Srbija zaboravila 3 naša vojnička groblja na kojima počiva oko 1.500 vojnika: Junaci Bitke na Drini počivaju i u korovu

Gde ste, Srbi s obe strane Drine?! Oko hiljadu i po srpskih vojnika počiva na tri groblja u okolini Han Pijeska, a da o njima zvanična Srbija pojma nema. Junaci koji su izginuli pre 110 godina tokom Bitke na Drini leže zaboravljeni na Javoru u Bosni, humke su im uglavnom zarasle u korov i šumu, a pijetet im uglavnom odaju lokalni lovci i planinari. Države Srbije, ali i Republike Srpske - nigde.

Prodor u istočnu Bosnu tokom prve godine Prvog svetskog rata Užička i Sandžačka (crnogorska) vojska, kako piše Luka Nikolić u knjizi "Ratna dejstva Užičke vojske u 1914. godini", učinile su u dva navrata. Bile su to borbe za ovladavanje prelazima preko Drine tokom Cerske operacije (od 14. do 26. avgusta), a potom i ofanziva u istočnoj Bosni tokom Bitke na Drini (od 12. septembra do 25. oktobra). Ova potonja važna je za našu priču, jer su baš u okolini Han Pijeska kosti ostavili drugopozivci Šumadijske divizije, koji behu u sastavu Užičke vojske. I to 10, 11. i 12. pešadijski puk, vojnici koji su imali između 31 i 38 godina, a bili od Kragujevca, Gornjeg Milanovca, Kruševca...

Još pri mobilizaciji, kako se navodi u knjizi "Memoarski zapisi, đeneral Dragutin Milutinović, Šumadijska divizija II poziva (1914-1915)", nedostajalo im je oko 2.500 pušaka, nije bilo dovoljno konja, pa se krenulo i s volovskom zapregom, odeće je bilo samo za trećinu ljudstva, rezervi hrane nimalo, izdavan je samo dnevni obrok, dok je jedino sanitetske opreme bilo dovoljno. I takvi su stigli duboko u Bosnu, kosti ostavili na Romanijskom platou, navrh Javora i ostali - zaboravljeni! Ova tri groblja nisu ni na spisku Srpskih vojnih memorijala i mesta stradanja od interesa za Republiku Srbiju u inostranstvu, koji je pri Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Republike Srbije. Doduše, među 49 nabrojanih od interesa jesu Ružine vode, ali kao spomenik, ne vojničko groblje.

Han Pogled. Ukraj puta od Vlasenice ka Han Pijesku spomen-česma, ovde izginulim Šumadincima, a i onima koji '42. uništiše ustaško uporište. Al' oko česme tona smeća, ne možeš prići.

KOMANDANTI

- 10. puk - potpukovnik Mihailo Filipović, potpuno dorastao svome položaju

- 11. puk - pešadijski potpukovnik Stevan Vasić, oskudevala mu je potrebna čvrstina, ali je bio hrabar

- 12. puk - pešadijski potpukovnik Vladimir Belić, pre je mogao biti od koristi u kakvom većem operativnom štabu / za šefa načelnika, nego kao komandant pešadijskog puka

- komandant artiljerijskog diviziona - art. potpukovnik Dragoljub Popović, hladnokrvan i vrlo podesan za rat i borbu, redak kao starešina i drug

- komandant brdskog art. diviziona - art. potpukovnik Jevrem Damjanović, baterije su mu bile na zavidnoj visini spreme i rada, što je njegova zasluga

*zapašanja generala Milutinovića

FORMACIJSKI ŠUMADIJSKU DIVIZIJU 2. POZIVA SU ČINILI

- štab

- 10, 11. i 12. pešadijski puk (svaki jačine četiri pešadijska bataljona i jedno mitraljesko odeljenje)

- brzometni artiljerijski divizion od dva eskadrona

- pionirski polubataljon od dve čete

- tri poljske vojne bolnice

- kolonska komora (municiona kolona, provijantska kolona s pekarskom, mesarskom i zanatlijskom četom, sanitetska kolona i vojna pošta)

Naviše, malo iznad puta - Ružine vode. Teritorija opštine Vlasenica.

"Nek vam je blažen večni počinak i pokoj duši u vašoj srpskoj zemlji", piše, između ostalog, na spomeniku pred grobljem koji pre dve decenije podiže, kako stoji, srpski narod Vlasenice i Han Pijeska. Kraj spomenika već uvenuo venac od Književnog kluba "Luča" uz Vlasenice. Palimo sveće. Pali i moja Jovana, 11 joj je leta. Povela sam je s važnom namerom - da zna. Ubeđena da joj bar nešto mora ostati u glavi.

Trava na groblju pokošena. Doduše, ne i pokupljena. Al' vidi se kamenje, omeđene humke. Ovde je, prema priči, ostalo oko 300 junaka.

Sedamo u terenac Opštine Han Pijesak, bez takvog se ne ide ovim putevima. Nemanja Bakmaz za volanom je iskusan. A i s početka mu je lako, gazimo širok put u izgradnji. Ski-staze na Igrištima, nastale još za čuvene Olimpijske igre u Sarajevu '84, ponovo rade. Preuzeo ih Olimpijski centar Jahorina, pa se sve sređuje za turiste.

VRAN KAMEN

- 11. puk 2. poziva popunjen obveznicima s prostora Kragujevačkog okruga

- najveće od tri groblja

- pominje se oko 1.000 sahranjenih

- ograđeno, dimenzija 21x11 m

- 2009. spomen-ploču postavio zahvalan srpski narod opštine Han Pjesak

- samo groblje na teritoriji opštine Milići, a zavedeno kod opštine Han Pijesak

- od skretanja s puta M19 ide se 8,5 km makadamom, a onda 1,5 km teško prohodnim i neobeleženim šumskim putem

VELIKO IGRIŠTE

- 10. puk 2. poziva popunjen obveznicima s teritorije Gornjeg Milanovca

- najmanje od tri groblja

- pominje se od 49 do 200 sahranjenih

- dimenzija 15x12 m

- 1990. spomen-ploču podigli lovci Han Pijeska i Banje kod Aranđelovca

- od skretanja s puta M19 ide se 4 km makadamom, pa 1,5 km šumskim putem

RUŽINE VODE

- 12. puk 2. poziva s prostora Kruševca i drugi sitniji sastavi

- pominje se da je 300 sahranjenih

- opština Vlasenica

- 2004. na groblju narod Vlasenice i Han Pijeska postavio spomenik

- ograđeno, dimenzija 18x12 m

- na 400 m od groblja je spomen-česma pored magistralnog puta M19, koja je podignuta posle Prvog svetskog rata poginulim vojnicima Šumadijske divizije 2. poziva, a potom je 1952. podignut novi spomenik, posvećen i stradalim partizanima

Skrećemo u šumu. Al' ne leži vraže! Piramida od zemlje zatrpala put.

- Zbog šumokradica, da ne mogu proći. Ovde počinje teritorija opštine Han Pijesak i kako je šuma na samom kraju, ne možemo sve iskontrolisati, pa se mora ovako - veli Cviko Todić, naš vodič, gorštak iz Han Pijeska, ali i šumarski inženjer.

Okreće Nemanja, idemo drugim putem, opet kroz šumu. Blato, balvani, traktori, sve kako i dolikuje kraju koji od šume i živi. Pa preko brda i livada, pa opet šuma. Al' opet - ne lezi vraže. Debla bukvi preprečila su put. Trula, pa vežu Cviko i Nemanja sajlu za teranac, ode bukva.

- Ajmo sledeću!

- Stop. Nemoj džabe - eto ga Cviko iz izvidnice.

Napred je ogromna bukva, kojoj ništa nećemo moći. Aj nazad. Aj se, majstore, okreni sad! Mic po mic i uradi Nemanja nemoguće.

- Sad nam ne gine onaj najteži put - uglas će Cviko i koleginica mu Ana.

Na krivinu pa uzbrdo kroz šumu - peške. Ne znaš šta je gušće, da l' šuma, da l' paprat i žara. Gazi Cviko napred. Svaku stopu zna.

- Šta mi je ovo trebalo - eto je Jovana ožarena i besna.

Duša u nosu. Kraja nema, čini ti se.

- Ooooop! - uči Cviko Jovanu kako se u šumi oglašava. Em da rasteraš zveri, em da te tvoji čuju.

- Vidi tragove divlje svinje - pokazuje joj.

- Gde sam došla, još će me pojesti nešto - ispaljuje ona rafale.

Kraja nikad. Ruke mi se već tresu. Tek tad shvatam da sam zaboravila čokoladicu. Super!

- Imaš probema sa šećerom i kažeš mi to usred šume! Šta sad da ti radim ako mi se ovde onesvestiš - sad Cviko ispaljuje.

Još malo, još samo malo i biće OK. Tu smo. Noć je najcrnja pre svitanja, hrabrim se.

- Tu smo - eto ga Cviko.

Odjednom mi je dobro. Progledah. Al' tuga me obuze. Međ visokim drvećm divlje maline i kupine, paprat, korov... I jedva primetna ploča. To je srpsko vojničko groblje Veliko Igrište. Ono koga na spisku nema. Ono gde ne držimo opelo. Ono na kom živi zaborav. Na 1.400 metara nad morem. Vele da je i 200 duša pokopano.

Kroz korov se nazire poneka humka, onako napupila, i posle više od veka. I poneki beli kamen, da se zna gde je uzglavlje junaka. Crvene se maline. Opstala drvena kapija s krstom. I pomalo ograde. Al' mahom polegla i polomljena, ko i klupe, drveće...

Ploču podigoše još 1990. lovci Han Pijseka i Banje kod Aranđelovca, pobratimljenog grada ove opštine. Nije to, nažalost, učinila naša država. Ona za ovo groblje ne zna.

Sveće palimo u raspuklini trulog balvana. Čekamo da sagore. Jedva da i pričamo. Porazno je. Cviko je i planinar. Sletove je ovde organizovao do pre dve godine. Sad i oni drugim putem idu...

A krenusmo i mi. Pokoja divlja malina i kupina niz put vratiše me u život. A i u detinjstvo na drugoj planini.

TOK BITKE

ONI SU IMALI AEROPLANE I HAUBICE, A MI NISMO

Odmah nakon slavne pobede na Ceru, Antanta od iznurene Srbije zahteva ofanzivu preko Drine i Save, u tadašnju Austrougarsku, kako bi vezala deo neprijateljskih snaga za sebe i smanjila pritisak na ostalim frontovima. Vrhovna komanda pod pritiskom pristaje, a ofanzivu u koju kreću odlučilo je i oklevanje, pa i sticaj okolnosti, među kojima i torbica ubijenog četničkog komandanta Koste Todorovića, pa i lažna vest.

Po planu Vrhovne komande, piše Luka Nikolić u knjizi "Ratna dejstva Užičke vojske u 1914. godini", ofanziva kreće 6. septembra krilnim jedinicama (1. armijom i Užičkom vojskom), a dva dana kasnije i komandant Balkanske austrougarske vojske Oskar Poćorek preduzima novu ofanzivu na Srbiju, preko donjeg toka Drine i preko Save.

Te kreće i Bitka na Drini. Osnovni pravac napada Užičke vojske, na čijem čelu je general Miloš Božanović, jeste Višegrad - Han Pijesak ka Vlasenici, a Sandžačke crnogorske vojske, kojom je komandovao serdar Janko Vukotić, Foča-Kalinovik ka Sarajevu. Užička vojska zvanično broji 32.258 ljudi, ali s početka Bitke na Drini iz nje odlaze dva elitna puka (4.000 vojnika) u pomoć glavnim snagama, što ju je značajno oslabilo.

General Dragutin Milutinović, komandant Šumadijske divizije 2. poziva, koja je bila glavnina sastava Užičke vojske, u svojim memoarima navodi da je njihov rad u Bosni, u koju su prešli kod Višegrada i Starog Broda, bio "dosta spor i lagan, te da su sve nešto pipali i probali".

- Još je naše kretanje usporavalo i muslimansko stanovništvo u istočnoj Bosni, neprijateljski raspoloženo... Trebali smo malo energičnije nastupati na austrijsku komunikaciju Sarajevo-Vlasenica, naročito što su protivu nas slabe austrijske trupe, ali i da što pre olakšamo našim armijama na donjoj Drini... Na prihvatnim položajima u Bosni očajnički smo se borili... Većina zarobljenih vojnika bili su po narodnosti Srbi (austrijski podanici) i oni su nam iskreno na saslušanju odgovorili da im naše kugle (zrna) čine grdne gubitke - piše general i veli da su se zarobljenici čudili otkuda tako mnogo "civila" u srpskoj vojsci, a to su u stvari bili drugopozivci i trećepozivci u svome narodnom odelu, jer nije bilo uniformi za njih.

Austrijanci su "upotrebljavali svoje aeroplane radi izviđanja u ovome šumovitome terenu", pa i pred napad na Igrište, dok "kod nas nije bilo ni pomena od aeroplana".

- Još su Austrijanci upotrebljavali često i zrna "dum dum" protivno međunarodnom pravu. Na moj protest da je to zabranjeno, oni su nam objašnjavali i odgovarali da im ta zrna služe za ocenu odstojanja do nas, a ne i za borbu. Pravo austrijsko tumačenje i objašnjenje - piše general Milutinović, pa navodi:

- Još su nam vrlo dosađivale i njihove brdske haubice svojim ljubičastim dimom prilikom rasprskivanja šrapnela. Njih su imali u izobilju, dok smo mi bili bez haubica, pa šta više i sa ograničenim brojem artiljerijske municije. I aeroplani kao i dejstvo austrijskih haubica nepovoljno utiču na moral trupa kod nas, jer mi istih nemamo.

General navodi i da je uz put do Ploče i dalje ka Vlasenici naišao na veći broj leševa, oko 300, neprijateljskih vojnika, koji behu mahom ljudi u godinama s velikim brkovima, bradama i u novom plavom odelu, te da po svoj prilici to behu landšturmisti.

Posle pada Mačkovog kamena 22. septembra, piše Nikolić, situacija na glavnom delu fronta na srednjoj Drini postala je još teža, pa da bi je popravila, Vrhovna komanda istog dana naređuje Užičkoj vojsci da energično krene u napad ka Vlasenici, a Sandžačkoj da zatvara pravce Sarajevo-Glasinac i Sarajevo - dolina Prače.

Posle žestokih borbi 10. puka na Bukovoj glavi, Šumadijska divizija 2. poziva je 27. septembra zauzela Han Pijesak, a slabije austrougarske snage povukle su se preko Kraljeve gore ka Vlasenici odakle su dobile pojačanje... Borbe za objekte na Kraljevoj gori nastavljene su tokom celog dana - 28. septembra, a na udaljeni pravac Vran kamen (k. 1313) upućen je 11. puk radi uspostavljanja veze s jedinicama koje su dejstvovale iz pravca Srebrenice. Pukovi su uspeli da do mraka (19 časova) ovladaju širim rejonom Kraljeve gore i Han Pogleda, 10. puk izbio je na Igrište (k. 1408), 12. na Makijevicu (k. 1222), a 11. na Vran kamen (k.1313).

Zlatiborski dobrovoljački odred majora Koste Todorovića 27. septembra doživeo je težak poraz, povlači se s prostora Srebrenice na levu obalu Drine, a Todorović gine.

- U torbi majora Todorovića austrougarski oficiri pronašli su zapovest komandanta Užičke brigade iz koje su shvatili da je sve do tada komandant Balkanske vojske imao pogrešnu procenu, te da težište napada Užičke vojske nije preko Srebrenice i Milića, već da su glavne snage koncentrisane ka Han Pijesku - piše Nikolić, koji navodi i ovo:

- Pošto je Konjički divizion porušio železnički most kod Čuda nadomak Olova, komandant diviziona otpremio je jednog seljaka u Kladanj s porukom sreskom načelniku da se 4.000 srpskih vojnika sprema da sutra napadne Kladanj... Zavaran ovom vešću, Poćorek je zaključio da bi se srpske snage zauzimanjem Kladnja opasno približile Sarajevu..., te da i samo postojanje srpskih snaga na teritoriji Bosne može opasno da iskomplikuje njegov vojno-politički položaj u bečki krugovima, pa je odlučio da se po svaku cenu s njima obračuna.

Već u jutarnjim satima 29. septembra austrougarske snage krenule su u snažan protivnapad iz pravca Vlasenice na položaj Ploča-Igrište. Tek oko 13 časova 10. puk je uspeo da odbaci austrougarske snage s Ploče, gubici su bili veliki, ali neprijatelja daleko veći.

I tokom celog dana 30. septembra neprijatelj napada na delu fronta Igrište-Ploča. I borbe za Vran kamen produžene su istom žestinom, a posle niza uzastopnih juriša 11. puk uspeo je da protera neprijatelja.

Tokom noći stiglo je naređenje Vrhovne komande da se Šumadijska divizija 2. poziva zaustavi na dostignutim položajima, koji su bili i nepovoljni jer ju je neprijatelj natkriljivao gotovo polukružno, a nije imala ni artiljerijske municije, svega 150-200 granata na top. Već prvih dana oktobra krenule su i obilne kiše, pa sneg.

Ojačane austrougarske snage krenule su 5. oktobra u snažan napad.... Neprijatelj je uspeo da tokom dana najpre zauzme položaj na Igrištu (k. 1406), a potom i sve položaje na Kraljevoj gori. Kreće povlačenje srpske vojske od 5. do 25. oktobra pod borbom, na početne položaje - desnu obalu Drine.

Zbirni i precizni podaci o gubicima Užičke vojske, navodi Nikolić, nisu izvedeni, ali može se proceniti da je imala najmanje 4.000 vojnika i oficira izbačenih iz stroja, od čega je oko 1.000 poginulih, najmanje 2.270 ranjenih i bolesnih i jedan broj nestalih...

Dan drugi - pravac Vran kamen, na drugu stranu od Han Pijeska. Tu ih je, kažu, hiljadu izgunulo. Gazi Nemanja, a upleo se u šiblje i iznad puta. Izgreba terenac. Gazimo i gazimo... Kad - op! Skriveni panj. Aj' peške. Pokraj puta upozorenja - minirana zona!

- Još ćemo i poginuti od mina! - eto je Jovana.

- Čuj, minirana zona. Pa davno smo ovde pokušavali da popravimo staru česmu, još od JNA. Kad posle sedam dana, dođoše s tablom: "Minirano!" A mi sedam dana kadili tuda - smeje se lovac Ljubomir Kosorić iz Kusača. Sad je on glavni vodič, njegov teren.

Sa širokog puta skreće nas putokaz na vojničko groblje. Kilometar i po kroz šumu. Sad čokoladicu imam. Al' ne treba. U odnosu na ono dan ranije, lagana šetnja.

- Kakve su ovo bube - opet će Jovana.

Puna šuma poleglih stabala. Vetrovi su ovde jaki. A znali su biti i veliki snegovi. Stižemo. Samo groblje je, gle, na teritoriji opštine Milići, a sve drugo, pa i gazdovanje šumom je kod opštine Han Pijesak. Kapija gvozdena, ograda od žice na direcima i metalnim cevima.

- Šta smo imali, to smo donosili - veli Ljubomir.

"Vama, borcima za slobodu...", počinje natpis na ploči, koju je naravno, podigao narod, a ko bi drugi, pre 15 leta. Zapravo Ljubomir i kolege mu. Ploču, već za nešto drugo korišćenu, poklonio majstor iz Vlasenice. Za spomenikom flašica dunjevače, ostala za pokoj duša. Trava malo porasla. Košena još na Ivanjdan. Naziru se humke. Na drvetu okačena kadionica.

- Dođemo na Ivanjdan, pokosimo, zapalimo sveće. Bude nas desetak - kaže Ljubomir dok palimo sveće, pa će:

- Još sedamdesetih godina lovci su groblje zagradili žicom. Ne bismo ga ni našli da je nije bilo, sve je bilo zaraslo, javorovi su bili po četiri-pet metara visoki. Donosili smo ranije i detektor metala, pišti na sve strane, koliko je čaura i ljudi ovde ostalo, nije ni čudo.

SNEŽANA NEGOVANOVIĆ

JOŠ 2028. PISALA

Žena koja se, kako navodi lovac, jedina interesovala je Snežana Negovanović iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograd, koja je u ovoj priči entuzijasta, jer po poslu nadležnost nema. Obišla je sva ova groblja, kao i mnoga širom BiH, i još 2018. sačinila izveštaj, koji je poslala srpskom resornom ministarstvu.

- Iako su bili vrlo ljubazni i obećavali podršku, ništa dalje od toga nije bilo. Ova tri groblja i dalje nisu u evidenciji ministarstva - kaže Snežana, koja nam je i konkretne podatke o grobljima dala.

SLOBODAN ĐURIĆ

INSTITUCIJE DA PREPOZNAJU ZNAČAJ

- Vran kamen je jedan od simbola otpora srpskog naroda i borbe za slobodu. Na području naše opštine, na planini Javor, sahranjeno je oko 1.000 srpskih vojnika iz Šumadije, stradalih u jesen 1914. Članovi lokalnog PD Javor - Sunčana planina su pre nekoliko godina počeli sa organizovanjem planinarske manifestacije, a oni, PD Visočnik i Turistička organizacija Han Pijeska, 14. septembra, povodom 110. godišnjice, organizovaće manifestaciju "Putevima Šumadijske divizije drugog poziva - Vrani kamen 2024". Vrani kamen je posebno mesto, značajno i za Republiku Srpsku i Srbiju, a ovim manifestacijama potvrđujemo ne samo potrebu da se sećamo onih koji su živote dali za našu slobodu već i vezu našeg prostora sa Srbijom. Nadamo se da će resorne institucije prepoznati značaj ovog spomenika i da će se ovaj spomenik ubrzo obnoviti i biti mesto susreta Srba sa obe strane Drine - kaže nam Slobodan Đurić, načelnik opštine Han Pijesak.

Žestoke borbe ovde su vođene poslednjih dana septembra te '14. O tome nam zbori i Milan Jovanović, sa Cvikom je i u planinarskom društvu Visočnik Han Pijesak. Drži Milan čas istorije, memoare generala Milutinovića dobro proučio. A voleo bi da ima vremena da prouči i arhive, pa vidi ima li gde imena junaka. Da se zna koliko ih je tačno i ko su. Jer sve je ovo po priči.

- Nikad se niko nije interesovao za ovo groblje dok jedna žena iz Srbije nije dolazila. Od nje smo dobili neke podatke, pa i to da je ovde sahranjeno oko hiljadu srpskih vojnika. Ej, hiljadu! Malo gde ih je više, osim u Plavoj grobnici, Zejtinliku, na Vidu... I i zato bi bilo lepo da bilo ko ovo pokrene, zaslužuju to ovi junaci, da budu u kalendaru državnih obeležavanja - veli Ljubomir.

Zaslužuju, ali da li ko za to mari...

P.S. Kad krenusmo iz "Pogleda" put Beograda, Jovana ko iz topa izdeklamova ko je, kad, gde poginuo...

- I svi oni su dali živote da bismo i mi danas živeli u slobodi! - uzviknu.

Vredelo je...

MINISTARSTVO SRBIJE

SAD SMO PREDUZELI SMO SVE RADI EVIDENCIJE, ZAšTITE I OČUVANJA

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja (MINRZS) odgovorilo je Kuriru da nije imalo informaciju o grobljima na Igrištu i Vran kamenu, jer nadležno Ministarstvo odbrane Republike Srbije (MOD RS), nema navedena groblja u svojoj evidenciji, te zato nisu na pomenutoj listi memorijala.

- Ovoj činjenici doprineo je i raspad SFRJ i dokumentacija koja se nalazila u arhivima tadašnje Socijalističke Republike BiH, vojnim dokumentima JNA, a u kasnijem periodu memorijali su na teritoriji Republike Srpske (RS). Prema informacijama koje MINRZS ima od nadležnog ministarstva iz RS, jedinica lokalne samouprave Vlasenica brine o tim memorijalima (spomen-česma u vreme vlasti SFRJ, nije bila predmet posebne pažnje). Planiranim aktivnostima ministra Nemanje Starovića i ministra rada i boračko-invalidske zaštite RS Danijela Egića pitanje stanja, održavanja i evidencije ovih memorijala biće tema razgovora, a svakako o svemu će biti obavešten i Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, koji po službenoj dužnosti mora da se uključi u evidentiranje ratnih memorijala u inostranstvu - navode iz MINRZS i dodaju da veruju da Ministarstvo odbrane nije imalo informaciju da se na Ružinoj vodi nalazi i vojničko groblje.

MINRZS i Sektor boračko-invalidske zaštite uspostavili su preko kabineta ministra Egića kontakt a načelnikom opštine Vlasenica Mićom Kraljevićem kako bi dobili sve informacije o pomenutom memorijalu, preduzete su sve neophodne mere na njegovom evidentiranju i zaštiti i ovaj memorijal biće predmet razgovora ministara Starovića i Egića:

- Nadležno ministarstvo Srbije već je preduzelo mere u saradnji s nadležnim ministarstvom RS, s obzirom na to da su memorijali na teritoriji države BiH i da i Ministarstvo spoljnih poslova, odnosno naša ambasada u Sarajevu moraju biti obavešteni o svemu, da se sve neophodne mere, uz posredovanje Zavoda i Uprave za tradiciju, standarde i veterane MOD RS, preduzmu u smislu evidencije, zaštite i očuvanja pomenutih vojnih memorijala. Prilikom zajedničkih planiranih aktivnosti iz državnih programa obeležavanja značajnih istorijskih događaja Odbora za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije i Srpske, ovi memorijali će se svakako naći u agendama za posetu i organizovanje državnih ceremonija odavanja državnih i vojnih počasti i Srbije i Srpske, kad se za to steknu svi uslovi.

MINISTARSTVO SRPSKE

DVA SU SPOMENIKA OD ZNAČAJA ZA JEDINICU LOKALNE SAMOUPRAVE

Iz Ministarstva rada i boračko-invalidske zaštite RS odgovorili su nam da su vojničko groblja u Vran kamenu i u Ružinim vodama u registru spomenika opština Han Pijesak i Vlasenica, jer su po svom značaju razvrstani u kategoriju spomenika od značaja za jedinicu lokalne samouprave, a da to ministarstvo može u skladu s finansijskim mogućnostima učestvovati u sufinansiranju zaštite i održavanja tih spomenika. Javni poziv za prijavu programa/projekata za dodelu novčanih sredstava za 2024. objavljen je 22. avgusta.