DIV - ŽENA: Osnovala Kolo srpskih sestara, pomagala ratnu siročad i vojne invalide, hapsili je Gestapo i Ozna, javno nudila da je streljaju mesto Draže

Život Delfe Ivanić veličanstvena je borba, tu div-ženu nisu pokolebali ratovi, stradanja, umiranja, niti uplašila hapšenja nacista i komunista.

- Kolo srpskih sestara ni tada ni danas nije feminističko udruženje. One se jesu borile za ženska prava, ali i to je bilo logično jer žene u tadašnjoj Srbiji nisu imale gotovo nikakve građanske slobode. One koje su se obrazovale i na Istoku i na Zapadu htele su da najzdravije primene na tek začeto građansko društvo u Srbiji. To udruženje nije htelo da se priklanja ni monarhiji ni političkim partijama, nego da se istinski bori za srpski narod, pre svega na Kosovu i u Makedoniji. Da se srpski narod ujedini i oslobodi, to je bio osnovni motiv osnivanja Kola srpskih sestara. Naravno, i borba za ženska prava, kao i humanitarni rad - objašnjava Danijela Krunić.
Na Veliku Gospojinu 1903. godine u kafani „Kolarac“ bila je osnivačka skupština Kola srpskih sestara pred 3.000 žena. Savka Subotić, majka Vojislava Subotića, jednog od osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu, izabrana je za prvu predsednicu. Patrijarhalni Beograd bio je zatečen.
Ipak, išao im je naruku dolazak na tron kralja Petra Karađorđevića, koji je vizionarski sagledavao situaciju. Te 1903. Delfa je bila sekretar društva. Nekoliko godina kasnije Delfa pokreće inicijativu da se naprave, kako ih je nazvala, čuvarišta za decu za majke radnice. Organizovala je čitav serijal predstava u Narodnom pozorištu kako bi se skupio novac za otvaranje čuvarišta - prvog vrtića na Balkanu. Beograd je sumnjičavo vrteo glavom.
- Čelnice Kola bile su obrazovane i odlučne. Nisu ni političari gledali blagonaklono na njih. I naravno da su napravile vrtić i da su počele opismenjavanje žena na selu - kaže Krunićeva.

Kursevi tri meseca

Stvara se nova podela sveta, stari se ruši, što uviđaju mnogi i pre izbijanja Prvog balkanskog rata. Tada Kolo srpskih sestara počinje s regrutovanjem prvih bolničarki. To su bili ozbiljni kursevi, koji su trajali tri meseca, tako da su žene prilično spremno dočekale Prvi i Drugi balkanski, kao i Prvi svetski rat. Pred Prvi balkanski rat javlja se ideja o izgradnji bolnice.
- Ljubica Luković je rekla: „Ova luda Delfa oće da pravimo bolnicu, a u kasi imamo 15.000 dinara.“ Uz ogromnu pomoć i zalaganje žena diplomata u Evropi, Kolo srpskih sestara osniva takozvanu Četvrtu rezervnu bolnicu, koja se nalazila na Vračaru. Bolnica je na početku imala skromnih 70 kreveta, da bi na kraju balkanskih ratova bilo oko 1.300 postelja. Toliko su dobijale potrošnog materijala iz sveta da su snabdevale još 47 bolnica u Srbiji. Za bolnicu u Nišu koju je finansirala ledi Pedžet su u ondašnjoj Srbiji govorili da im ledi samo ne dovodi pedikire i manikire - kaže Danijela Krunić.

Delfa je tada svake treće noći bila dežurna bolničarka u Četvrtoj rezervnoj bolnici. Ne samo ona, sve žene iz Kola srpskih sestara prošle su ratne patnje. Pomogle su i Jevrejke, koje su s puno požrtvovanja pomagale ranjenicima i bolesnima. Nataliju Munt zabeležila je kamera kako slabašna na leđima nosi ranjenika. Da nema te slike, teško bi se dočaralo požrtvovanje i istrajnost koji su krasili bolničarke. Delfa je bila vrlo ponosna na Četvrtu rezervnu bolnicu, koja je spasla mnoge živote.

Za vreme Drugog balkanskog rata, na leto 1913. godine, u Draču i Lješu bilo je 11 bolnica, koje su bile u katastrofalnom stanju. Delfa je bolesna i iscrpljena došla u Albaniju i podigla te bolnice na najviši mogući nivo. Iste godine se razbolela od tifusa. Bog ju je sačuvao, kao da je imao još planova za ovu hrabru ženu.

Prvi svetski rat zatiče je u Skoplju. Uspeva da dobije 20 vagona pomoći, dovede u Srbiju 54 člana zdravstvene misije i pet lekara iz Evrope.

- Njena porodica je 1914. imala vizu da idu u Solun, ali ona nije htela u Grčku, već u Prištinu - priča Krunićeva.
Od 1916. godine Delfa je proputovala čitavu Evropu skupljajući pomoć za Srbiju. Iz Nice, Rima, Pariza... po hiljadu paketa dnevno bilo je spremno za slanje u Srbiju. Iste godine boravi u Rijeci, koja je bila veoma važna tačka u Evropi za vreme Prvog svetskog rata. U Rimu 1917. godine osniva Komitet srpskih žena. Predsednica je bila Poleksija Todorović, ćerka Matije Bana. Po završetku rata 1919. godine u Čačku pokreće inicijativu da se napravi Dom za ratnu siročad. Zahvaljujući i energičnoj Delfi, taj dom je podignut.
Iste godine s Mirkom Grujić, prvom damom dvora kod kraljice Marije, osniva Invalidski dom. Tu su otvorile svoja vrata za zaboravljene ratne vojne invalide, koje država nije prepoznavala. Nije im bio cilj da ih okrepe, već da ih vrate u život. Oko 1.500 ratnih invalida prošlo je kroz ovaj dom.

Potpredsednica Kola srpskih sestara Delfa postaje 1922. godine. Tada počinje izgradnja Doma Kola srpskih sestara, sa internatom, u Resavskoj ulici u Beogradu. Opet se nemaština isprečila, ali pomogao je srpski industrijalac i dobrotvor Đorđe Vajfert, veliki prijatelj i pokrovitelj Kola. Uspevaju 1923. godine da naprave dve zgrade i internat za pedesetak pitomica, koje su se školovale. Delfa 1934. godine ostaje bez Ivana, i u memoarima kaže da je tri godine svakodnevno išla na grob muža. Ostalo joj je Kolo. U najteže doba, 1940. godine, postaje predsednica Kola srpskih sestara.

Nije je mimoišla ni ta čaša žuči, pa je te godine hapsi Gestapo. Puštaju je posle nekoliko nedelja isleđivanja, ali Delfa i još 52 žene morale su da plate po 1.000 dinara nemačkim okupacionim vlastima kao neki vid otkupa. Ona se sećala 22 pitanja na koja je morala da odgovori na isleđivanju u Gestapou - ko su donatori, ko su članice Kola.... Nacisti su zabranili rad Kola srpskih sestara. Ipak, žene su svoj narod pomagale. Dočekivale su izbeglice koje su bežale od ustaškog noža, pakovale pakete, slale pomoć... Kasnije, kad je rad postao nemoguć, pridružile su se aktivnostima Crvenog krsta.

Ponovo hapšena

Krajem 1944. opet je hapse, ovog puta komunisti, sa obrazloženjem da je izdajnik i buržuj. Bila je nekoliko meseci u zatvoru. Na insistiranje Jaše Prodanovića, koji je marta 1945. bio ministar za Srbiju u Privremenoj vladi Demokratske Federativne Jugoslavije, puštena je iz kazamata. Rad Kolu su i komunisti zabranili, a Dom Kola u Beogradu je dodeljen Kulturno-umetničkom društvu „Ivo Lola Ribar“. Stanove u zgradi koju su prvo izgradile 1922. godine među sobom dele oficiri Prve udarne, Druge proleterske, ličke, crnogorske...
Delfa Ivanić miruje samo do suđenja Draži Mihailoviću, kada se u procesu prijavljuje kao svedok odbrane. Ozna joj je zapretila da to ne čini. Nakon donošenja smrtne presude Draži Mihailoviću, uputila je pismo Prezidijumu FNRJ, u kom je svoj život ponudila umesto njegovog, kako bi se zaustavio dalji razdor u srpskom narodu. Nakon ovog pisma 1946. je ponovo uhapšena. Po izlasku iz zatvora se povukla iz javnog života. Napisala je memoare.

Umrla je 14. avgusta 1972. u Beogradu, sahranjena je na Novom groblju pored svoga supruga Ivana.

- Svačije delo izađe na videlo. Delfa Ivanić dugo je bila skrajnuta i zaboravljena. Kao što i mošti svetaca, koje su zakopane duboko u zemlju, ipak ne mogu da se sakriju i čudima dolaze do ljudi, tako i Delfa Ivanić nalazi put do naroda iz kojeg je potekla, za koji se toliko borila i kojem se nesebično davala. Nije problem u teškim vremenima znati istinu, već je zastupati, a Delfa Ivanić je smogla snage da čitav život nepokolebljivo zastupa samo istinu - zaključuje Danijela Krunić.

Kolo srpskih sestara

Ime dao Branislav Nušić

l Kolo srpskih sestara osnovano je na praznik Velika Gospojina 28. 8. 1903. u Beogradu, kao građansko, žensko, patriotsko, humano i kulturno društvo. Njegova prava dužnost bila je da pomaže našem narodu u južnoj Srbiji i Makedoniji, izloženom turskom i arnautskom teroru, posle neuspelog ustanka za oslobođenje 1903. godine. Ideja je potekla od Nadežde Petrović, slikarke, i Delfe Ivanić, nastavnice iz Skoplja.
Ime udruženju dao je Branislav Nušić, srpski književnik, koji je sa Ivanom Ivanićem, diplomatom u Turskoj, napisao statut društva.

Predlog koji je prenerazio

Sprečila rušenje Muzeja Vuka i Dositeja

l Muzej Vuka i Dositeja preneo je interesantnu priču, objavljenu u knjizi Jasmine Milanović „Delfa Ivanić: Uspomene“, 2012 o tome kako je ova hrabra žena spasla da pre Drugog svetskog rata u Beogradu sruše Muzej Vuka i Dositeja:
„Jula i avgusta 1930-1931. bili smo zajedno u banji Lipiku u Hrvatskoj, ja i Ivan i profesor A. Stanojević, zvani Prof-Aca, direktor gimnazije i načelnik Ministarstva prosvete. Za vreme pijenja vode i šetnje on mi je pričao da je on kao opštinski odbornik grada Beograda u svome referatu podneo predlog da se radi regulacije ulice sruši zgrada Muzeja Dositeja i Vuka. Kada sam to čula od Prof-Ace, ja sam se prenerazila i pomanitala. Počela sam uzbuđeno da to strašno kritikujem i da mu dokazujem da se svugde u kulturnom svetu ljubomorno čuvaju takvi spomenici kulture, i po cenu regulacija ulica. Navela sam mu kao klasičan primer u Frankfurtu na Majni - Hajneovu viršlernicu, koju su Nemci ljubomorno čuvali i sačuvali je kao njihov kulturni spomenik iako je bila nasred ulice. Kad je polazio u Beograd, obećao mi je da će taj svoj predlog povući i time odustati od rušenja zgrade Muzeja Dositeja i Vuka. Tako je i bilo. Po povratku povukao je odmah svoj predlog, pa je ta moja upornost spasla na taj način zgradu Muzeja Dositeja i Vuka, koja danas ponosno predstavlja našu nacionalnu i kulturnu tekovinu“.

Prezidijumu Narodne skupštine FNRJ - Beograd

Život za Dražu Mihailovića

l Obraćam se cenjenom Prezidijumu FNRJ, usrdnom molbom i molim ga za pomilovanje bivšeg đenerala Draže Mihailovića.
Ja se obraćam lično, u svoje ime, ali sam uverena da za mnom i sada, kao i u toku prošlih 47 godina moga nacionalnog rada, stoje mnoge stotine hiljada srpskih žena. Ja molim Prezidijum da se u ovom teškom momentu pokaže i blagorodnim i dalekovidnim i da spasavanjem glave jednog protivnika, koji je, bez sumnje mnogo puta i pogrešio, možda, vrlo često i preko svoje volje, želja i namera, učini da se u srpskom narodu pokaže jedno bolje i plemenitije osećanje od onoga kazniti krivca, stradalnika i pobedenog i onda kada smo mi pobednici.

Veći je pobednik, svakako, onaj ko zna da prašta baš onda kad je u snazi i moći no onaj koji određuje kaznu i pušta da se ona izvrši, bez obzira na to da li je kažnjenik kriv ili nevin. Blagodarstvo i dobrota su zakoni koje nam je darivao Bog i oni su, nesumnjivo, nepogrešni. Blagorodstvo i dobrota, to je svakako iznad svih prava i pisanih ljudskih zakona. A sve drugo, zakoni, paragrafi i tome slično ljudska su rabota i oni mogu biti i pogrešni, mnogo puta i onda kada se veruje da se kroz njih i preko njih služi opštem dobru. Ja molim Prezidijum da ovu moju skromnu i usrdnu molbu uvaži i da tim svojim plemenitim postupkom umiri mnoge čestite srpske duše. Verujući da bi ovo bio jedan ne samo više no blagodaran postupak od strane Prezidijuma, poklanjanje glave jednom velikom protivniku onda kada je on potpuno pobeđen i savladan, već da bi to neobično mirotvorno delovalo na srpski narod, ja nudim dragovoljno svoju glavu iako znam da ona više mnogo ne vredi, nudim nju i molim da budem streljana ja umesto osuđenog Draže Mihailovića.
Unapred duboko blagodarna Prezidijumu,
U Beogradu 15. jula 1946. Delfa Iv. Ivanić,
kći vojvode Ivana Musića, osnivač Kola srpskih sestara i negdašnja
njegova predsednica.
Dušanova ulica 11a, Beograd

Školovanje u Ženevi

Druženje s Dučićem

l Dok je studirala u Ženevi, Delfa Ivanić je upoznala Jovana Dučića, koji je došao na školovanje. Govorila je da je bio depresivan, nije se snalazio u novom svetu i često je jadikovao i pominjao Neretvu i Hercegovinu. Međutim, kada ga je srela posle sedam, osam godina, on se potpuno promenio. Govorila je da to više nije bio isti Jovan Dučić. Prihvatio je zapadne manire i kao da se stideo nekih svojih pesama iz mladosti - kaže Danijela Krunić.

 Uglješa Balšić