska bitka je najekranizovanija srpska bitka od svih, sa četiri igrana filma, dva igrano-dokumentarna i jednim dokumentarnim filmom. Najtačnija ekranizacija bitke je film Žike Mitrovića „Marš na Drinu“ iz 1964. godine.

U čuvenoj završnoj sceni od eksplozije fulminata zapalio se na leđima koporan glumca Ljube Tadića, koji je ipak izdržao i do kraja snimio scenu „Drino, jebem ti.“.

Najnetačnija ekranizacija je film „Sveti Georgije ubiva aždahu“, u kome se ni topografija ni radnja ne poklapaju sa bitkom. Pored ova dva filma, snimljeni su na stogodišnjicu bitke dva igrano-dokumentarna filma „Srbija u Velikom ratu“ i „Heroj 1914“, kao i filmovi iz 2018. „Zaspanka za vojnika“ i film „Kralj Petar u slavu Srbije“, po kome je rađena istoimena serija.

Staško Sondermajer

Mali heroj od srca žaljen

Učenik šestog razreda Druge beogradske gimnazije Stanislav Staško Sondermajer najmlađi je borac koji je, braneći svoju otadžbinu, poginuo 5. avgusta 1914. godine u Cerskoj bici. Stradao je u borbama kod sela Dobrića.

„Od srca žaljen, mlad, a tako slavan, mali junak Trećeg konjičkog puka boravi večni san na polju časti“, zapisao je o Stašku Sondermajeru njegov profesor Miodrag Ibrovac.

Vaspitavan u patriotskom duhu, sin uvaženog hirurga i sanitetskog pukovnika Romana Sondermajera i Stanislave Đurić imao je 16 godina kada je buknuo rat. Dok su se muškarci spremali za front, dečak je stao pred oca tražeći da krene i on, ali dozvolu nije dobio.

Određen da bude na službi u pozadini, dečak je preklinjao da mu se učini čast da uđe u borbeni red, a njegovo stradanje sa puškom u ruci izazvalo je suze u očima mnogih ratnika. Žene, sestre, majke iz sela Bogosavca izašle su na bojište i našle mladog dečaka u mornarskoj uniformi, uzele su ga, donele u centar sela i sahranile na mestu na kojem i danas počiva.

U bluzi poginulog dečaka pronađen je dnevnik umotan u maramicu, u kojem opisuje kako ga je porazila smrt majke dva dana posle mobilizacije, kao i atmosferu na frontu.

Pesmom mu se odužila i pesnikinja Isidora Sekulić: „Davno neobradovana, obradovala sam se dijademi čistih tvojih detinjih očiju. Pričao si da voliš Srbiju, slobodu i jednog princa. I s tobom zajedno, ja sam volela Srbiju.“

Momčilo Gavrić, najmlađi srpski kaplar

„Čiko, sve su mi ubili...“

U jednom selu avgusta 1914. jedan osmogodišnji dečak proživljava neopisivu tragediju. Vojnici „vražje divizije“ (Hrvatska domobranska 42. divizija, u kojoj je bio i Josip Broz, ubijala je po Mačvi i Pocerini, prim. ur.) ubijaju mu celu porodicu, a kuću pale. Njega je otac poslao u susedno selo kod strica, udaljeno nekoliko kilometara, da traži zapregu. Po nekim pričama, njegov otac je znao za zverstva i naslutio je da bi to moglo da se desi i u njihovom selu. Tako je spasao sina Momčila. Momčilo Gavrić, užasnut prizorom pred svojom kućom, gde su nad zgarištem i leševima vojnici nazdravljali i opijali se, glasno se smejući, otišao je do planine Gučevo da traži srpsku vojsku. Naišao je na Šesti artiljerijski puk Drinske divizije, kojom je komandovao major Stevan Tucović, brat Dimitrija Tucovića. „Čiko, sve su mi ubili...“, rekao je. Objasnio je da nema nikog i molio je da ga prime u redove. Odmah su vojnici krenuli da mu osvete porodicu. Vojnik Miloš Mišović je zajedno sa Momčilom bacio bombe na zapijene vojnike, a Momčilo je tad postao ravnopravni vojnik. Mali Gavrić uvek je bio uz stasitog Zlatiborca, vojnika Miloša Mišovića. Imao je zadatak da svakog dana opali iz topa tri puta da bi tako svetio svoju porodicu.

Jedan od vojnika, krojač u civilu, od starih šinjela mu je sašio uniformu i šajkaču. Vojnici su mu dali pušku sa skraćenom cevi. Na nogama je nosio stare opanke jer nije bilo malih cokula. U vojnim izveštajima ostalo je svedočanstvo o dečaku Momčilu koji nije hteo da ode od topova i skloni se u rov kad neprijatelj zapuca.