NA KRILIMA CRVENE ARMIJE: Osam dana bitke za Beograd (FOTO)

Isto­ri­ju pi­šu po­bed­ni­ci. Knji­že­v­ni­ci fan­ta­zi­ra­ju. Pre­da­nja ispre­da puk. Izve­sna je sa­mo smrt.

Či­nje­ni­ce su, me­đu­tim, ove: u bi­ci za Beo­grad uče­stvo­va­lo je 40.000-50.000 par­ti­za­na, oko 30.000 cr­ve­noa­r­me­ja­ca i 40.000-60.000 ne­ma­č­kih vo­j­ni­ka. Gle­da­no po bro­ju uklju­če­nih vo­j­ni­ka, oslo­bo­đe­nje Beo­gra­da ni­je bi­lo ve­li­ka bi­t­ka. Ali, za­pi­sao je je­dan istra­ži­vač, „njen zna­čaj je znat­no ve­ći od nje­nih ra­z­me­ra”.

Jer, po­sle oslo­bo­đe­nja Beo­gra­da, Ru­si su pre­šli Du­nav kod Ba­ti­ne i Apa­ti­na i ušli u Ma­đa­r­sku, zbog če­ga su Ne­m­ci mo­ra­li da do­vla­če je­di­ni­ce iz Ita­li­je, sa za­pa­d­nog fron­ta i sa Vi­sle, po­što su iza li­ni­je fron­ta na Ba­l­ka­nu osta­le od­se­če­ne, da se no­se sa par­ti­za­ni­ma, ko­m­ple­t­na ne­ma­č­ka Ar­mi­j­ska gru­pa E i glav­ni­na Dru­ge oklop­ne ar­mi­je. Ovo je ola­k­ša­lo sa­ve­zni­č­ke ope­ra­ci­je na dru­gim fron­to­vi­ma, što je sve do­ve­lo do za­vr­še­t­ka ra­ta. U unu­tra­šnjos­ti Sr­bi­je i Ju­go­sla­vi­je ono je ubr­za­lo po­raz kvi­sli­n­ških i če­t­ni­č­kih sna­ga i ti­me pre­kra­ti­lo gra­đan­ski rat u Ju­go­sla­vi­ji.

Na fre­sci ove epo­pe­je, iza ve­li­kih fi­gu­ra, na­la­ze se po­je­di­n­ci i zbi­va­nja ko­ji ni­su uti­ca­li na tok ra­ta, a pri­če o nji­ma ilu­stru­ju duh vre­me­na u ko­me su strah od no­vog i ve­ra u bo­lju bu­du­ć­nost igra­li tru­le ko­bi­le.

U jed­noj od svo­jih osve­ža­va­ju­će la­kih knji­ga u ko­ji­ma se pre­va­s­hod­no ba­vi lju­bav­nim ži­vo­tom beo­gra­d­ske ča­r­ši­je, Slo­bo­dan Tu­r­la­kov, ina­če au­tor „Isto­ri­je ope­re i ba­le­ta do 1941. go­di­ne”, usput ka­že da je šef sta­ti­sta u Na­rod­nom po­zo­ri­štu to­kom oku­pa­ci­je Lju­bo­mir Sta­ni­šić 20. ok­to­bra pre­se­kao fi­ti­lj ko­jim su Ne­m­ci na­me­ra­va­li da di­g­nu u va­zduh zgra­du tea­tra. Ti­me se, ka­že Tu­r­la­kov, Sta­ni­šić svr­stao u he­ro­je kao što je uči­te­lj Mi­la­din Za­rić, o či­jem se po­dvi­gu, za ra­zli­ku od Sta­ni­ši­će­vog, zna.

Za one ko­ji, ipak, ne zna­ju, evo kra­t­kog pod­se­ća­nja, uz go­di­šnji­cu: do apri­l­skog ra­ta 1941. go­di­ne, na me­stu gde je sa­da Bran­kov most, na­la­zio se Most kra­lja Ale­k­san­dra, ko­ji je sr­p­ska voj­ska, u ja­lo­vom po­ku­ša­ju da zau­sta­vi na­di­ra­nje Ne­ma­ca, mi­ni­ra­la u no­ći iz­me­đu 10. i 11. apri­la.

Ne­m­ci su, go­di­nu da­na ka­sni­je, pre­ne­li ti­te­l­ski most sa Ti­se i pos­ta­vi­li ga uzvod­no na Sa­vi, da i sa­da slu­ži gra­đa­ni­ma pre­sto­ni­ce, kao „sta­ri sa­v­ski” ili „tra­m­va­j­ski” most.

Za­slu­ga za to što još pos­to­ji pri­pa­da uči­te­lju u pen­zi­ji Mi­la­di­nu Za­ri­ću iz Ka­ra­đo­r­đe­ve uli­ce. Me­sec da­na pre ula­ska par­ti­za­na i cr­ve­noa­r­me­ja­ca u Beo­grad 1944. go­di­ne, on je sva­kod­ne­v­no mo­trio gde Ne­m­ci pos­ta­vlja­ju ek­splo­ziv i ka­blo­ve, a ka­da su 20. ok­to­bra oku­pa­to­ri po­če­li da be­že, upu­tio se ka mos­tu, gde je na tre­ćem stu­bu spa­zio dr­ve­ne san­du­ke sa ek­splo­zi­vom. Le­ge­n­da ka­že da je „zgra­bio ašov ko­ji je le­žao po­red mr­tvog ne­ma­č­kog vo­j­ni­ka i nji­me pre­se­kao go­re­ći fi­ti­lj”. Za­rić je od­mah odli­ko­van Or­de­nom za hra­brost, pa bu­ga­r­skim odli­ko­va­njem i so­vje­t­skim Le­nji­no­vim or­de­nom, a po­sle ra­ta pos­ta­vljen je za pred­sed­ni­ka Tre­ćeg re­jo­na gra­da Beo­gra­da, ali je on, u znak pro­te­sta zbog na­cio­na­li­za­ci­je, pod­neo osta­v­ku. Pre­mi­nuo je 1976. go­di­ne, u osa­m­de­set se­d­moj go­di­ni. Uo­či pro­sla­ve če­tr­de­se­to­go­di­šnji­ce oslo­bo­đe­nja Beo­gra­da i ob­na­vlja­nja tra­m­va­j­ske ve­ze pre­ko Sa­ve, 1984. go­di­ne, pred Izvr­šnim sa­ve­tom Beo­gra­da na­šla se ini­ci­ja­ti­va da se Sta­ri sa­v­ski most na­zo­ve po nje­mu. Ali pred­log ni­je usvo­jen. Mi­la­di­nu Za­ri­ću bi­lo je uze­to za greh uče­šće u Ba­l­kan­skim ra­to­vi­ma, u ko­ji­ma je, uzgred re­če­no, bio mi­ner i ste­kao zna­nje ko­je mu je omo­gu­ći­lo da most spa­se. Sma­tra­lo se, zbog to­ga, da bi da­va­nje nje­go­vog ime­na mos­tu bi­lo ve­li­ča­nje sr­p­skog na­cio­na­li­z­ma...

I bo­r­be oko Na­rod­nog po­zo­ri­šta, kao i oko mos­ta, bi­le su že­sto­ke. U zbor­ni­ku „Pr­va pro­le­te­r­ska bri­ga­da: se­ća­nja bo­ra­ca” za­be­le­že­no je: „Na­rod­no po­zo­ri­šte je pre­la­zi­lo iz ru­ku u ru­ke tri pu­ta. Dva pu­ta su Ni­je­m­ci si­lo­vi­tim na­pa­dom izba­ci­li na­še je­di­ni­ce ko­je su bi­le za­po­sje­le Na­rod­no po­zo­ri­šte (...) Ar­ti­lje­ri­ja je ispred da­na­šnjeg Do­ma JNA i sa po­če­t­ka Bra­će Ju­go­vi­ća uli­ce otvo­ri­la sna­žnu va­tru po zgra­di Na­rod­nog po­zo­ri­šta. I ten­ko­vi su istr­ča­li iz ma­log pa­r­ka ispred Do­ma JNA i pro­bo­j­nim gra­na­ta­ma i sna­žnom mi­tra­lje­skom va­trom za­su­li zgra­du po­zo­ri­šta, a so­vje­t­ska pje­ša­di­ja u ta­la­si­ma pre­ko pa­r­ka i uli­ca­ma ju­ri­la je da zgra­du osvo­ji. Kad se pri­ma­kla zgra­di na po­la pu­ta, oko 40 do 70 me­ta­ra, bi­la je po­ko­še­na gu­stim i pre­ciz­nim nje­ma­č­kim ra­fa­li­ma iz sa­mog po­zo­ri­šta, ba­n­či­ne zgra­de kod Kne­že­vog spo­me­ni­ka i zgra­de Reu­nio­ne.”

A Du­šan Še­vić, šef te­h­ni­ke u Na­rod­nom po­zo­ri­štu, ovom je no­vi­na­ru opi­sao zbi­va­nja unu­tar zgra­de u to vre­me. Ne­ko­li­ko glu­ma­č­kih po­ro­di­ca, Vi­k­tor Sta­r­čić, glu­ma­č­ki i bra­č­ni par Zo­ra i Ale­k­san­dar Zla­t­ko­vić, pa šef ele­k­tro­cen­tra­le, mi­sli­li su da će bi­ti si­gu­r­ni­ji ako kraj ra­ta sa­če­ka­ju u zgra­di po­zo­ri­šta. Bo­r­be oko zgra­de i u sa­moj zgra­di, pri­čao je Še­vić au­to­ri­te­tom ne­po­sred­nog sve­do­ka, tra­ja­le su dva da­na: par­ti­za­ni su dr­ža­li po­zor­ni­cu, a Ne­m­ci gle­da­li­šte. I kad su Ne­m­ci odlu­či­li da se po­vu­ku, po­li­li su se­di­šta ben­zi­nom i upa­li­li. A glu­m­ci i bi­fe­dži­ja, ka­že, ga­si­li su po­žar vi­nom!

On tvr­di, pou­zda­no, da Ne­m­ci ni­su bi­li mi­ni­ra­li zgra­du i da je na­vod­ni Sta­ni­ši­ćev po­dvig mit.
Ni Bo­ro Ma­j­da­nac, au­tor ozbi­lj­ne i obi­m­ne (868 stra­na) knji­ge „Po­zo­ri­šte u oku­pi­ra­noj Sr­bi­ji”, u ko­joj se Sta­ni­šić po­mi­nje tri pu­ta, ni­je to­kom svog ra­da na­šao po­da­t­ke ni o mi­ni­ra­nju, ni o Sta­ni­ši­će­vom po­dvi­gu...

U bi­ci za oslo­bo­đe­nje Beo­gra­da, ko­man­dant Pr­ve ar­mi­j­ske gru­pe NO­VJ bio je Pe­ko Da­p­če­vić. Ru­skim ko­r­pu­som za­po­ve­dao je Vla­di­mir Žda­nov. On će, dva­de­set go­di­na ka­sni­je, 19. ok­to­bra iz Mo­skve po­le­te­ti u Beo­grad, na pro­sla­vu ju­bi­le­ja oslo­bo­đe­nja, ali će avion uda­ri­ti u Ava­lu. Žda­nov je imao uli­cu u cen­tru Beo­gra­da do do­la­ska de­mo­krat­skih vla­sti. Ima je opet, od po­se­te Di­mi­tri­ja Me­dve­de­va. Sa­mo je ma­lo da­lje od cen­tra.

Dva­de­set dru­gog ok­to­bra 1944. go­di­ne, be­le­ži dru­gi je­dan hro­ni­čar, „Žda­nov je uzeo lo­pa­tu u ru­ke i odlu­č­no je za­rio u me­ku ze­mlju Po­zo­ri­šnog tr­ga, da­na­šnjeg Tr­ga Re­pu­bli­ke. U ti­ši­ni, pra­ti­li su ga nje­go­vi ofi­ci­ri, ali i ofi­ci­ri ju­go­slo­ve­n­ske ar­mi­je, sa ge­ne­ra­lom Pe­kom Da­p­če­vi­ćem na če­lu. U ra­ci u sa­mom sr­cu glav­nog gra­da, ne­ko­li­ko me­ta­ra ispred Spo­me­ni­ka kne­zu Mi­hai­lu, tog da­na su sve­ča­no sa­hra­nje­ni osta­ci cr­ve­noa­r­me­ja­ca stra­da­lih to­kom beo­gra­d­ske ope­ra­ci­je... Na­rod je u mi­mo­ho­du, ću­t­ke, ba­cao gru­me­nje ze­mlje po gro­bo­vi­ma mla­dih So­vje­ta.”

Beo­gra­d­sko gra­đan­stvo pi­ta­lo se ša­pa­tom - „pre­da­nja ispre­da puk!” - za­što Ti­to ni­je Ko­ču Po­po­vi­ća, po­to­m­ka jed­ne od na­j­bo­ga­ti­jih pre­sto­ni­č­kih po­ro­di­ca, pos­ta­vio za ko­man­dan­ta ope­ra­ci­je. Za­što nje­mu ni­je dao da bu­de „oslo­bo­di­lac Beo­gra­da”?
Ume­sto to­ga, po­ve­rio mu je da u oslo­bo­đe­nom Beo­gra­du, 25. ok­to­bra, odr­ži go­vor i na­ja­vi „pra­v­du ko­ja uklju­ču­je osve­tu”. Ka­zne za sa­ra­d­ni­ke oku­pa­to­ra i one za ko­je se su­m­nja da su to bi­li. Ko­ča Po­po­vić ute­ši­će se - da li? - ti­tu­lom „oslo­bo­dio­ca Za­gre­ba” še­st me­se­ci ka­sni­je. A glu­m­ci Ale­k­san­dar Cve­t­ko­vić i Jo­van Ta­nić bi­će stre­lja­ni zbog igra­nja pred­sta­va to­kom oku­pa­ci­je. Žan­ka Sto­kić bi­će osu­đe­na na gu­bi­tak gra­đan­ske ča­sti...

A šef sta­ti­sta Lju­bo­mir Sta­ni­šić, ka­že Slo­bo­dan Tu­r­la­kov, sa­ču­vao je zgra­du Na­rod­nog po­zo­ri­šta. Pot­pi­sni­ku ovog te­k­sta Tu­r­la­kov je ispri­čao da je Sta­ni­ši­ća, „vi­so­kog se­dog čo­ve­ka”, znao li­č­no, i da ovaj to ni­je ura­dio iz ideo­lo­ških, već iz hu­ma­nih, gra­đan­skih mo­ti­va: „Pi­tao sam ga da li se ka­je što je to uči­nio, jer da je zgra­da sru­še­na, Beo­grad bi sad imao no­vu i fu­n­k­cio­nal­nu zgra­du tea­tra... re­kao mi je da se ka­je...” Knji­že­v­ni­ci fan­ta­zi­ra­ju?

Dva­nae­stog no­ve­m­bra 1944. odr­žan je u beo­gra­d­skoj Sa­bor­noj cr­kvi pa­ra­stos svim ru­skim i na­šim vo­j­ni­ci­ma izgi­nu­lim pri­li­kom oslo­bo­đe­nja Beo­gra­da. Pa­ra­sto­su su pri­su­stvo­va­li pred­stav­ni­ci Av­no­ja, pred­stav­ni­ci Na­cio­nal­nog ko­mi­te­ta, od­no­sno Vla­de, Vr­hov­nog šta­ba NO­VJ, ko­man­dant Beo­gra­da, pred­stav­ni­ci Cr­ve­ne ar­mi­je, i na­ši i ru­ski ofi­ci­ri i vo­j­ni­ci, kao i ve­li­ki broj Beo­gra­đa­na.
Bo­ga, ka­sni­je, za oslo­bo­dio­ca ni­je bi­lo.
Sa­mo je, za sve, smrt osta­la izve­sna.

Pu­ško­mi­tra­lje­zac Mi­la­din Petrović

Osva­ja­nje „Al­ba­ni­je” od spra­ta do sprata

l Uve­če 19. ok­to­bra „Al­ba­ni­ja” se na­šla na me­ti pu­šča­ne pa­lj­be Pr­ve pro­le­te­r­ske bri­ga­de iz Ko­la­r­če­ve, i u una­kr­snoj va­tri so­vje­t­skih ten­ko­va sa Tr­ga Re­pu­bli­ke i sa Te­ra­zi­ja, ko­ji su ga­đa­li mi­tra­lje­ska gne­zda u zgra­di. Ko­ri­ste­ći nji­ho­vu va­tre­nu za­šti­tu, kroz ulaz iz Knez Mi­hai­lo­ve u zgra­du su ušla če­ti­ri bor­ca Osme cr­no­go­r­ske bri­ga­de: ko­man­dir 2. če­te Mo­mo Jo­kić, de­se­ta­ri Mi­lan Bo­žo­vić, Mla­đo Ci­m­ba­lje­vić i pu­ško­mi­tra­lje­zac Mi­la­din Pe­tro­vić iz Ne­pri­ča­ve. Ovaj po­sled­nji u ne­dri­ma je no­sio za­sta­vu, re­šen da se pro­bi­je na vrh zgra­de.

Ma­lo ka­sni­je iz Ko­la­r­če­ve je u pa­la­tu „Al­ba­ni­ja” ušla jed­na bro­j­ni­ja par­ti­zan­ska gru­pa. Na­ve­šće­mo tri sve­do­če­nja uče­sni­ka bo­r­bi:

„Do­ga­đa­lo se da se na­ši bor­ci na­la­ze na pe­tom ili na tre­ćem spra­tu zgra­de, a Ni­je­m­ci na dru­gom ili na če­tvr­tom spra­tu. Za li­kvi­da­ci­ju po­je­di­nih di­je­lo­va zgra­de bor­ci su pi­ju­ci­ma pro­bi­ja­li me­đu­zi­do­ve, uba­cu­ju­ći ru­č­ne bo­m­be kroz na­pra­vlje­ne ru­pe.”
„Ni­je­m­ci se ži­la­vo bra­ne, so­bu po so­bu, sprat po sprat. Na ula­zu, po­red li­f­ta ko­ji ne ra­di, le­že dva mr­tva Ni­je­m­ca, a na ste­pe­ni­štu, oslo­njen na ge­le­n­der, još je­dan. Svu­da go­mi­la čau­ra i tra­go­vi bo­r­be. Ne­g­dje iz­me­đu tre­ćeg i če­tvr­tog spra­ta bor­ci me opo­mi­nju da ima još Ni­je­ma­ca ko­ji, skri­ve­ni, pu­ca­ju u le­đa na­ših bo­ra­ca. Ta­ko su iz pros­to­ri­ja na tre­ćem spra­tu, ko­je gle­da­ju pre­ma Ko­la­r­če­voj, izne­na­di­li na­še dru­go­ve: tro­ji­cu su ubi­li, a če­tvr­tog ra­ni­li. Na če­tvr­tom su se iz jed­ne pros­to­ri­je po­ja­vi­li nje­ma­č­ki pu­ško­mi­tra­lje­zac i nje­gov po­mo­ć­nik. Pre­da­li su se.”

„Ne­m­ci su na­pa­da­li kroz oba ula­za. Na­sta­la je ogo­r­če­na bo­r­ba bo­m­ba­ma i blis­kim ra­fa­li­ma na ste­pe­ni­šti­ma i kroz so­be, od spra­ta do spra­ta. Pre­ko ne­ma­č­kih le­še­va, ste­pe­ni­štem su gra­bi­le bo­r­be­ne gru­pe 2. če­te ka rav­nom kro­vu zgra­de, na ko­jem su li­kvi­di­ra­li po­sled­nju ne­ma­č­ku po­sa­du, ko­ja je upor­no bra­ni­la vi­so­ku zgra­du.”
Mi­la­din Pe­tro­vić mo­gao je da ista­k­ne za­sta­vu ko­ju je no­sio i da ob­zna­ni do­la­zak slo­bo­de Beo­gra­du. Po­gi­nuo je ne­ko­li­ko se­d­mi­ca ka­sni­je, 8. de­ce­m­bra iste te go­di­ne, na Sre­m­skom fron­tu, a o nje­go­vom po­dvi­gu sve­do­či skro­m­na ka­me­na plo­ča na neu­pa­dlji­vom me­stu u ula­zu „Al­ba­ni­je”.

Ova pri­ča, me­đu­tim, po­če­la je ne­ko­li­ko da­na pre ne­go što je zau­ze­ta „Al­ba­ni­ja”. Pre­ma sve­do­če­nju Mio­dra­ga Mi­r­ko­vi­ća, pu­kov­ni­ka JNA i bor­ca Osme cr­no­go­r­ske bri­ga­de, na tek oslo­bo­đe­noj Sla­vi­ji, par­ti­za­ni­ma je pri­šla de­vo­j­ka ko­ju ni­ka­da ra­ni­je ni­su vi­de­li i pru­ži­la im za­sta­vu s pe­to­kra­kom ko­ju je sa­ši­la.

„Sta­vi­te je na ‚Al­ba­ni­ju’, dru­go­vi!”, re­kla im je.

Mi­la­din Pe­tro­vić, de­ve­t­nae­sto­go­di­šnjak iz oko­li­ne La­j­ko­v­ca, uzeo je za­sta­vu iz nje­nih ru­ku i po­šao na za­da­tak ko­ji je vr­lo la­ko mo­gao da ga ko­šta gla­ve.

Momčilo Petrović