HENRI KISINDŽER - NOS­TRA­DA­MUS 20. VE­KA: Igra sen­ki u ša­ho­v­skoj par­ti­ji sve­t­skog poretka! Pre­dvi­deo do­ga­đa­je ko­ji su obli­ko­va­li naš svet

Fi­lo­zof mo­ći, ko­ji je du­bo­ko ra­zu­meo me­ha­ni­z­me ko­ji po­kre­ću isto­ri­ju. Nje­go­va rea­l­po­li­ti­ka, če­sto kri­ti­ko­va­na, po­ka­za­la se kao izu­ze­t­no pre­ciz­na u pre­dvi­đa­nju bu­du­ćih su­ko­ba i kri­za. Nje­go­vo na­sle­đe nas pod­se­ća da su isto­ri­ja i po­li­ti­ka ci­kli­č­ni pro­ce­si, i da se obra­sci po­na­ša­nja na­ci­ja po­na­vlja­ju kroz ve­ko­ve. Bio je Nos­tra­da­mus 20. ve­ka. Nje­go­ve pro­g­no­ze su bi­le to­li­ko pre­ciz­ne da se či­ni kao da je imao pri­stup ne­kom ta­j­nom zna­nju. Od ra­spa­da Ju­go­sla­vi­je do uspo­na Ki­ne, Ki­si­n­džer je pre­dvi­deo do­ga­đa­je ko­ji su obli­ko­va­li naš svet.

Nje­go­va fi­lo­zo­fi­ja me­đu­na­rod­nih od­no­sa, uko­re­nje­na u rav­no­te­ži sna­ga, obli­ko­va­la je sve nje­go­ve klju­č­ne po­te­ze. Ki­si­n­džer je ve­ro­vao da se glo­bal­na sta­bi­l­nost mo­že odr­ža­ti sa­mo de­li­kat­nim ba­lan­som iz­me­đu glav­nih sve­t­skih si­la. Nje­gov pra­g­ma­ti­č­ni pri­stup osla­njao se na ra­zu­me­va­nje po­li­ti­č­ke real­nos­ti, gde se po­ne­kad, ka­ko je ve­ro­vao, mo­ral­ni pri­n­ci­pi mo­ra­ju pri­la­go­di­ti da bi se pos­ti­gao ši­ri ci­lj - sta­bi­lan i pre­dvi­dljiv sve­t­ski po­re­dak.

Me­đu­tim, ono što ga je izdvo­ji­lo ni­je bi­la sa­mo teo­ri­ja već i nje­go­va spo­sob­nost da tu vi­zi­ju pre­to­či u stvar­ne po­li­ti­č­ke po­te­ze. Ki­si­n­džer je, kroz pre­go­vo­re, do­go­vo­re iza za­tvo­re­nih vra­ta i če­sto ne­po­pu­lar­ne odlu­ke, po­mo­gao da se obli­ku­je kraj Hla­d­nog ra­ta. Me­đu­tim, nje­gov pra­g­ma­ti­č­ni pri­stup uvek je bio pod lu­pom kri­ti­ke. Kri­ti­ča­ri su ga op­tu­ži­va­li da je po­ne­kad bio pre­vi­še rea­li­sti­čan u svom pri­stu­pu, za­ne­ma­ru­ju­ći mo­ral­na pi­ta­nja i sta­vlja­ju­ći na­cio­nal­ne in­te­re­se iznad lju­d­skih pra­va.

Ki­si­n­dže­ro­va po­se­ta Na­rod­noj Re­pu­bli­ci Ki­ni 1971. go­di­ne, ko­ja je do­ve­la do otva­ra­nja od­no­sa iz­me­đu dve na­j­ve­će sve­t­ske si­le, sma­tra se jed­nim od nje­go­vih na­j­ve­ćih pos­ti­g­nu­ća. U to vre­me od­no­si iz­me­đu Ki­ne i Sje­di­nje­nih Ame­ri­č­kih Dr­ža­va bi­li su na izu­ze­t­no nis­kom ni­vou. Na­kon Ko­rej­skog ra­ta i Ki­ne­ske re­vo­lu­ci­je, Za­pad je maoi­sti­č­ku Ki­nu sma­trao opa­snim ne­pri­ja­te­ljem. Me­đu­tim, Ki­si­n­džer je pre­po­znao pri­li­ku - u sve­tu po­de­lje­nom iz­me­đu Sje­di­nje­nih Dr­ža­va i So­vje­t­skog Sa­ve­za, Ki­na je mo­gla pos­ta­ti klju­č­ni par­t­ner u ba­lan­si­ra­nju uti­ca­ja.

Ki­si­n­dže­ro­va ta­j­na po­se­ta Pe­ki­n­gu, or­ga­ni­zo­va­na u sa­ra­d­nji s pred­sed­ni­kom Ri­ča­r­dom Ni­k­so­nom, pro­me­ni­la je tok isto­ri­je. Ovaj di­plo­mat­ski po­tez ne sa­mo da je do­veo do ob­no­ve od­no­sa iz­me­đu Ki­ne i SAD već je i iz te­me­lja pro­me­nio geo­po­li­ti­č­ki po­re­dak. Ki­na je iza­šla iz izo­la­ci­je i ušla na me­đu­na­rod­nu sce­nu, a od­no­si iz­me­đu dve ze­mlje otvo­ri­li su vra­ta bu­du­ćim eko­no­m­skim i po­li­ti­č­kim par­t­ne­r­stvi­ma. Ovaj po­tez mno­gi sma­tra­ju jed­nim od na­j­va­žni­jih di­plo­mat­skih uspe­ha 20. ve­ka.

No, upr­kos op­štem priz­na­nju ovog uspe­ha, bi­lo je i onih ko­ji su ga kri­ti­ko­va­li. Ki­si­n­dže­ro­vi po­te­zi pre­ma Ki­ni nai­šli su na pro­ti­vlje­nje me­đu sa­ve­zni­ci­ma SAD, po­se­b­no u Azi­ji. Ta­j­van, ko­ji je do ta­da bio slu­žbe­no priz­nat kao le­gi­ti­m­na ki­ne­ska vla­da, na­šao se u ne­za­vi­d­noj po­zi­ci­ji. Ki­si­n­dže­ro­vo pri­bli­ža­va­nje re­ži­mu Mao Ce­du­n­ga do­ve­lo je do pre­ki­da fo­r­mal­nih od­no­sa s Ta­j­va­nom, što je iza­zva­lo gnev u ta­mo­šnjim po­li­ti­č­kim kru­go­vi­ma.

Mo­ral­na di­le­ma ili nu­žnost?
Je­dan od na­j­če­šćih pri­go­vo­ra ko­ji se ti­če Ki­si­n­dže­ra od­no­si se na nje­go­vu fi­lo­zo­fi­ju „rea­l­po­li­ti­ke“ - po­li­ti­ke za­sno­va­ne na pra­g­ma­ti­č­nom pri­stu­pu, a ne na idea­li­sti­č­kim pri­n­ci­pi­ma. Ki­si­n­džer je ve­ro­vao da me­đu­na­rod­ni od­no­si ne mo­gu uvek bi­ti vo­đe­ni eti­č­kim no­r­ma­ma. Ume­sto to­ga, sma­trao je da je sta­bi­l­nost klju­č­ni ci­lj, čak i kad to za­h­te­va ko­m­pro­mi­to­va­nje mo­ral­nih pri­n­ci­pa.

Ki­si­n­dže­ro­va fle­k­si­bi­l­nost i spre­m­nost da se pri­la­go­di pro­me­n­lji­vim oko­l­nos­ti­ma bi­le su klju­č­ne za nje­gov uspeh. Bio je sve­stan da se svet stal­no me­nja i da je po­tre­b­no re­de­fi­ni­sa­ti na­cio­nal­ne in­te­re­se ka­ko bi se pri­la­go­di­li tim pro­me­na­ma. Nje­go­va spo­sob­nost da ra­zu­me slo­že­ne geo­po­li­ti­č­ke igre i pro­na­đe ko­m­pro­mi­se či­ni­la ga je ne­za­me­n­lji­vim pre­go­va­ra­čem na sve­t­skoj sce­ni.

Me­đu­tim, upra­vo ta fle­k­si­bi­l­nost če­sto je bi­la pre­d­met kri­ti­ke. Nje­go­vi kri­ti­ča­ri op­tu­ži­va­li su ga za ne­do­sled­nost i pre­vi­še pra­g­ma­ti­čan pri­stup. Nje­go­va po­li­ti­ka ba­lan­si­ra­nja iz­me­đu in­te­re­sa ve­li­kih si­la po­ne­kad je vo­di­la u pot­pu­no su­pro­t­ne po­li­ti­ke. Na pri­mer, dok je s jed­ne stra­ne ra­dio na otva­ra­nju Ki­ne, s dru­ge stra­ne Ki­si­n­džer je bio op­tu­ži­van za po­dr­šku au­to­ri­tar­nim re­ži­mi­ma i di­k­ta­to­ri­ma ši­rom sve­ta, te da če­sto žr­tvu­je de­mo­krat­ske vred­nos­ti ra­di ši­re geo­po­li­ti­č­ke stra­te­gi­je.

Na­j­kon­tro­ve­r­zni­ja epizoda

Jed­na od na­j­kon­tro­ve­r­zni­jih epi­zo­da Ki­si­n­dže­ro­ve ka­ri­je­re bi­la je nje­go­va ulo­ga u za­vr­še­t­ku Vi­je­t­na­m­skog ra­ta. Ia­ko su ne­ki hva­li­li nje­go­vu di­plo­mat­sku spre­t­nost ko­ja je do­ve­la do pot­pi­si­va­nja Pa­ris­kog spo­ra­zu­ma 1973. go­di­ne, ko­jim je slu­žbe­no oko­n­čan ame­ri­č­ki an­ga­žman u Vi­je­t­na­mu, dru­gi su ga op­tu­ži­va­li za pro­du­že­nje ra­ta i ne­po­tre­b­no pro­li­va­nje kr­vi.

Ia­ko je Ki­si­n­dže­ro­va ulo­ga u za­vr­še­t­ku Vi­je­t­na­m­skog ra­ta do­ne­la mir, ce­na tog mi­ra bi­la je vi­so­ka. Nje­go­va po­li­ti­ka bo­m­ba­r­do­va­nja iza­zva­la je glo­bal­ne osu­de i osta­vi­la tra­j­ne oži­lj­ke na re­gi­ji Ju­goi­sto­č­ne Azi­je. Ki­si­n­džer je če­sto opra­v­da­vao svo­je odlu­ke tvr­d­njom da je bi­lo po­tre­b­no „po­di­ći ce­nu“ za Vi­je­t­ko­ng ka­ko bi se pri­ve­li pre­go­vo­ri­ma.

Na­sle­đe He­n­ri­ja Ki­si­n­dže­ra i da­nas iza­zi­va opre­č­ne rea­k­ci­je. S jed­ne stra­ne, nje­go­vi di­plo­mat­ski uspe­si, uklju­ču­ju­ći otva­ra­nje Ki­ne, pre­go­vo­re o kon­tro­li nao­ru­ža­nja sa So­vje­t­skim Sa­ve­zom i za­vr­še­tak Vi­je­t­na­m­skog ra­ta, svr­sta­va­ju ga me­đu na­j­ve­će stra­te­ge mo­de­r­ne ere. Nje­go­va spo­sob­nost da pre­dvi­di glo­bal­ne pro­me­ne i pri­la­go­di im se uči­ni­la ga je jed­nim od na­ju­ti­ca­j­ni­jih po­li­ti­ča­ra 20. ve­ka.
Ki­si­n­džer osta­je fi­gu­ra ko­ja se ne mo­že la­ko sme­sti­ti u jed­nos­tav­ne ka­te­go­ri­je. Nje­go­va osta­v­šti­na je ko­m­ple­k­sna i pro­ti­vre­č­na. Dok ga jed­ni sma­tra­ju bri­ljan­t­nim stra­te­gom i ar­hi­te­k­tom sve­t­skog po­re­t­ka, dru­gi ga vi­de kao hla­d­no­kr­v­nog po­li­ti­ča­ra spre­m­nog da žr­tvu­je mo­ral­ne vred­nos­ti u ime pra­g­ma­ti­z­ma. Nje­go­vo na­sle­đe na­sta­vi­će da in­spi­ri­še ra­spra­ve, a nje­go­va ulo­ga u obli­ko­va­nju sve­ta ka­kav da­nas po­zna­je­mo osta­je nes­por­na.

Ta­m­na stra­na Eti­č­ke di­le­me i kontroverze

Iza sja­j­ne fa­sa­de Ki­si­n­dže­ro­ve di­plo­ma­ti­je kri­ju se bro­j­ne kon­tro­ve­r­ze i eti­č­ke di­le­me. Nje­go­va ulo­ga u bo­m­ba­r­do­va­nju ci­vi­la u Vi­je­t­na­mu, po­dr­ška au­to­ri­tar­nim re­ži­mi­ma i za­ne­ma­ri­va­nje lju­d­skih pra­va sa­mo su ne­ke od ta­m­nih mr­lja na nje­go­vom re­no­meu.
U tre­nu­t­ku kad je He­n­ri Ki­si­n­džer preu­zeo ulo­gu sa­ve­t­ni­ka za na­cio­nal­nu bez­bed­nost u ad­mi­ni­stra­ci­ji Ri­ča­r­da Ni­k­so­na, rat u Vi­je­t­na­mu već je du­bo­ko ure­zan u ame­ri­č­ku ko­le­k­ti­v­nu sve­st. Be­sko­na­č­ne sli­ke vo­j­ni­ka u džu­n­gli, ek­splo­zi­je na­pa­l­ma i mi­ris nei­zbe­žnog po­ra­za vi­si­li su nad Be­lom ku­ćom. Ki­si­n­džer, hla­dan i pro­ra­ču­nat stra­teg, odlu­čio je da ovaj rat ne mo­že za­vr­ši­ti ka­ko je po­čeo - s na­dom u br­zu po­be­du - već ne­mi­lo­sr­d­nom rea­l­po­li­ti­kom.

Ki­si­n­džer je br­zo pre­po­znao Vi­je­t­nam kao ša­ho­v­sku par­ti­ju, ali ona ni­je uklju­či­va­la sa­mo dva igra­ča. Iza za­ve­se, neu­tral­ni Laos i Ka­m­bo­dža pru­ža­li su lo­gi­sti­č­ku po­dr­šku Vi­je­t­ko­n­gu, ko­ri­ste­ći te­ri­to­ri­jal­ne pred­nos­ti u ra­tu ko­ji se vo­dio pre­ko gra­ni­ca. Ki­si­n­džer je pred­lo­žio ne­što što bi u oči­ma mno­gih izgle­da­lo kao po­li­ti­č­ki ne­mo­ral­no - ta­j­no bo­m­ba­r­do­va­nje Ka­m­bo­dže.
Ope­ra­ci­ja „Me­nu“, na­zva­na po je­li­ma s me­ni­ja u vo­j­nim ope­ra­ci­ja­ma, bi­la je bru­tal­na. Bo­m­ba­r­de­ri „B52“ ame­ri­č­kog rat­nog va­zdu­ho­plo­v­stva obru­ši­va­li su se na ka­m­bo­džan­ske džu­n­gle, s na­me­rom da uni­šte za­li­he i sklo­ni­šta Vi­je­t­ko­n­ga. Ki­si­n­džer je opra­v­da­vao ovaj čin tvr­d­njom da je to neo­p­hod­no za skra­ći­va­nje ra­ta i za­šti­tu ame­ri­č­kih in­te­re­sa. Me­đu­tim, ra­stao je broj ne­vi­nih žr­ta­va.
Ia­ko su Ki­si­n­džer i Ni­k­son kri­li ka­m­pa­nju, in­fo­r­ma­ci­je su po­la­ko cu­ri­le u me­di­je, što je iza­zva­lo bes i pro­te­ste ši­rom sve­ta. Ova mra­č­na po­gla­vlja Ki­si­n­dže­ro­ve ka­ri­je­re pos­ta­vi­la su pi­ta­nja o gra­ni­ca­ma mo­ći u me­đu­na­rod­nim od­no­si­ma i ce­ni ko­ju je čo­ve­čan­stvo spre­m­no da pla­ti za glo­bal­nu sta­bi­l­nost.

Kri­ti­ča­ri op­tu­žu­ju Ki­si­n­dže­ra da je bio spre­man da žr­tvu­je mo­ral­ne pri­n­ci­pe ka­ko bi pos­ti­gao svo­je po­li­ti­č­ke ci­lje­ve. Nje­go­va po­dr­ška di­k­ta­to­ri­ma po­put Pi­no­čea i Su­har­ta iza­zva­la je ogo­r­če­nje me­đu­na­rod­ne jav­nos­ti.

Ki­si­n­dže­ro­va po­li­ti­ka te­me­lji­la se na pri­n­ci­pu da su na­cio­nal­ni in­te­re­si pri­mar­ni, a mo­ral­ne pro­ce­ne se­ku­n­dar­ne. U kon­te­k­stu Hla­d­nog ra­ta, Ki­si­n­džer je ve­ro­vao da su odr­ža­va­nje sta­bi­l­nos­ti i spre­ča­va­nje ši­re­nja ko­mu­ni­z­ma va­žni­ji od unu­tra­šnjih po­slo­va dru­gih ze­ma­lja. Ovaj pri­stup do­veo je do to­ga da je ame­ri­č­ka ad­mi­ni­stra­ci­ja, pod Ki­si­n­dže­ro­vim vo­đ­stvom, pru­ži­la po­dr­šku au­to­ri­tar­nim re­ži­mi­ma u Či­leu i In­do­ne­zi­ji.

Sa­l­va­dor Alje­n­de, de­mo­krat­ski iza­bra­ni pred­sed­nik Či­lea, bio je pr­vi ma­r­k­si­sti­č­ki pred­sed­nik u slo­bod­no iza­bra­noj vla­di u Ame­ri­ci. Uz po­dr­šku CIA i ame­ri­č­ke ad­mi­ni­stra­ci­je, ge­ne­ral Au­gu­sto Pi­no­če je izveo vo­j­ni udar 1973. go­di­ne, svr­g­nuo Alje­n­dea i uspos­ta­vio kr­va­vi di­k­ta­to­r­ski re­žim. Ki­si­n­džer je jav­no po­dr­žao Pi­no­čea, tvr­de­ći da je nje­go­va vla­da nu­žna za odr­ža­va­nje sta­bi­l­nos­ti u re­gio­nu.

U In­do­ne­zi­ji je ge­ne­ral Su­har­to, uz ame­ri­č­ku po­dr­šku, svr­g­nuo pred­sed­ni­ka Su­kar­na 1965. go­di­ne. Su­har­tov re­žim bio je po­znat po ma­sov­nim po­gu­blje­nji­ma ko­mu­ni­sta i le­vi­ča­r­skih ak­ti­vi­sta. Na­kon ane­k­si­je Isto­č­nog Ti­mo­ra 1975. go­di­ne, in­do­ne­žan­ska voj­ska po­či­ni­la je ge­no­cid nad ti­mo­r­skim sta­nov­ni­štvom. Ki­si­n­džer je bio sve­stan ovih zlo­či­na, ali je na­sta­vio da po­dr­ža­va Su­har­tov re­žim zbog nje­go­ve an­ti­ko­mu­ni­sti­č­ke ori­jen­ta­ci­je i stra­te­škog po­lo­ža­ja u Ju­goi­sto­č­noj Azi­ji.

Ki­si­n­dže­ro­va po­dr­ška Pi­no­čeu i Su­har­tu ima­la je te­ške po­sle­di­ce za na­ro­de Či­lea i In­do­ne­zi­je. De­se­ti­ne hi­lja­da lju­di su ubi­je­ne, mu­če­ne i ne­sta­le, a de­mo­kra­ti­ja je bi­la ugu­še­na. Osim to­ga, Ki­si­n­dže­ro­va po­li­ti­ka ošte­ti­la je ugled Sje­di­nje­nih Dr­ža­va kao za­go­vor­ni­ka de­mo­kra­ti­je i lju­d­skih pra­va.

Ki­si­n­dže­ro­vo na­sle­đe je slo­že­no i kon­tro­ve­r­zno. S jed­ne stra­ne, on je bio bri­ljan­tan di­plo­ma­ta ko­ji je odi­grao klju­č­nu ulo­gu u za­vr­še­t­ku Hla­d­nog ra­ta. S dru­ge stra­ne, nje­go­va po­dr­ška au­to­ri­tar­nim re­ži­mi­ma osta­vi­la je mra­č­nu mr­lju na nje­go­vom ugle­du.

Pi­ta­nje o to­me ka­ko vred­no­va­ti Ki­si­n­dže­ro­vu ulo­gu u isto­ri­ji i da­lje je otvo­re­no. Da li je on bio ge­ni­je rea­l­po­li­ti­ke ili amo­ral­ni po­li­ti­čar ko­ji je žr­tvo­vao lju­d­ske ži­vo­te ra­di ostva­re­nja svo­jih ci­lje­va? Od­go­vor na to pi­ta­nje za­vi­si od to­ga ko­je vred­nos­ti sma­tra­mo na­j­va­žni­ji­ma.
Ki­si­n­dže­ro­va po­li­ti­ka rea­l­po­li­ti­ke če­sto je do­vo­đe­na u pi­ta­nje zbog svo­je pra­g­ma­ti­č­nos­ti. Nje­go­va tvr­d­nja da je „mo­ral­na su­pe­rior­nost lu­k­suz ko­ji ve­li­ke na­ci­je ne mo­gu se­bi priu­šti­ti“ iza­zva­la je že­sto­ke ra­spra­ve o ulo­zi eti­ke u me­đu­na­rod­nim od­no­si­ma.

Još jed­na kon­tro­ve­r­za ve­za­na uz Ki­si­n­dže­ra je nje­go­va ulo­ga u ta­j­nim ope­ra­ci­ja­ma. Nje­go­va ume­ša­nost u svr­ga­va­nje de­mo­krat­ski iza­bra­nih vla­da i po­dr­ška te­ro­ri­sti­č­kim or­ga­ni­za­ci­ja­ma ba­ci­la je sen­ku na nje­go­vu re­pu­ta­ci­ju. Upr­kos svo­jim pos­ti­g­nu­ći­ma, Ki­si­n­džer je ostao kon­tro­ve­r­zna fi­gu­ra. Nje­go­va po­li­ti­ka i da­lje je pre­d­met žu­strih polemika, a nje­go­vo na­sle­đe ve­ro­vat­no će bi­ti pre­d­met ra­spra­va još du­go vre­me­na.

Kosovska nelegalna nezavisnost

Mi­lo­še­vić i demoni

l Ki­si­n­džer ni­je bio Mi­lo­še­vi­ćev fan, ali je sma­trao da je nje­go­va de­mo­ni­za­ci­ja bi­la pre­te­ra­na. „Svi su vi­de­li Mi­lo­še­vi­ća kao đa­vo­la, ali ma­lo ko je po­ku­šao da ra­zu­me nje­go­ve mo­ti­ve i stra­ho­ve“, ista­kao je Ki­si­n­džer. On je ve­ro­vao da je re­še­nje tre­ba­lo tra­ži­ti u pre­go­vo­ri­ma, a ne u bo­m­ba­r­do­va­nji­ma.

Ki­si­n­džer je 2008. go­di­ne, kad je Ko­so­vo pro­gla­si­lo ne­za­vi­snost, izja­vio da je ne­za­vi­snost Ko­so­va pre­se­dan ko­ji mo­že iza­zva­ti da­le­ko­se­žne po­sle­di­ce u me­đu­na­rod­nim od­no­si­ma. On je na­gla­sio da po­dr­ška ne­za­vi­snos­ti Ko­so­va pred­sta­vlja opa­san pre­se­dan, jer bi mo­gla pod­sta­ći se­pa­ra­ti­sti­č­ke po­kre­te ši­rom sve­ta. Upo­zo­rio je da bi priz­na­va­nje Ko­so­va bez sa­gla­snos­ti Sr­bi­je mo­glo de­sta­bi­li­zo­va­ti dru­ge re­gio­ne sa sli­č­nim se­pa­ra­ti­sti­č­kim te­žnja­ma, kao što su Ju­žna Ose­ti­ja i Ab­ha­zi­ja u Gru­zi­ji.

Ve­ro­vao je da je ne­za­vi­snost pro­gla­še­na jed­nos­tra­no, bez do­vo­lj­ne sa­ra­d­nje i ko­m­pro­mi­sa, što je do­dat­no ko­m­pli­ko­va­lo od­no­se na Ba­l­ka­nu i s Ru­si­jom, ko­ja se sna­žno pro­ti­vi­la ne­za­vi­snos­ti Ko­so­va.

Ki­si­n­džer je bio igrač sta­re ško­le, gde su se po­te­zi ra­ču­na­li u de­ce­ni­ja­ma, a ne u izbor­nim ci­klu­si­ma.

Igra mo­ći na kr­h­koj sceni
Ki­si­n­džer i Ba­l­kan

l He­n­ri Ki­si­n­džer, ve­li­ki ša­hi­sta me­đu­na­rod­ne po­li­ti­ke, ni­je bio di­re­k­t­ni igrač na ba­l­kan­skoj ša­ho­v­skoj ta­bli, ali nje­go­vi po­te­zi sva­ka­ko su se ose­ti­li. Nje­gov pri­stup sve­tu, za­sno­van na rea­l­po­li­ti­ci, osta­vio je du­bok trag na shva­ta­nje Za­pa­da o ovom bu­r­nom re­gio­nu. Za vre­me Hla­d­nog ra­ta, Ju­go­sla­vi­ja je bi­la Ti­tov ne­za­vi­sni ba­le­t­ni hor, ko­ji je ple­sao iz­me­đu Isto­ka i Za­pa­da. Ki­si­n­džer je taj ples sma­trao ele­gan­t­nim i ko­ri­snim. Ju­go­sla­vi­ja je bi­la ta­m­pon zo­na, a Ti­to je bio ma­j­stor rav­no­te­že. Ki­si­n­džer je, kao za­go­vor­nik rav­no­te­že mo­ći, po­dr­ža­vao ovu igru, vi­de­ći u njoj šan­su da se ogra­ni­či so­vje­t­ski uti­caj.

Me­đu­tim, kad je mu­zi­ka sta­la, a za­ve­se pa­le, sce­na se pre­tvo­ri­la u kr­va­vo bo­ji­šte. Ra­spad Ju­go­sla­vi­je i ra­to­vi ko­ji su usle­di­li za­te­kli su Ki­si­n­dže­ra. On je bio kri­ti­čan pre­ma za­pa­d­nom upli­ta­nju, sma­tra­ju­ći da je ono sa­mo po­go­r­ša­lo si­tua­ci­ju. „Za­pad je mi­slio da mo­že da preo­bli­ku­je Ba­l­kan po svom uku­su, ali je sa­mo uspeo da pro­du­bi po­de­le“, re­kao je Ki­si­n­džer.

Aleksandar T. Panić