Slušaj vest

Od one hla­d­ne fe­brua­r­ske no­ći 2022. go­di­ne ka­da su pr­ve ek­splo­zi­je odje­k­nu­le nad Ki­je­vom, rat u Ukra­ji­ni pos­tao je ne­što mno­go vi­še od kla­si­č­nog su­ko­ba iz­me­đu dve su­sed­ne ze­mlje. Ra­spre­dao se kao ep­ski geo­po­li­ti­č­ki po­tres, osta­vlja­ju­ći za so­bom uni­šte­ne gra­do­ve, izbe­gli­č­ke ko­lo­ne i geo­po­li­ti­č­ku nei­zve­snost ko­ja dr­ma te­me­lje Evro­pe i sve­ta. Sva­kog da­na, na­j­no­vi­je ve­sti o bo­r­ba­ma na fron­to­vi­ma ili di­plo­mat­skim pre­go­vo­ri­ma obli­ku­ju na­ra­ti­ve ko­je glo­bal­na pu­bli­ka upi­ja sa ze­b­njom.


Rat u Ukra­ji­ni izne­drio je he­ro­je, ali i pro­bu­dio sta­re de­mo­ne Evro­pe. Šta se zai­sta de­ša­va u ro­vo­vi­ma Ba­h­mu­ta i So­le­da­ra, gde vo­j­ni­ci pro­ži­vlja­va­ju sce­ne ko­je kao da su istr­g­nu­te iz na­j­c­r­njih po­gla­vlja isto­ri­je? Od tih isc­r­plju­ju­ćih bi­ta­ka do ek­splo­zi­v­nih tre­nu­ta­ka u Ki­je­vu ili He­r­so­nu, sva­ka ofa­n­zi­va i sva­ko po­vla­če­nje isc­r­ta­va­ju no­ve li­ni­je pat­nje.

Ispod zvu­ko­va si­re­na i ispod slo­je­va rat­nih izve­šta­ja, bo­r­ba se ne vo­di sa­mo na fron­to­vi­ma - već i u umo­vi­ma, gde pro­pa­gan­da pos­ta­vlja gra­ni­ce iz­me­đu isti­ne i la­ži, a obični lju­di pos­ta­ju he­ro­ji i žr­tve u istom trenutku

Izdr­žlji­vost jed­nog naroda


Ukra­ji­n­ci su od pr­vog da­na ovog bru­tal­nog ra­ta de­mo­n­stri­ra­li ne­ve­ro­vat­nu hra­brost i vo­lju za slo­bo­dom. Gra­do­vi ko­ji su se pre­tvo­ri­li u ru­še­vi­ne pos­ta­li su si­m­bo­li ne­po­ko­le­blji­vog ot­po­ra. Ma­ri­ju­po­lj, Ba­h­mut, Av­de­je­v­ka - me­sta ko­ja su ne­ka­da bi­la ži­vo­pi­sna i pu­na ži­vo­ta sa­da su si­no­ni­mi za ra­za­ra­nja. Ali za­što je ovaj su­kob to­li­ko je­din­stven?


Mo­žda je to za­to što je da­nas svet sve­dok ra­ta u do­ba dru­štve­nih mre­ža, gde se bi­t­ke vo­de ne sa­mo oru­ž­jem već i in­fo­r­ma­ci­ja­ma. De­se­ti­ne mi­lio­na Mo­žda je to za­to što je da­nas svet sve­dok ra­ta u do­ba dru­štve­nih mre­ža, gde se bi­t­ke vo­de ne sa­mo oru­ž­jem već i in­fo­r­ma­ci­ja­ma. De­se­ti­ne mi­lio­na lju­di pra­te vi­ral­ne sni­m­ke i sve­do­če­nja s fron­ta, u real­nom vre­me­nu. De­zi­n­fo­r­ma­ci­je se ši­re mu­nje­vi­to, stva­ra­ju­ći slo­žen in­fo­r­ma­ti­v­ni pe­j­zaž ko­ji ote­ža­va ra­zu­me­va­nje stvar­ne sli­ke.


Tra­gi­č­ne su­d­bi­ne obi­č­nih lju­di, onih ko­ji su izba­če­ni iz svo­jih do­mo­va i suo­če­ni sa sva­kod­ne­v­nim stra­ho­ta­ma ra­ta, ne­ka­ko su osta­le ispod ra­da­ra vo­de­ćih me­di­ja. Rat se vo­di ne sa­mo na pr­vim li­ni­ja­ma fron­ta već i u sr­ci­ma i umo­vi­ma lju­di, gde su pri­če vo­j­ni­ka, po­put one ukra­jin­skog ofi­ci­ra pod kod­nim ime­nom „Ale­ks“, pra­vi sve­do­ci ove hu­ma­ni­tar­ne kri­ze.


„Ni­sam bio kod ku­će već vi­še od go­di­nu da­na“, ka­že Ale­ks, sa oči­gled­nom tu­gom ko­ja izbi­ja iz sva­kog nje­go­vog slo­va. „Sva­ki put ka­da po­ku­šam da za­mi­slim svoj dom, ose­ćam sa­mo pra­zni­nu, jer ni­šta ni­je isto. Na li­ni­ji fron­ta je­di­no što imam su mo­ji sa­bor­ci i ovo oru­ž­je ko­je je pos­ta­lo pro­du­že­tak mog te­la. Ni­kad ne znaš ho­ćeš li pre­ži­ve­ti na­red­ni dan, ali to je sa­da moj ži­vot.“


Ove re­či ogo­lja­va­ju je­dan od na­j­ve­ćih pro­ble­ma s ko­ji­ma se suo­ča­va ukra­jin­ska voj­ska: ne­dos­ta­tak lju­di i hro­ni­č­na isc­r­plje­nost. Ri­tam ži­vo­ta na fron­tu isc­r­plju­je čak i na­jot­por­ni­je, a vo­j­ni­ci se suo­ča­va­ju s go­to­vo ne­pos­to­je­ćim si­ste­mom tru­p­ne ro­ta­ci­je. Za mno­ge od njih, to­kom 1.000 da­na ra­ta, po­vra­tak ku­ći bio je mo­gu­ći sa­mo jed­nom ili dva­put.


Ia­ko pos­to­ji odre­đe­na vr­sta od­mo­ra, po­vla­če­nje s li­ni­je fron­ta zna­či pri­vre­me­ni pre­dah u po­za­di­ni, sve­ga dva­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od li­ni­ja ra­zdva­ja­nja, i to sva­kih 21 dan. Pri­li­ka da se zai­sta ode ku­ći če­sto se pre­tva­ra u igru na sre­ću. Pri­stup tom dra­go­ce­nom tre­nu­t­ku s po­ro­di­com or­ga­ni­zu­je se lu­tri­jom ko­ju sva­ka je­di­ni­ca spro­vo­di - još je­dan pod­se­t­nik na to ko­li­ko je ne­si­gu­r­nost pos­ta­la sva­kod­ne­vi­ca, čak i van bo­r­be­nih dej­sta­va.


Uzi­ma­ju­ći u ob­zir ne­si­gu­r­nost i pro­ti­vre­č­ne in­fo­r­ma­ci­je iz zva­ni­č­nih izvo­ra, mno­gi ana­li­ti­ča­ri i blo­ge­ri sa obe stra­ne su­ko­ba pru­ža­ju al­te­r­na­ti­v­ne pe­r­spe­k­ti­ve i uvid u do­ga­đa­je ko­ji su če­sto pre­pu­šte­ni spe­ku­la­ci­ja­ma i ne­ja­sno­ća­ma, a pri­ču će­mo po­sma­tra­ti iz ukra­jin­ske pe­r­spe­k­ti­ve, jer je Ukra­ji­na stra­na na ko­ju je izvr­še­na agre­si­ja.


Ukra­jin­ske ne­da­će, hro­no­lo­ški po­sma­tra­no, za­po­če­le su tu­r­bu­len­t­nim do­ga­đa­ji­ma na Ma­j­da­nu 2014. go­di­ne, kad je svr­g­nut ta­da­šnji re­žim. Ne­du­go za­tim, Ru­si­ja je isko­ri­sti­la po­li­ti­č­ku ne­sta­bi­l­nost pod­sti­ču­ći po­bu­nu, ko­ja je re­zu­l­ti­ra­la odva­ja­njem zna­ča­j­nog de­la ukra­jin­ske te­ri­to­ri­je. Ru­si i pro­ru­ski sta­nov­ni­ci preu­ze­li su kon­tro­lu nad ce­lo­ku­p­nom ukra­jin­skom oba­lom, kao i po­lo­vi­nom isto­č­nih re­gio­na ze­mlje. Ta obla­st pro­te­za­la se od Ha­r­ko­va, pre­ko Lu­gan­ska, Do­nje­c­ka, Ma­ri­ju­po­lja, Kri­ma, pa sve do Ode­se.

Po­gle­di me­di­ja, ali i mno­gih ana­li­ti­ča­ra, bi­li su u pot­pu­nos­ti usme­re­ni ka do­ga­đa­ji­ma na fron­tu dok su iza sce­ne osta­le bro­j­ne tragične su­d­bi­ne obi­č­nih lju­di

Minski sporazumi


Na­red­ni pe­riod do­neo je in­ten­zi­v­ne bo­r­be. Ko­n­so­li­da­ci­ja ukra­jin­ske vla­sti i vo­j­nih sna­ga po­kre­nu­la je kon­trao­fa­n­zi­vu, to­kom ko­je su Ukra­ji­n­ci uspe­li da po­vra­te ve­ći­nu te­ri­to­ri­ja, izu­zev de­lo­va Lu­gan­ske obla­sti, odre­đe­nih de­lo­va Do­nje­c­ke i, na­rav­no, Kri­ma. Kao od­go­vor na ove uspe­he, Ru­si­ja je an­ga­žo­va­la do­dat­nih 50.000 vo­j­ni­ka, či­ja je po­moć, uz mi­li­ci­je iz Lu­gan­ska i Do­nje­c­ka, bi­la pre­su­d­na za zau­sta­vlja­nje ukra­jin­skog na­pre­do­va­nja i de­fi­ni­ti­v­nu ane­k­si­ju Kri­ma.


Suo­če­ne stra­ne za­tim su po­ku­ša­le di­plo­mat­ski da re­še ko­n­fli­kt, ula­ze­ći u pre­go­vo­re, ko­ji su re­zu­l­ti­ra­li pot­pi­si­va­njem Min­skih spo­ra­zu­ma. Ovi spo­ra­zu­mi su, ma­kar pri­vi­d­no, otvo­ri­li mo­gu­ć­nost mi­r­nog re­še­nja, bez da­ljih su­ko­ba. Ali dok su raz­go­vo­ri tra­ja­li, Ukra­ji­na ni­je gu­bi­la vre­me. Za­hva­lju­ju­ći za­pa­d­noj vo­j­noj i fi­nan­si­j­skoj po­mo­ći, izgra­di­la je tri li­ni­je od­bra­ne duž ju­goi­sto­ka, pri­pre­ma­ju­ći se za po­te­n­ci­jal­nu ru­sku in­va­zi­ju.


Isto­vre­me­no, ukra­jin­ske sna­ge znat­no su se po­ve­ća­va­le. Broj vo­j­ni­ka ko­n­cen­tri­sa­nih oko Do­n­ba­sa ra­stao je ne­pre­sta­no, da bi po­če­t­kom 2022. go­di­ne, pre­ma ne­kim izvo­ri­ma, dos­ti­gao čak 250.000 vo­j­ni­ka. Ova bro­j­ka ja­sno ilu­stru­je ko­li­ko su se Ukra­ji­n­ci pri­pre­ma­li za dan ko­ji su zna­li da do­la­zi, a ko­ji će ne­po­vrat­no pro­me­ni­ti tok ove ko­m­ple­k­sne pri­če.

RU­ŽNA MA­TE­MA­TI­KA RATA Gu­bi­ci, sta­ti­sti­ke i po­tre­ba za mi­rom u Ukrajini


U sr­cu su­ko­ba ko­ji već go­to­vo dve go­di­ne po­ga­đa Ukra­ji­nu, bro­j­ke o mo­bi­li­za­ci­ji i gu­bi­ci­ma go­vo­re vi­še od re­či. Pre­ma ne­slu­žbe­nim po­da­ci­ma, Ukra­ji­na je mo­bi­li­sa­la oko 1.400.000 vo­j­ni­ka, dok u sa­mim Oru­ža­nim sna­ga­ma Ukra­ji­ne tre­nu­t­no slu­ži oko 850.000 lju­di, ra­spo­re­đe­nih u bri­ga­da­ma ši­rom ze­mlje. Ia­ko se o pre­ciz­nim bro­je­vi­ma uvek vo­di de­ba­ta, ja­sno je da su gu­bi­ci u ra­tu ogro­m­ni. čak i kad se uz­mu u ob­zir de­mo­bi­li­za­ci­ja i de­ze­r­te­r­stvo, ra­z­me­re stra­da­nja na te­re­nu su po­tre­sne.
A si­tua­ci­ja na su­pro­t­noj stra­ni ni­je ni­šta bo­lja. Ru­si­ja se, pre­ma pro­ce­na­ma, suo­ča­va sa sli­č­nim gu­bi­ci­ma, ali pre­ciz­ni po­da­ci osta­ju ne­po­zna­ti. I dok se za­pa­d­ni me­di­ji ne ustru­ča­va­ju da izno­se in­fo­r­ma­ci­je o ru­skim gu­bi­ci­ma, bro­j­ke o ukra­jin­skim stra­da­nji­ma osta­ju u se­n­ci.
Po­se­b­no se po­mi­nje po­zna­ta tvr­d­nja da je na jed­nog po­gi­nu­log ukra­jin­skog vo­j­ni­ka de­set ru­skih. No, ova pro­ce­na je če­sto ospo­ra­va­na. Istra­ži­va­nja po­ka­zu­ju da Ru­si ko­ri­ste de­set pu­ta vi­še gra­na­ta i pet pu­ta vi­še dro­no­va ne­go Ukra­ji­n­ci, što ba­ca no­vo sve­tlo na ovu sta­ti­sti­ku.
U ovom su­ko­bu, vi­še ne­go ika­da, pos­ta­vlja se pi­ta­nje - za­što na­vi­ja­ti za bi­lo ko­ju stra­nu? Ukra­ji­na je ze­mlja na ko­le­ni­ma, uni­šte­na lju­d­ski i ma­te­ri­jal­no. Oko­n­ča­nje bo­r­bi ni­je sa­mo vo­j­na već i ci­vi­li­za­ci­j­ska po­tre­ba. Da bi se sa­ču­va­la bu­du­ć­nost, po­tre­b­na su mi­r­na re­še­nja ko­ja će omo­gu­ći­ti opo­ra­vak, po­mi­re­nje i izgra­d­nju.

 Po­gle­di me­di­ja, ali i mno­gih ana­li­ti­ča­ra, bi­li su u pot­pu­nos­ti usme­re­ni ka do­ga­đa­ji­ma na fron­tu, dok su iza sce­ne osta­le bro­j­ne tragične su­d­bi­ne obi­č­nih lju­di. Dan 24. fe­bruar 2022. go­di­ne ostao je za­be­le­žen u isto­ri­ji kao dan kad su se svi pret­hod­ni na­po­ri da se izbe­g­ne rat sru­ši­li. Ru­si­ja je po­kre­nu­la „Spe­ci­jal­nu vo­j­nu ope­ra­ci­ju“ (hva­la ko­le­gi Vla­da­nu na iro­ni­č­noj opa­sci da se ovo i da­lje ne zo­ve rat), kad su tru­pe u bro­ju od 150.000 vo­j­ni­ka pre­šle gra­ni­cu Be­lo­ru­si­je i Ukra­ji­ne, i kre­nu­le u ju­riš pre­ma Ki­je­vu. U isto vre­me, de­lo­vi ru­skih sna­ga su na­pre­do­va­li iz pra­v­ca Su­mi­ja. Ci­lj in­va­zi­je bio je da se od­se­če glav­ni grad Ukra­ji­ne od osta­t­ka ze­mlje, pre­se­ca­ju­ći sve glav­ne pra­v­ce sna­b­de­va­nja i ko­mu­ni­ka­ci­je. Sle­di­lo je šo­kan­t­no ubr­za­nje na­pa­da: de­san­t­ne sna­ge su se br­zo spu­sti­le na ae­ro­dro­me u bli­zi­ni Ki­je­va, dok su oklop­ne me­ha­ni­zo­va­ne ko­lo­ne na­pre­do­va­le s tri stra­ne, sa se­ve­ra, isto­ka i ju­ga.

Ne­ko­li­ko pr­vih sni­ma­ka ru­skih uni­šte­nih ten­ko­va iza­zva­lo je ta­las na­de me­đu ukra­jin­skim sta­nov­ni­štvom i voj­skom, da bi se in­va­zi­ja ubr­zo zau­sta­vi­la. Me­đu­tim, tu je na­stao pr­vi ve­li­ki pro­blem ko­ji su stvo­ri­li me­di­ji. Na osno­vu sve­ga što su po­ka­zi­va­li sni­m­ci i ini­ci­jal­ni izve­šta­ji, mno­gi ana­li­ti­ča­ri su, pre ne­go što su do­bi­li ko­m­ple­t­nu sli­ku, po­če­li da go­vo­re da je Ru­si­ja pred slo­mom. Ne­ki su čak pre­dvi­đa­li da će Pu­tin bi­ti sme­njen, a da će Ru­si­ja bi­ti po­de­lje­na na ma­nja te­ri­to­ri­jal­na po­dru­č­ja. Po­red to­ga, po­mi­nja­lo se da je ru­sko oru­ž­je za­sta­re­lo i be­sko­ri­sno u po­re­đe­nju sa za­pa­d­nim nao­ru­ža­njem ko­je je Ukra­ji­na ubr­za­no do­bi­ja­la. Ono što se za­bo­ra­vi­lo po­me­nu­ti, me­đu­tim, bi­li su ogro­m­ni gu­bi­ci ko­je je Ukra­ji­na pre­tr­pe­la. Ia­ko su ukra­jin­ski vo­j­ni­ci izu­ze­t­no hra­bro od­go­va­ra­li na ru­ski na­pad, me­di­ji ni­su do­vo­lj­no izve­šta­va­li o žr­tva­ma ko­je su pod­ne­li ka­ko bi izdr­ža­li po­če­t­ni na­let.


U isto vre­me, in­fo­r­ma­ci­ja ko­ja je pro­ma­kla me­di­ji­ma bi­la je da su ru­ske sna­ge već pre­šle pr­vu li­ni­ju od­bra­ne na Do­n­ba­su i da se pri­bli­ža­va­ju te­ri­to­ri­ja­ma ko­je bi po­ve­za­le Krim s kop­nom. Ha­r­kov je bio go­to­vo op­ko­ljen, a po­sled­nji na­po­ri ukra­jin­skih bra­ni­la­ca spre­či­li su nje­gov pad. Ka­ko je pri­ti­sak na se­ve­ru po­čeo da sla­bi, ru­ske sna­ge su se ko­n­cen­tri­sa­le na jug, pro­bi­ja­ju­ći li­ni­je pre­ma He­r­so­nu, Za­po­ro­ž­ju i Ma­ri­ju­po­lju.


U tom tre­nu­t­ku, kad je pos­ta­lo ja­sno da Ukra­ji­na ni­je pa­la, i da je Ru­si­ja do­ži­ve­la pr­ve ozbi­lj­ne po­ra­ze u oko­li­ni Ki­je­va, po­če­li su pre­go­vo­ri. Tu­r­ska je pos­ta­la me­sto tih raz­go­vo­ra, ko­ji su, 29. mar­ta 2022. go­di­ne, re­zu­l­ti­ra­li sma­nje­njem ope­ra­ci­ja oko Ki­je­va i Če­r­nji­go­va. Ia­ko jav­nost ni­kad ni­je sa­zna­la ta­č­ne de­ta­lje tih pre­go­vo­ra, mno­gi blo­ge­ri sa obe stra­ne tvr­de da su Ru­si po­vu­kli tru­pe iz tih obla­sti kao znak do­bre vo­lje, dok je ne­ki­ma bi­lo ja­sno da su ova po­vla­če­nja bi­la nu­žna zbog ne­dos­ta­t­ka sna­ga. To je bio tre­nu­tak kad su se po­ja­vi­le gla­si­ne da bi su­kob mo­gao bi­ti smi­ren i da bi Krim mo­gao osta­ti pod kon­tro­lom Ru­si­je, dok bi Do­n­bas mo­gao ste­ći ne­ku vr­stu au­to­no­mi­je. Či­ni­lo se da su svi sa­gla­sni s tim, čak i Pu­tin, a ujed­no je sru­šen mit o ne­po­be­di­vos­ti ru­ske voj­ske.


Poseta koja je preokrenula sve


Ia­ko su se mno­gi na­da­li da će se si­tua­ci­ja smi­ri­ti, 9. apri­la 2022. sve se pro­me­ni­lo. Ta­da je u Ki­jev, izne­na­da i ne­na­ja­vlje­no, sti­gao pre­mi­jer Uje­di­nje­nog Kra­lje­v­stva Bo­ris Džo­n­son. Nje­go­va po­se­ta bi­la je vi­še od di­plo­mat­skog ge­sti­ku­li­ra­nja - bi­la je ja­san si­g­nal sna­žne po­dr­ške Ukra­ji­ni, ali i na­ja­va do­dat­ne vo­j­ne i eko­no­m­ske po­mo­ći.


Pos­to­je izve­šta­ji ko­ji su­ge­ri­šu da je Džo­n­so­nov do­la­zak imao ozbi­ljan uti­caj na tok pre­go­vo­ra iz­me­đu Ukra­ji­ne i Ru­si­je. Ne­ki tvr­de da je on li­č­no ohra­brio Ukra­ji­nu da se ne po­vu­če pred ru­skim za­h­te­vi­ma, in­si­sti­ra­ju­ći na to­me da Za­pad ne­će pri­hva­ti­ti ni­ka­kav do­go­vor ko­ji bi išao u ko­ri­st Mo­skve.


Šan­sa za mir ne­sta­la je, a ru­ska voj­ska, po­ni­že­na na bo­j­nom po­lju, tra­ži­la je osve­tu. Ma­ri­ju­po­lj je pos­tao no­vi fo­kus ru­ske in­va­zi­je. U ma­ju 2022. grad je ko­na­č­no pao u ru­ke ru­skih sna­ga, na­kon što su ukra­jin­ske tru­pe pru­ži­le že­stok ot­por do po­sled­njeg vo­j­ni­ka. Če­li­ča­na „Azo­v­sta­lj“, ko­ja je odo­le­va­la ru­skoj op­sa­di, pos­ta­la je si­m­bol bo­r­be, ali i tra­gi­č­nog kra­ja. Osta­tak ukra­jin­skih bo­ra­ca, me­đu ko­ji­ma su bi­li i pri­pa­d­ni­ci ču­ve­nog pu­ka „Azov“, pre­da­li su se po­sled­njeg da­na u ma­ju, či­me je de­fi­ni­ti­v­no sta­vlje­na ta­č­ka na bi­t­ku za Ma­ri­ju­po­lj.


I opet, me­di­ji su pre­pla­vi­li etar pri­ča­ma o stra­te­gi­ja­ma, ta­k­ti­ka­ma i opra­v­da­nju neu­spe­ha. I dok se na obe stra­ne ak­ti­v­no pla­si­ra fe­jk njuz, stvar­na pat­nja, i to ona ko­ja se sva­kod­ne­v­no pre­ži­vlja­va od stra­ne vo­j­ni­ka i ci­vi­la, ne­sta­je s na­slov­nih stra­ni­ca. Gu­bi­ci i tra­ge­di­je, skri­ve­ne du­bo­ko u sva­kom ku­t­ku rat­nog fron­ta, osta­ju ne­pre­po­zna­ti, jer ni­su „po­pu­lar­ni“ u ve­sti­ma ko­je svi že­le da vi­de.

PRO­BLE­MI ZA „ME­DVE­DA“ SA ISTOKA Kad ni kod Pu­ti­na ne cve­ta cveće


Rat u Ukra­ji­ni bio je za Ru­si­ju mno­go vi­še od bo­r­be za te­ri­to­ri­ju; pos­tao je vr­tlog ko­ji gu­ta vo­j­ne re­su­r­se, dru­štve­no tki­vo i po­li­ti­č­ku sta­bi­l­nost. Da, Ru­si­ja i da­lje gra­bi ki­lo­me­tre te­ri­to­ri­je i hra­ni svo­je vo­j­ne ma­ši­ne, ali sve to do­la­zi po sku­pu ce­nu. Iro­ni­č­no je ka­ko je rat­na in­du­stri­ja po­di­gla BDP, dok je lju­d­ska ce­na stra­vi­č­na - ogro­m­na vo­j­na si­la na za­pa­d­nim gra­ni­ca­ma osta­vlja unu­tra­šnjost ze­mlje bez ra­d­no spo­sob­nih mla­di­ća. Onih istih ko­ji bi sa­da ra­di­li, gra­di­li, stva­ra­li. Ali ne, oni ra­tu­ju.
I dok sta­nje na fron­tu mo­žda tre­nu­t­no ide u ko­ri­st Kre­mlju, kod ku­će si­tua­ci­ja da­le­ko od to­ga da mi­ri­še na cve­će. Po­put la­vi­ri­n­ta, ru­ski vo­j­ni si­stem je op­te­re­ćen ko­ru­p­ci­jom, ko­ja se, ka­ko ka­žu, pro­te­že „od vr­ha do dna“. Ne­ki vi­so­ki zva­ni­č­ni­ci sku­po su pla­ti­li za svo­je gre­ške. Ge­ne­ral Ivan Po­pov, na pri­mer, ose­tio je ka­ko izgle­da kad se za­me­ri vr­hu, pa je zbog kri­ti­ka o za­pos­ta­vlje­nim tru­pa­ma mo­men­tal­no sme­njen. Dru­gi su, po­put Se­r­ge­ja Su­ro­vi­ki­na, mi­ste­rio­zno „ne­sta­li“ na­kon Pri­go­ži­no­ve po­bu­ne - slu­čaj za de­te­k­ti­v­ske ro­ma­ne.
Pri­go­žin: Ta­j­na ži­vo­ta i mi­ste­rio­zna smrt
Je­v­ge­nij Pri­go­žin, ne­ka­da Pu­ti­nov čo­vek iz sen­ke, pos­tao je zve­zda kra­t­kog, ali spe­k­ta­ku­lar­nog bu­n­ta. Nje­gov „ma­rš pra­v­de“ u ju­nu 2023. bio je kao sce­na iz po­li­ti­č­kog tri­le­ra: tru­pe Va­g­ne­ra kre­nu­le su ka Mo­skvi pre­te­ći da uru­še vo­j­ne stru­k­tu­re. Ali u po­sled­njem tre­nu­t­ku, Pri­go­žin je „po­klo­pio kar­te,“ sklo­pio do­go­vor s Kre­mljom i po­vu­kao se - ili je mo­žda sa­mo mi­slio da mo­že bi­ti ja­či igrač.
Ka­r­ma je, izgle­da, br­zo za­ku­ca­la na vra­ta. Dva me­se­ca ka­sni­je, nje­gov avion se mi­ste­rio­zno sru­šio, a sve teo­ri­je za­ve­re do­bi­le su po­let. Je li bi­lo ubi­stvo? Ne­sre­ća? Znak za sve bu­du­će izda­j­ni­ke? Zva­ni­č­na ve­r­zi­ja je mu­t­na, dok sve­t­ski me­di­ji ša­pu­ću o na­me­r­nom oba­ra­nju. Pri­go­žin je mo­žda mr­tav, ali nje­go­va sen­ka i da­lje le­b­di nad Kre­mljom, pod­se­ća­ju­ći sve da se ni­ko ne mo­že igra­ti mo­ći bez po­sle­di­ca.
I ta­ko, osta­je pi­ta­nje: da li je Ru­si­ja ja­ča ili ra­nji­vi­ja po­sle ove unu­tra­šnje dra­me? Sa­mo vre­me zna od­go­vor, dok gra­đa­ni mo­gu je­di­no da se na­da­ju da vr­tlog ra­ta i su­ko­ba ne­će pro­gu­ta­ti sve pred so­bom.

prigožin.jpg
EFE SERGEI ILNITSKY Valerij Prigožin

Prva kontraofanziva


U ju­nu 2022. go­di­ne, Ukra­ji­na je za­po­če­la odlu­ču­ju­ći pro­ti­v­na­pad na Ha­r­kov i He­r­son. To­kom se­p­te­m­bra, usle­dio je izne­na­d­ni ju­riš na obla­sti oko Ha­r­ko­va, s ci­ljem de­blo­ka­de gra­da. Ru­ske tru­pe po­vu­kle su se u pot­pu­noj po­me­t­nji, nes­po­sob­ne da se suo­če sa ova­ko ve­li­kim na­pa­dom. U tom tre­nu­t­ku, tok ra­ta je bio ja­sno na stra­ni Ukra­ji­ne. Glav­ni pla­ner i rea­li­za­tor ovih ope­ra­ci­ja bio je ge­ne­ral Ole­k­san­dr Si­r­skij - ukra­jin­ski vo­j­ni li­der či­je će ime pos­ta­ti si­no­nim za stra­te­ške uspe­he to­kom ra­ta.


U no­ve­m­bru, ru­ske sna­ge po­vu­kle su se iz He­r­so­na na le­vu oba­lu Dnje­pra, opra­v­da­va­ju­ći svo­ju odlu­ku ote­ža­nom lo­gi­sti­kom zbog ši­ri­ne re­ke. No, ukra­jin­ske tru­pe su ošte­ti­le i uni­šti­le klju­č­ne mos­to­ve, što je pra­k­ti­č­no one­mo­gu­ći­lo Mo­skvi da odr­ži li­ni­je sna­b­de­va­nja na de­snoj oba­li Dnje­pra.


Uspon ukra­jin­ske voj­ske do­neo je i no­vu di­na­mi­ku u me­di­ji­ma. Ia­ko su ovi vo­j­ni uspe­si po­ve­ća­li mo­ral ukra­jin­skog ru­ko­vod­stva, isto­vre­me­no su stvo­re­ni i ne­real­ni na­ra­ti­vi o sko­roj po­be­di. Me­di­ji su, uz po­dr­šku po­li­ti­č­kih cen­ta­ra mo­ći, preo­kre­nu­li pe­r­ce­p­ci­ju ra­ta, za­me­nju­ju­ći te­r­min „od­bra­na“ s „po­be­da“. Ovaj po­mak u re­to­ri­ci, me­đu­tim, za­ne­ma­rio je klju­č­ne či­nje­ni­ce. Na dru­goj stra­ni sta­ja­la je dru­ga na­j­mo­ć­ni­ja voj­ska na sve­tu, s go­to­vo nei­sc­r­p­nim re­su­r­si­ma, uklju­ču­ju­ći lju­d­stvo ko­me ni­jed­na evro­p­ska si­la ni­je mo­gla da pa­ri­ra. Ta­ko­đe, za­bo­ra­vljen je isto­ri­j­ski kon­te­k­st - Ru­si­ja je kroz ve­ko­ve pri­me­nji­va­la istu do­k­tri­nu: žr­tvo­va­ti lju­de dok ne preo­kre­ne­mo tok ra­ta. Još od Na­po­leo­no­vih ra­to­va, pa do su­ko­ba s Hi­tle­rom, ru­ska stra­te­gi­ja bi­la je ista: ša­lji­te lju­de dok ne stvo­ri­mo uslo­ve za preo­kret. Sta­lji­no­va ču­ve­na izja­va: „Smrt jed­nog čo­ve­ka je tra­ge­di­ja, smrt mi­lio­na je sta­ti­sti­ka“, još je jed­nom odje­ki­va­la kroz isto­ri­j­ske le­k­ci­je, ko­je su sa­da bi­le opa­sno ig­no­ri­sa­ne.

mapa.jpg
Shutterstock Ukrajina

PAKAO KURSKA Napredovanje i visoka cena


U Kursku, na zapadu Rusije, tri najjače ukrajinske brigade vode žestoke borbe protiv ruskih marinaca i vojnika iz Severne Koreje, koji su organizovali napade iz dva različita pravca. Bojna scena podseća na neke od najgorih ratnih slika, sa ogromnim gubicima u ljudstvu i opremi sa strane Rusije, koja na terenu gubi značajnu tehniku i vozila.
Ipak, to ne znači da će Rusija brzo pasti. Kremlj je razvio ratnu mašineriju koja neprestano dovodi sveže trupe na front. Iako ova mašinerija ne može beskrajno da funkcioniše, trenutno nema naznaka da će uskoro doći do njenog kolapsa. Prema izveštaju Ukrajinskog centra za odbrambene strategije, "neprijatelj u Kursku je izvršio reorganizaciju", što ukazuje na tekuće prilagođavanje ruske strategije.


Surovikinova linija


U sve­tlu ko­n­so­li­da­ci­je sna­ga, ru­ko­vod­stvo u Ki­je­vu za­po­če­lo je na­ja­vu kon­trao­fa­n­zi­ve, sa am­bi­cio­znim pla­no­vi­ma da se uda­ri na Krim. U to vre­me, in­ten­zi­v­no se nao­ru­ža­va­la ukra­jin­ska voj­ska, pre­te­žno kroz po­moć ze­ma­lja NA­TO. Na­ja­vlje­ni su do­la­sci na­j­no­vi­jih si­ste­ma PVO, uklju­ču­ju­ći „pa­triot“ i IR­IS-T, dok je kao glav­na uzda­ni­ca za kon­trau­dar bio pred­sta­vlje­ni ne­ma­č­ki tenk „leo­pa­rd 2“. Ia­ko su u vo­j­nom vr­hu pos­to­ja­li izve­šta­ji da Ukra­ji­na ni­je pot­pu­no spre­m­na za kon­trao­fa­n­zi­vu, Za­pad, za­jed­no s pred­sed­ni­kom Ze­le­n­skim, i da­lje je in­si­sti­rao na to­me da je ovo klju­č­ni ko­rak. Ubr­zo je usle­di­la sve­t­ska tu­r­ne­ja Ze­le­n­skog, ko­ji je imao za ci­lj obez­be­đi­va­nje još ve­će vo­j­ne po­mo­ći.


Ta­ko se rat na­sta­vio, sa ukra­jin­skim ru­ko­vod­stvom ko­je ni­je po­pu­šta­lo u svo­jim am­bi­ci­ja­ma, dok su stvar­ne po­sle­di­ce su­ko­ba osta­le u po­za­di­ni, za­ma­glje­ne me­di­j­skim na­ra­ti­vi­ma.

f3ad9713-9e6c-4676-972e-dd75d401ed72.jpg
Printscreen 

S dru­ge stra­ne, ru­ske sna­ge za­po­če­le su pri­pre­me za ukra­jin­sku kon­trao­fa­n­zi­vu, a me­đu klju­č­nim fi­gu­ra­ma tog pe­rio­da isti­če se ge­ne­ral Se­r­gej Su­ro­vi­kin. Po­znat po svom bo­ga­tom isku­stvu u ra­to­vi­ma u Če­če­ni­ji i Si­ri­ji, Su­ro­vi­kin je bio od­go­vo­ran za reo­r­ga­ni­za­ci­ju ru­skih vo­j­nih sna­ga i pos­ta­vlja­nje no­vih od­bra­m­be­nih li­ni­ja, s po­se­b­nim fo­ku­som na stra­te­ške ta­č­ke kao što je Do­n­bas. Nje­go­va stra­te­gi­ja uklju­či­va­la je sma­nje­nje ru­skog pri­su­stva na se­ve­ru Ukra­ji­ne, po­vla­če­nje iz Ki­je­va i Ha­r­ko­va i ko­n­cen­tra­ci­ju sna­ga na jug i istok, gde su pos­ta­vlje­ne sna­žni­je od­bra­m­be­ne li­ni­je.
Te li­ni­je su bi­le slo­že­ne i vi­še­slo­j­ne, s ta­m­pon zo­nom ši­ro­kom 15 do 20 ki­lo­me­ta­ra, mi­ni­ra­nim po­dru­č­ji­ma, te ta­č­no ra­spo­re­đe­nim sna­ga­ma ko­je su na­pa­da­le ne­pri­ja­te­lja dok je pri­la­zio li­ni­ja­ma sa­sta­vlje­nim od be­to­n­skih pre­pre­ka, pro­ti­v­te­ko­v­skih ro­vo­va i bu­n­ke­ra. Ru­ske tru­pe su ovu od­bra­nu izgra­di­le u re­ko­r­d­nom vre­me­nu, što je po­ka­za­lo ozbi­lj­nost i stra­te­gi­j­sku efi­ka­snost ka­kva ni­je bi­la vi­đe­na od po­če­t­ka su­ko­ba, a ni po­sle to­ga.

foto01 AP Libkos.jpg
AP Libkos 


Fenomeni rata


Je­dan od fe­no­me­na ovog ra­ta, ko­ji je pre­dvo­dio do sa­mog po­če­t­ka pro­ti­v­na­pa­da, bio je gra­dić Ba­h­mut. Ia­ko ni­je imao ve­li­ki stra­te­ški zna­čaj, Ba­h­mut je igrao klju­č­nu ulo­gu u ukra­jin­skoj kon­trao­fa­n­zi­vi, jer je bio sme­šten iz­me­đu pr­ve i dru­ge od­bra­m­be­ne li­ni­je, a imao je i mre­žu ru­da­r­skih tu­ne­la ko­ji su pre­pra­vlje­ni u po­d­ze­m­ne ba­ze. One su slu­ži­le kao lo­gi­sti­č­ki cen­tar za even­tual­nu ofa­n­zi­vu Ukra­ji­na­ca na Do­n­bas. Me­đu­tim, pad pr­ve od­bra­m­be­ne li­ni­je zna­čio je gu­bi­tak va­žnos­ti ovog gra­da.


Fe­no­men ko­ji je sta­vio Ba­h­mut u sam cen­tar pa­žnje bio je Je­v­ge­nij Pri­go­žin, bli­zak sa­ra­d­nik ru­skog pred­sed­ni­ka Vla­di­mi­ra Pu­ti­na i osni­vač pri­vat­ne vo­j­ne ko­m­pa­ni­je Va­g­ner. Ova gru­pa pos­ta­la je po­zna­ta po svo­joj kon­tro­ve­r­znoj ulo­zi u su­ko­bi­ma ši­rom sve­ta, uklju­ču­ju­ći Si­ri­ju, Li­bi­ju i dru­ge afri­č­ke ze­mlje, a nje­ni pri­pa­d­ni­ci če­sto su bi­li op­tu­ži­va­ni za rat­ne zlo­či­ne i ne­le­gal­ne ak­ti­v­nos­ti.
Pri­go­žin, ko­ji je jav­no ne­gi­rao bi­lo ka­kvu di­re­k­t­nu kon­tro­lu nad Va­g­ne­rom, pos­tao je pre­po­znat kao vo­đa gru­pe. Stra­te­ški, ili mo­žda iz po­tre­be za do­ka­zi­va­njem mo­ći, Pri­go­žin je odlu­čio da na­pa­d­ne Ba­h­mut. Va­g­ner je be­so­mu­č­no izvo­dio ju­ri­še, ko­ji su osla­bi­li od­bra­nu gra­da. Pro­ce­ne go­vo­re da je broj bo­ra­ca u Va­g­ne­ro­vim je­di­ni­ca­ma to­kom na­pa­da mo­gao bi­ti iz­me­đu 10.000 i 30.000 vo­j­ni­ka, uz stal­nu ro­ta­ci­ju i po­ja­ča­nja.

NA­VI­JA­ČI ME­ĐU NAMA Svi smo ek­spe­r­ti za tu­đi rat


Od pr­vog ispa­lje­nog me­t­ka u ukra­jin­skom ra­tu, po­r­ta­li i te­le­vi­zi­je za­tr­pa­ni su „ana­li­za­ma“. Sa svih stra­na sti­žu ko­men­ta­ri o po­sle­di­ca­ma, stra­te­gi­ja­ma, pa čak i pro­ro­čan­stva o kra­j­njem is­ho­du. Kao da smo svi pos­ta­li pro­ro­ci, ne­ki s kri­stal­nim ku­gla­ma, a ne­ki s kar­tom sve­ta na zi­du. U me­đu­vre­me­nu, stvar­nost u ro­vo­vi­ma ši­rom Do­n­ba­sa osta­je ne­pri­jat­no jed­nos­tav­na: pat­nja, hla­d­no­ća i nei­zve­snost. Ali ko­ga bri­ga za te tri­vi­jal­ne de­ta­lje kad mo­že­te pra­ti­ti vi­so­ko­na­po­n­sku dra­mu ra­ta iz udob­nos­ti dne­v­ne so­be?
In­fo­r­ma­ci­je ko­je se ši­re če­sto de­lu­ju kao sce­na­ri­ji za ho­li­vu­d­ski fi­lm, gde se gra­ni­ca iz­me­đu real­nos­ti i nau­č­ne fan­ta­sti­ke sve vi­še za­ma­glju­je. A ima i onih ko­ji stvar­no po­zna­ju isto­č­ne fron­to­ve, lju­di ko­ji su pro­ve­li go­di­ne ana­li­zi­ra­ju­ći, ili čak uče­stvu­ju­ći u su­ko­bi­ma. Je­dan od njih je i moj pri­ja­te­lj, ve­ru­j­te mi, do­bro oba­ve­šten tip. Ali čak i on, kad izla­že svo­je sta­vo­ve, kao da za­bo­ra­vi ono ve­li­ko ali - mo­me­nat za real­nost ko­ji nam svi­ma ne­dos­ta­je.
No, pra­vi pro­blem ni­su ti re­t­ki po­je­di­n­ci sa stvar­nim zna­njem, već voj­ska „stru­č­nja­ka“ i „sve­stra­no oba­ve­šte­nih“ ko­men­ta­to­ra. Pu­bli­ka je po­de­lje­na na dva ta­bo­ra: jed­ni tvr­de da je Pu­tin go­tov, da su san­k­ci­je uni­šti­le Ru­si­ju i da je sve go­to­vo, sa­mo što ni­je. Dru­gi pak ve­ru­ju da su SAD i Ne­ma­č­ka na ivi­ci gra­đan­skog ra­ta, da he­ge­mo­ni­ja Za­pa­da ne­sta­je i da do­la­zi ne­ki no­vi, bo­lji svet, kao u ba­j­ci gde svi ži­vi­mo sre­ć­no do kra­ja ži­vo­ta.
Pro­blem? Ova dva ta­bo­ra ne sa­mo da su ra­str­gla Ba­l­kan i Sr­bi­ju do­dat­no, već su stvo­ri­la at­mo­s­fe­ru opa­sne ilu­zi­je. Kao da su na­ši mo­m­ci već u ro­vo­vi­ma, a da mi sa­mo če­ka­mo tre­nu­tak kad će i ov­de za­gr­me­ti. Ta­ko ne­pri­me­t­no, u ža­ru na­vi­ja­č­ke stra­sti, po­lo­vi­nu pu­bli­ke uve­li su u ima­gi­nar­ni rat­ni fi­lm, dok stvar­ni ži­vot na­sta­vlja da pro­la­zi po­red nas - sa stvar­nim po­sle­di­ca­ma ko­je ni­ko­ga ne šte­de.


Ve­ći deo na­pa­da osla­njao se na pe­ša­di­ju, pri če­mu su gu­bi­ci bi­li ve­li­ki, ali i uz stal­nu upo­tre­bu ar­ti­lje­ri­je i dru­gih vo­j­nih re­su­r­sa. To­kom bi­t­ke, Va­g­ner je pri­me­nio ta­k­ti­ku isc­r­plji­va­nja ukra­jin­skih sna­ga i na­pa­da iz vi­še pra­va­ca. Ia­ko su ru­ske sna­ge ostva­ri­le na­pre­dak u pr­voj fa­zi na­pa­da, ukra­jin­ske tru­pe su pru­ži­le sna­žan ot­por, a va­g­ne­ro­v­ci su se suo­či­li sa znat­nim gu­bi­ci­ma.
Gu­bi­ci u Ba­h­mu­tu ozbi­lj­no su uma­nji­li ukra­jin­ski ofa­n­zi­v­ni po­te­n­ci­jal, ko­ji je pri­pre­man za na­pad či­ji je ci­lj bio pre­ki­da­nje kop­ne­ne ve­ze Ru­si­je s Kri­mom. Ukra­jin­ski izvo­ri su po­mi­nja­li gu­bi­t­ke iz­me­đu 20.000 i 30.000 vo­j­ni­ka u od­bra­ni gra­da, što je go­to­vo po­lo­vi­na sna­ga pri­pre­ma­nih za kon­trao­fa­n­zi­vu. Ovaj pe­riod bio je obe­le­žen ozbi­lj­nim kon­tro­ve­r­za­ma. Ge­ne­ral Va­le­rij Za­lu­žni bio je uve­ren da grad tre­ba na­pu­sti­ti i sa­ču­va­ti sna­ge za bu­du­će ope­ra­ci­je, dok je pred­sed­nik Vo­lo­di­mir Ze­le­n­ski bio odlu­čan u sta­vu da tre­ba za­dr­ža­ti Ba­h­mut po sva­ku ce­nu, ve­ru­ju­ći da bi to oja­ča­lo mo­ral pred pred­sto­je­ćom kon­trao­fa­n­zi­vom. Pre­ma ne­kim izvo­ri­ma, Za­lu­žni je oti­šao u Bla­go­dat­no, me­sto u po­za­di­ni Ba­h­mu­ta, da or­ga­ni­zu­je po­vla­če­nje. Ubr­zo na­kon to­ga, ku­ća u ko­joj se na­la­zio štab po­go­di­la je ra­ke­ta, a sam ge­ne­ral je ra­njen. Po­če­le su spe­ku­la­ci­je da je na­pad mo­žda bio re­zu­l­tat na­red­be Ze­le­n­skog.

ukrajina 2.jpg
AP Libkos 


Iste se­d­mi­ce, Ze­le­n­ski se vra­ća sa sve­t­ske tu­r­ne­je i preu­zi­ma kon­tro­lu nad od­bra­nom Ba­h­mu­ta. Ovo je ot­kri­lo još je­dan pro­blem ukra­jin­skog vo­đe­nja ra­ta - rat bi tre­ba­lo pre­pu­sti­ti vo­j­noj stru­ci. Ne­pre­sta­no do­vo­đe­nje re­ze­r­v­nih sna­ga u Ba­h­mut, ko­ji je pos­tao go­to­vo kla­ni­ca, ozbi­lj­no je uru­ši­lo ofa­n­zi­v­ni ka­pa­ci­tet Ukra­ji­ne, a gu­bi­ci u lju­d­stvu, ia­ko znat­ni, za­ne­ma­re­ni su, ba­rem u za­pa­d­nim me­di­ji­ma. Ba­h­mut je na kra­ju pao u ru­ske ru­ke, a Je­v­ge­nij Pri­go­žin, li­der gru­pe Va­g­ner, pos­tao je cen­tral­na fi­gu­ra me­di­j­skih izve­šta­ja.

TRA­MP PO­NO­VO PREDSEDNIK Ime­na se igra­ju, ali te­ži­na raste


Do­na­ld Tra­mp se vra­tio - i to na ve­li­ka vra­ta, osvo­ji­v­ši još jed­nom pred­sed­ni­č­ke izbo­re u Sje­di­nje­nim Ame­ri­č­kim Dr­ža­va­ma. Dok se mno­gi ši­rom sve­ta tru­de da ra­zu­me­ju im­pli­ka­ci­je ovog po­vra­t­ka, real­nost je da se Tra­mp sa­da suo­ča­va sa iza­zo­vi­ma ko­ji no­se još ve­ću te­ži­nu. Rat u Ukra­ji­ni, na­rav­no, je­dan je od na­j­vru­ćih fron­to­va i li­be­ral­ni me­di­ji Za­pa­da već se spre­ma­ju da ga kri­ve za sva­ki sle­de­ći za­plet ove geo­po­li­ti­č­ke dra­me.
Ako se rat u Ukra­ji­ni ne oko­n­ča ubr­zo, pri­pre­mi­mo se za spe­k­ta­ku­lar­ni fe­sti­val op­tu­žbi. Na­ra­tiv da je Tra­m­po­va ad­mi­ni­stra­ci­ja do­pri­ne­la ru­skoj dr­skos­ti ne­će ta­ko br­zo umre­ti. „Po­pu­stio je Pu­ti­nu!“, vi­ču ko­lu­m­ni­sti. „Slo­mio NA­TO!“, la­men­ti­ra­ju ana­li­ti­ča­ri. Ali sa­da kad je po­no­vo pred­sed­nik, ove teo­ri­je do­bi­ja­ju sa­svim no­vu di­men­zi­ju: sva­ki di­plo­mat­ski po­tez ili vo­j­na odlu­ka gle­da­ju se kroz mi­kro­skop, u po­tra­zi za zna­ci­ma ta­j­ne lju­ba­vi pre­ma Mo­skvi.
Iro­ni­č­no, Tra­mp sa­da ima šan­su da opo­vr­g­ne sve kri­ti­ke, mo­žda čak i da za­ko­pa te tvr­d­nje jed­nom za­sva­g­da. No, da li će on igra­ti po pra­vi­li­ma ili će i da­lje pre­fe­ri­ra­ti svoj pre­po­zna­tljiv, bo­m­ba­sti­čan stil vo­đe­nja po­li­ti­ke? Jed­no je si­gu­r­no: svet će ga gle­da­ti, a s njim i svi oni ko­ji je­dva če­ka­ju da ga okri­ve za sva­ki neu­speh. I dok on po­ku­ša­va da vo­di SAD kroz slo­že­ne od­no­se s Ru­si­jom, Ukra­ji­nom i sa­ve­zni­ci­ma, la­ko je za­mi­sli­ti ka­ko će mu sva­ka odlu­ka bi­ti ana­li­zi­ra­na, se­ci­ra­na i... da, na­pa­d­nu­ta.
Ali na kra­ju, u ovom po­li­ti­č­kom tea­tru pos­to­ji i jed­na pro­du­ho­vlje­na isti­na: ako smo išta nau­či­li iz pro­šlos­ti, to je da se kri­v­ci če­sto na­la­ze me­đu na­ma - i ni­su uvek sa­mo oni ko­ji na­j­gla­sni­je ga­la­me. Mo­žda bi za pro­me­nu svet tre­ba­lo da za­dr­ži dah i pra­ti šta Tra­mp zai­sta pla­ni­ra da uči­ni, ume­sto da ga una­pred uka­lu­pi u pri­če ko­je mo­žda ne­ma­ju ve­ze sa stvar­no­šću. Sre­ća ili tu­ga, na kra­ju da­na, su­d­bi­na sve­ta le­ži u ru­ka­ma onih ko­ji se usu­de da do­ne­su odlu­ke, a Tra­mp oči­gled­no vo­li da odlu­ču­je.

shutterstock_2430065795.jpg
Shutterstock Donald Tramp

Ukra­jin­ska kon­trao­fa­n­zi­va, ko­ja je pos­ta­la klju­č­ni deo stra­te­gi­je za po­vra­tak te­ri­to­ri­ja pod ru­skom kon­tro­lom, za­po­če­la je u ju­nu 2023. go­di­ne. Ia­ko su ukra­jin­ske vla­sti na­ja­vlji­va­le na­pad me­se­ci­ma pre, ofa­n­zi­va je po­če­la tek kad su bi­le stvo­re­ne od­go­va­ra­ju­će vo­j­ne po­zi­ci­je i lo­gi­sti­č­ka po­dr­ška. Glav­na ak­ci­ja bi­la je na ju­go­za­pa­du Ukra­ji­ne, u obla­sti­ma po­put Za­po­ro­ž­ja, Do­n­ba­sa i He­r­so­na. Ukra­jin­ske sna­ge su izvo­di­le na­pa­de u ta­la­si­ma, po­ku­ša­va­ju­ći da pro­bi­ju ru­ske od­bra­m­be­ne li­ni­je i po­no­vo zau­z­mu stra­te­ške te­ri­to­ri­je, uklju­ču­ju­ći Ba­h­mut, Vu­le­dar i oko­li­nu Za­po­ro­ž­ja.


Ofa­n­zi­va je bi­la pra­će­na ve­li­kim bro­jem bo­r­bi i zna­ča­j­nim gu­bi­ci­ma sa obe stra­ne, uz ko­ri­šće­nje sa­vre­me­nih vo­j­nih si­ste­ma, uklju­ču­ju­ći za­pa­d­ne si­ste­me oru­ž­ja po­put ra­ke­t­nih si­ste­ma i oklop­nih vo­zi­la. Ia­ko je na­pre­dak bio spor, zbog sna­žnog ru­skog ot­po­ra i do­bro utvr­đe­nih li­ni­ja, sli­ka uni­šte­nih „leo­pa­r­da“ i „bred­li­ja“ u me­di­ji­ma pos­ta­la je si­m­bol pat­nje. Rat je pos­tao još bru­tal­ni­ji s po­ja­vom no­vog oru­ž­ja. Dro­no­vi ka­mi­ka­ze, na­ro­či­to „lan­set“ i FPV dro­no­vi, ma­sov­no su ko­ri­šće­ni, a rat se go­to­vo pre­tvo­rio u vi­r­tue­l­nu igru, jer su bo­r­be pre­no­še­ne u real­nom vre­me­nu. Ru­ske li­ni­je, pre­dvo­đe­ne Su­ro­vi­ki­nom, odo­le­le su, dok su ukra­jin­ski gu­bi­ci pro­ce­nje­ni na oko 30.000 vo­j­ni­ka - pre­sku­pa ce­na za neu­spe­šan na­pad.


Ia­ko su ru­ski gu­bi­ci bi­li ve­li­ki, Ukra­ji­na se suo­či­la sa ozbi­lj­nim pro­ble­mi­ma u po­pu­ni svo­jih je­di­ni­ca. Tok ra­ta se okre­nuo u ko­ri­st Ru­si­je, a slom ukra­jin­ske kon­trao­fa­n­zi­ve ozna­čio je po­če­tak ru­skog na­pa­da ši­rom fron­ta. Na­pa­d­nu­ta su po­dru­č­ja oko Kra­ma­to­r­ska i Sla­vljan­ska, a po­se­b­nu pa­žnju iza­zvao je grad Av­de­je­v­ka, pre­d­gra­đe Do­nje­c­ka. Ukra­ji­n­ci su ga na­kon neu­spe­log po­ku­ša­ja zau­zi­ma­nja Do­nje­c­ka 2014. go­di­ne pre­tvo­ri­li u tvr­đa­vu, ko­ja je odo­le­va­la ru­skim na­pa­di­ma to­kom či­ta­ve agre­si­je, pru­ža­ju­ći stra­te­šku pred­nost jer je omo­gu­ća­va­la ar­ti­lje­ri­j­ske na­pa­de na Do­nje­ck.


Avdejevka


Kao klju­č­ni tre­nu­tak, ru­ski na­pad na Av­de­je­v­ku za­po­čeo je u fe­brua­ru 2023. go­di­ne, kad su ru­ske tru­pe po­če­le ma­sov­no ko­ri­sti­ti sta­re so­vje­t­ske avio-bo­m­be, ko­je su do­bi­le no­vu fu­n­k­cio­nal­nost za­hva­lju­ju­ći te­h­no­lo­gi­ji ko­ja im je omo­gu­ći­la pre­ciz­no na­vo­đe­nje i le­b­de­nje. Ukra­jin­ska PVO, ko­ja je pret­hod­no uspe­šno neu­tra­li­sa­la ru­sku avi­ja­ci­ju, ni­je mo­gla da se su­pro­t­sta­vi ovim bo­m­ba­ma, ko­je su bi­le izba­če­ne sa 30-40 ki­lo­me­ta­ra da­lji­ne i ima­le pre­ciz­nost po­go­t­ka od ne­ko­li­ko me­ta­ra. Av­de­je­v­ka, ia­ko utvr­đe­na, sru­še­na je do te­me­lja, a gu­bi­ci u lju­d­stvu bi­li su ko­lo­sal­ni.


Ge­ne­ral Si­r­skij je, na­kon što su gu­bi­ci pos­ta­li pre­ve­li­ki, do­neo stra­te­šku odlu­ku o na­pu­šta­nju Av­de­je­v­ke. Odlu­ka je spre­či­la još je­dan Ba­h­mut, ali su ukra­jin­ske tru­pe već pre­tr­pe­le gu­bi­t­ke od oko 10.000 lju­di. Bi­t­ka za Av­de­je­v­ku ozna­či­la je pre­la­zak na no­vi na­čin ra­to­va­nja, gde su ru­ske tru­pe po­če­le pri­me­nji­va­ti ta­k­ti­ku na­pa­da s ma­lim bo­r­be­nim gru­pa­ma. Izve­šta­ji su uklju­či­va­li izja­vu ru­skog ofi­ci­ra: „Ne oku­plja­mo vi­še od 10-15 lju­di na jed­nom me­stu. Ako ih je 20, to zna­či da će­mo za de­se­tak mi­nu­ta ima­ti 20 mr­tvih i ra­nje­nih.“


Dro­no­vi, ko­je su Ukra­ji­n­ci po­če­li da ko­ri­ste ma­sov­no, one­mo­gu­ći­li su bi­lo ka­kvo ta­k­ti­č­ko ili stra­te­ško izne­na­đe­nje. Bo­r­be su pos­ta­le pre­ciz­no ma­pi­ra­ne, a rat se go­to­vo u real­nom vre­me­nu pre­no­sio u me­di­je.


Ru­ski na­po­ri su do­ne­li svoj plod, pro­bi­v­ši po­sled­nju, tre­ću li­ni­ju ukra­jin­ske od­bra­ne. Gra­do­vi i na­se­lja pa­da­li su je­dan za dru­gim, otva­ra­ju­ći Ru­si­ma put ka klju­č­nim me­sti­ma za da­lji na­pre­dak. Po­kro­v­sk i Ča­sov Jar pos­ta­li su po­sled­nja ba­ri­je­ra Ukra­ji­ne, po­sled­nji štit na pu­tu pre­ma ste­pa­ma ko­je se pros­ti­ru kroz ovu ze­mlju. Ia­ko su iz Sje­di­nje­nih Dr­ža­va pri­sti­gla znat­na sred­stva za izgra­d­nju no­vih li­ni­ja od­bra­ne, ubr­zo su sti­gle in­fo­r­ma­ci­je o ko­ru­p­ci­ji ko­ja je u ve­li­koj me­ri isc­r­pi­la te na­po­re.

U cen­tru sve­ga ovo­ga sto­ji Vla­di­mir Pu­tin, li­der ko­ji je sta­vio na ko­c­ku re­puta­ci­ju i bu­du­ć­nost Ru­si­je

 Sre­di­nom 2024. go­di­ne, Ukra­ji­n­ci su izne­na­di­li na­pa­dom na Ku­r­sku obla­st, zau­ze­v­ši zna­ča­jan deo ru­ske te­ri­to­ri­je i uli­v­ši no­vu na­du da bi rat mo­gao da se okre­ne u nji­ho­vu ko­ri­st. Ia­ko je stra­te­gi­ja bi­la ne­ja­sna, ve­li­ki broj ru­skih vo­j­ni­ka na­šao se u za­se­di, za­ro­bljen na ovom no­vom de­lu fron­ta. Tre­nu­t­ne ru­ske sna­ge bro­je oko 50.000 lju­di, a na­vod­no im se pri­dru­žu­ju i hi­lja­de se­ve­r­no­ko­rej­skih bo­ra­ca. U po­sled­njih ne­ko­li­ko da­na na­ja­vlje­na je ru­ska kon­trao­fa­n­zi­va, a pred­sto­je­ći me­se­ci do­ne­će klju­č­ne odlu­ke o su­d­bi­ni ovog po­dru­č­ja.


Go­di­nu da­na in­ten­zi­v­nog na­pa­da na ukra­jin­ske li­ni­je do­ve­lo je Ki­jev u te­šku po­zi­ci­ju. No­vih mo­bi­li­za­ci­ja te­ško da će bi­ti do­vo­lj­no da se po­pu­ne ispra­žnje­ni re­do­vi, a pre­go­vo­ri su, či­ni se, nei­zbe­žni. Ovaj preo­kret do­dat­no je po­dr­žan po­be­dom Do­na­l­da Tra­m­pa na pred­sed­ni­č­kim izbo­ri­ma, ko­ji je na­ja­vio svoj plan za oko­n­ča­nje ra­ta, ia­ko su mno­gi ske­p­ti­č­ni u po­gle­du to­ga. Ia­ko bi nje­gov pri­stup mo­gao do­ne­ti mir, te­ško je oče­ki­va­ti da će Mo­skva pri­sta­ti na zau­sta­vlja­nje ofa­n­zi­ve, s ob­zi­rom na ogro­m­ne žr­tve ko­je je pod­ne­la da bi sti­gla do tre­nu­t­ne pred­nos­ti. Ru­si­ja sa­da ima sve što joj je po­tre­b­no da na­sta­vi na­pre­dak.


Za­po­če­la je no­va fa­za rat­ne pro­pa­gan­de, a me­di­ji na Za­pa­du po­no­vo po­ku­ša­va­ju da preu­sme­re od­go­vor­nost za sla­blje­nje ukra­jin­skih li­ni­ja na Tra­m­po­vu ad­mi­ni­stra­ci­ju. Me­đu­tim, stvar­nost je ta­kva da bi se ova­kav is­hod do­go­dio bez ob­zi­ra na to ko je po­be­dio na ame­ri­č­kim izbo­ri­ma. Ukra­ji­ni ne­će do­ne­ti po­be­du no­vo oru­ž­je. Ono što im ne­dos­ta­je je­su obu­če­ne lju­d­ske sna­ge. Je­dan od mo­gu­ćih na­či­na za po­pu­nu sna­ga su fo­r­ma­ci­je NA­TO, ali pi­ta­nje je ko je spre­man da ri­zi­ku­je no­vi sve­t­ski rat.


U cen­tru sve­ga ovo­ga sto­ji Vla­di­mir Pu­tin, li­der ko­ji je sta­vio na ko­c­ku re­pu­ta­ci­ju i bu­du­ć­nost Ru­si­je. Nje­go­ve odlu­ke, od in­va­zi­je do mo­bi­li­za­ci­je, odra­ža­va­ju bo­r­bu za uti­caj u sve­tu gde se či­ni da sta­ri po­re­dak ne­po­vrat­no ne­sta­je. Ali ni Za­pad ni­je bez od­go­vor­nos­ti. Od po­li­ti­č­kih iga­ra NA­TO do vo­j­nih pa­ke­ta ko­ji idu pre­ma Ukra­ji­ni, sve što či­ni­mo ili ne či­ni­mo ima po­sle­di­ce.


Ipak, gde je li­ni­ja iz­me­đu efi­ka­snog pri­tis­ka i eska­la­ci­je? Evro­pa se suo­či­la sa so­p­stve­nim du­ho­vi­ma iz pro­šlos­ti - za­vi­snost od ru­skog ga­sa, unu­tra­šnje po­li­ti­č­ke na­pe­tos­ti i ne­moć da se jed­no­zna­č­no su­pro­t­sta­vi pre­t­nji na svom pra­gu. Da li je Za­pad po­t­ce­nio Ru­si­ju ili je pre­ce­nio so­p­stve­nu spre­m­nost na san­k­ci­je? Od­go­vo­ri na ta pi­ta­nja da­le­ko su od jed­nos­tav­nih.


Lju­d­ska ce­na sukoba


A dok se po­li­ti­ča­ri pre­pi­ru i stra­te­zi pla­ni­ra­ju, obi­č­ni lju­di pla­ća­ju na­j­vi­šu ce­nu. Izbe­gli­ce tra­že uto­či­šte po Po­lj­skoj, Ne­ma­č­koj i da­lje ši­rom Evro­pe, no­se­ći sa so­bom pri­če ko­je sla­ma­ju sr­ca. Pri­če o izgu­blje­nim do­mo­vi­ma, ra­stu­re­nim po­ro­di­ca­ma, o sno­vi­ma ko­ji su se pre­tvo­ri­li u no­ć­ne mo­re.


I upr­kos sve­mu, ži­vot pro­na­la­zi na­čin da se na­sta­vi. Ukra­jin­ske za­sta­ve i da­lje le­pr­ša­ju po gra­do­vi­ma, mu­zi­ka i da­lje od­zva­nja u pa­r­ko­vi­ma gde lju­di na­la­ze ute­hu u ma­lim stva­ri­ma. Ove sli­ke su su­štin­ski kon­tra­pu­n­kt tra­ge­di­ji - pod­se­ća­nje da ni­je­dan rat ne mo­že ugu­ši­ti lju­d­ski duh.


Pi­ta­nje ko­je sve zao­ku­plja gla­si: ko­li­ko još du­go? Ko­li­ko su svet i klju­č­ne si­le spre­m­ni da gle­da­ju ka­ko se ovaj su­kob na­sta­vlja, dok po­sle­di­ce ta­la­sa­ju či­tav svet - od pre­hra­m­be­ne kri­ze u Afri­ci do ene­r­ge­t­skih pro­ble­ma ši­rom Evro­pe? Bi­lo da po­sma­tra­mo rat kroz pri­z­mu geo­po­li­ti­č­kih in­te­re­sa, bi­lo kroz hu­ma­ni­tar­ne i eko­no­m­ske po­sle­di­ce, ja­sno je da će po­sle­di­ce ove tra­ge­di­je du­go osta­ti pri­su­t­ne.

ZELENSKI: Bo­rac ili gu­bi­t­nik? Isti­na o vo­đi rat­ne Ukrajine


Vo­lo­di­mir Ze­le­n­ski, bi­v­ši glu­mac ko­ji je pos­tao pred­sed­nik, na­šao se u ulo­zi za ko­ju ni­je­dan fi­l­m­ski sce­na­rio ni­je mo­gao da ga pri­pre­mi. Kri­ti­ke na ra­čun nje­go­vog vo­đe­nja ze­mlje u je­ku bru­tal­nog ra­ta s Ru­si­jom plju­šte sa svih stra­na, na­j­če­šće od onih ko­ji, si­gu­r­no se­de­ći da­le­ko od fron­ta, zna­ju „ta­č­no“ šta bi tre­ba­lo da ra­di. Pri­če o nje­go­voj nes­po­sob­nos­ti ši­re se kao po­žar: „Loš stra­teg“, ka­žu ne­ki. „Gu­ra Ukra­ji­nu u pro­pa­st“, do­da­ju dru­gi. Ali da li je stvar­no ta­ko jed­nos­tav­no?
Real­nost na te­re­nu je slo­že­na. Da, Ukra­ji­ni tre­nu­t­no ne ide na­j­bo­lje na fron­tu. Pro­ti­v­nik je na­d­mo­ćan, isc­r­plju­ju­ći rat tra­je već pre­du­go, a re­su­r­si su ogra­ni­če­ni. Ali Ze­le­n­ski, suo­čen sa iza­zo­vom ko­lo­sal­ne ma­g­ni­tu­de, ni­je na­pa­dač, već bra­ni­te­lj svo­je ze­mlje. Dok ru­ske sna­ge neu­mo­lji­vo na­pre­du­ju, Ze­le­n­ski ra­di ono što mo­že - hva­ta se za sva­ku sla­m­ku spa­sa. Pre­go­vo­ri s NA­TO sa­ve­zni­ci­ma, mo­l­be za vo­j­nu po­moć, na­da­nje sve­žim po­ši­lj­ka­ma oru­ž­ja... to ni­je znak nes­po­sob­nos­ti, već oča­j­ni­č­kog po­ku­ša­ja da ze­mlja op­sta­ne.
Na op­tu­žbe da ni­je spo­so­ban stra­teg, bra­ni­te­lji Ze­le­n­skog od­go­va­ra­ju: „Ka­ko bi iko mo­gao bi­ti pot­pu­no spre­man za ova­kvu ka­ta­stro­fu?“ Ukra­ji­na ni­je su­pe­r­si­la; ona se bo­ri pro­tiv jed­ne od na­j­mo­ć­ni­jih vo­j­nih ma­ši­ne­ri­ja sve­ta. Ne­ki ga čak po­re­de s Če­r­či­lom, ko­ji se u Dru­gom sve­t­skom ra­tu suo­čio s ne­mo­gu­ćim izgle­di­ma, ali ni­je po­su­stao. I dok se si­tua­ci­ja ne odvi­ja po­vo­lj­no, Ze­le­n­ski ne odu­sta­je. Ume­sto to­ga, ko­ri­sti svoj po­li­ti­č­ki ka­pi­tal i ha­ri­z­mu ka­ko bi pri­do­bio po­dr­šku ko­ja bi, na­da­mo se, mo­gla pro­me­ni­ti tok ra­ta.
Kao što če­sto bi­va s he­ro­ji­ma, vred­nost se ne me­ri sa­mo po­be­da­ma već i ti­me ko­li­ko su bi­li hra­bri kad je bi­lo na­j­te­že. Ukra­ji­na je­ste u stra­šnoj si­tua­ci­ji, ali mo­žda je zai­sta vre­me da pre­sta­ne­mo sa osu­đi­va­njem i shva­ti­mo da se oni ko­ji sto­je u ro­vo­vi­ma bo­re za ne­što što na­di­la­zi geo­po­li­ti­č­ke ka­l­ku­la­ci­je.
La­ko je bi­ti ge­ne­ral u mi­ru, a još la­k­še kri­ti­čar iz udob­ne fo­te­lje. No, pra­va hra­brost je u ono­me što Ze­le­n­ski i nje­go­vi su­gra­đa­ni po­ka­zu­ju - bra­ne­ći dom, čak i kad izgle­di de­lu­ju kao mi­t­ski zma­je­vi. Ako ni­šta dru­go, va­lja se se­ti­ti da he­roj ni­je onaj ko po­be­đu­je bez mu­ke, već onaj ko, upr­kos sve­mu, osta­ne na no­ga­ma.

profimedia0889838607.jpg
Sergei SUPINSKY / AFP / Profimedia Volodimir Zelenski

Kurir.rs/Aleksandar Panić