HILJADU DANA RATA U UKRAJINI - SPECIJAL KURIRA: Veliki sukob koji je probudio stare demone Evrope i izazvao geopolitički potres

Izdr­žlji­vost jed­nog naroda

Ukra­ji­n­ci su od pr­vog da­na ovog bru­tal­nog ra­ta de­mo­n­stri­ra­li ne­ve­ro­vat­nu hra­brost i vo­lju za slo­bo­dom. Gra­do­vi ko­ji su se pre­tvo­ri­li u ru­še­vi­ne pos­ta­li su si­m­bo­li ne­po­ko­le­blji­vog ot­po­ra. Ma­ri­ju­po­lj, Ba­h­mut, Av­de­je­v­ka - me­sta ko­ja su ne­ka­da bi­la ži­vo­pi­sna i pu­na ži­vo­ta sa­da su si­no­ni­mi za ra­za­ra­nja. Ali za­što je ovaj su­kob to­li­ko je­din­stven?

Mo­žda je to za­to što je da­nas svet sve­dok ra­ta u do­ba dru­štve­nih mre­ža, gde se bi­t­ke vo­de ne sa­mo oru­ž­jem već i in­fo­r­ma­ci­ja­ma. De­se­ti­ne mi­lio­na Mo­žda je to za­to što je da­nas svet sve­dok ra­ta u do­ba dru­štve­nih mre­ža, gde se bi­t­ke vo­de ne sa­mo oru­ž­jem već i in­fo­r­ma­ci­ja­ma. De­se­ti­ne mi­lio­na lju­di pra­te vi­ral­ne sni­m­ke i sve­do­če­nja s fron­ta, u real­nom vre­me­nu. De­zi­n­fo­r­ma­ci­je se ši­re mu­nje­vi­to, stva­ra­ju­ći slo­žen in­fo­r­ma­ti­v­ni pe­j­zaž ko­ji ote­ža­va ra­zu­me­va­nje stvar­ne sli­ke.

Tra­gi­č­ne su­d­bi­ne obi­č­nih lju­di, onih ko­ji su izba­če­ni iz svo­jih do­mo­va i suo­če­ni sa sva­kod­ne­v­nim stra­ho­ta­ma ra­ta, ne­ka­ko su osta­le ispod ra­da­ra vo­de­ćih me­di­ja. Rat se vo­di ne sa­mo na pr­vim li­ni­ja­ma fron­ta već i u sr­ci­ma i umo­vi­ma lju­di, gde su pri­če vo­j­ni­ka, po­put one ukra­jin­skog ofi­ci­ra pod kod­nim ime­nom „Ale­ks“, pra­vi sve­do­ci ove hu­ma­ni­tar­ne kri­ze.

„Ni­sam bio kod ku­će već vi­še od go­di­nu da­na“, ka­že Ale­ks, sa oči­gled­nom tu­gom ko­ja izbi­ja iz sva­kog nje­go­vog slo­va. „Sva­ki put ka­da po­ku­šam da za­mi­slim svoj dom, ose­ćam sa­mo pra­zni­nu, jer ni­šta ni­je isto. Na li­ni­ji fron­ta je­di­no što imam su mo­ji sa­bor­ci i ovo oru­ž­je ko­je je pos­ta­lo pro­du­že­tak mog te­la. Ni­kad ne znaš ho­ćeš li pre­ži­ve­ti na­red­ni dan, ali to je sa­da moj ži­vot.“

Ove re­či ogo­lja­va­ju je­dan od na­j­ve­ćih pro­ble­ma s ko­ji­ma se suo­ča­va ukra­jin­ska voj­ska: ne­dos­ta­tak lju­di i hro­ni­č­na isc­r­plje­nost. Ri­tam ži­vo­ta na fron­tu isc­r­plju­je čak i na­jot­por­ni­je, a vo­j­ni­ci se suo­ča­va­ju s go­to­vo ne­pos­to­je­ćim si­ste­mom tru­p­ne ro­ta­ci­je. Za mno­ge od njih, to­kom 1.000 da­na ra­ta, po­vra­tak ku­ći bio je mo­gu­ći sa­mo jed­nom ili dva­put.

Ia­ko pos­to­ji odre­đe­na vr­sta od­mo­ra, po­vla­če­nje s li­ni­je fron­ta zna­či pri­vre­me­ni pre­dah u po­za­di­ni, sve­ga dva­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od li­ni­ja ra­zdva­ja­nja, i to sva­kih 21 dan. Pri­li­ka da se zai­sta ode ku­ći če­sto se pre­tva­ra u igru na sre­ću. Pri­stup tom dra­go­ce­nom tre­nu­t­ku s po­ro­di­com or­ga­ni­zu­je se lu­tri­jom ko­ju sva­ka je­di­ni­ca spro­vo­di - još je­dan pod­se­t­nik na to ko­li­ko je ne­si­gu­r­nost pos­ta­la sva­kod­ne­vi­ca, čak i van bo­r­be­nih dej­sta­va.

Uzi­ma­ju­ći u ob­zir ne­si­gu­r­nost i pro­ti­vre­č­ne in­fo­r­ma­ci­je iz zva­ni­č­nih izvo­ra, mno­gi ana­li­ti­ča­ri i blo­ge­ri sa obe stra­ne su­ko­ba pru­ža­ju al­te­r­na­ti­v­ne pe­r­spe­k­ti­ve i uvid u do­ga­đa­je ko­ji su če­sto pre­pu­šte­ni spe­ku­la­ci­ja­ma i ne­ja­sno­ća­ma, a pri­ču će­mo po­sma­tra­ti iz ukra­jin­ske pe­r­spe­k­ti­ve, jer je Ukra­ji­na stra­na na ko­ju je izvr­še­na agre­si­ja.

Ukra­jin­ske ne­da­će, hro­no­lo­ški po­sma­tra­no, za­po­če­le su tu­r­bu­len­t­nim do­ga­đa­ji­ma na Ma­j­da­nu 2014. go­di­ne, kad je svr­g­nut ta­da­šnji re­žim. Ne­du­go za­tim, Ru­si­ja je isko­ri­sti­la po­li­ti­č­ku ne­sta­bi­l­nost pod­sti­ču­ći po­bu­nu, ko­ja je re­zu­l­ti­ra­la odva­ja­njem zna­ča­j­nog de­la ukra­jin­ske te­ri­to­ri­je. Ru­si i pro­ru­ski sta­nov­ni­ci preu­ze­li su kon­tro­lu nad ce­lo­ku­p­nom ukra­jin­skom oba­lom, kao i po­lo­vi­nom isto­č­nih re­gio­na ze­mlje. Ta obla­st pro­te­za­la se od Ha­r­ko­va, pre­ko Lu­gan­ska, Do­nje­c­ka, Ma­ri­ju­po­lja, Kri­ma, pa sve do Ode­se.

Minski sporazumi

Na­red­ni pe­riod do­neo je in­ten­zi­v­ne bo­r­be. Ko­n­so­li­da­ci­ja ukra­jin­ske vla­sti i vo­j­nih sna­ga po­kre­nu­la je kon­trao­fa­n­zi­vu, to­kom ko­je su Ukra­ji­n­ci uspe­li da po­vra­te ve­ći­nu te­ri­to­ri­ja, izu­zev de­lo­va Lu­gan­ske obla­sti, odre­đe­nih de­lo­va Do­nje­c­ke i, na­rav­no, Kri­ma. Kao od­go­vor na ove uspe­he, Ru­si­ja je an­ga­žo­va­la do­dat­nih 50.000 vo­j­ni­ka, či­ja je po­moć, uz mi­li­ci­je iz Lu­gan­ska i Do­nje­c­ka, bi­la pre­su­d­na za zau­sta­vlja­nje ukra­jin­skog na­pre­do­va­nja i de­fi­ni­ti­v­nu ane­k­si­ju Kri­ma.

Suo­če­ne stra­ne za­tim su po­ku­ša­le di­plo­mat­ski da re­še ko­n­fli­kt, ula­ze­ći u pre­go­vo­re, ko­ji su re­zu­l­ti­ra­li pot­pi­si­va­njem Min­skih spo­ra­zu­ma. Ovi spo­ra­zu­mi su, ma­kar pri­vi­d­no, otvo­ri­li mo­gu­ć­nost mi­r­nog re­še­nja, bez da­ljih su­ko­ba. Ali dok su raz­go­vo­ri tra­ja­li, Ukra­ji­na ni­je gu­bi­la vre­me. Za­hva­lju­ju­ći za­pa­d­noj vo­j­noj i fi­nan­si­j­skoj po­mo­ći, izgra­di­la je tri li­ni­je od­bra­ne duž ju­goi­sto­ka, pri­pre­ma­ju­ći se za po­te­n­ci­jal­nu ru­sku in­va­zi­ju.

Isto­vre­me­no, ukra­jin­ske sna­ge znat­no su se po­ve­ća­va­le. Broj vo­j­ni­ka ko­n­cen­tri­sa­nih oko Do­n­ba­sa ra­stao je ne­pre­sta­no, da bi po­če­t­kom 2022. go­di­ne, pre­ma ne­kim izvo­ri­ma, dos­ti­gao čak 250.000 vo­j­ni­ka. Ova bro­j­ka ja­sno ilu­stru­je ko­li­ko su se Ukra­ji­n­ci pri­pre­ma­li za dan ko­ji su zna­li da do­la­zi, a ko­ji će ne­po­vrat­no pro­me­ni­ti tok ove ko­m­ple­k­sne pri­če.

 Po­gle­di me­di­ja, ali i mno­gih ana­li­ti­ča­ra, bi­li su u pot­pu­nos­ti usme­re­ni ka do­ga­đa­ji­ma na fron­tu, dok su iza sce­ne osta­le bro­j­ne tragične su­d­bi­ne obi­č­nih lju­di. Dan 24. fe­bruar 2022. go­di­ne ostao je za­be­le­žen u isto­ri­ji kao dan kad su se svi pret­hod­ni na­po­ri da se izbe­g­ne rat sru­ši­li. Ru­si­ja je po­kre­nu­la „Spe­ci­jal­nu vo­j­nu ope­ra­ci­ju“ (hva­la ko­le­gi Vla­da­nu na iro­ni­č­noj opa­sci da se ovo i da­lje ne zo­ve rat), kad su tru­pe u bro­ju od 150.000 vo­j­ni­ka pre­šle gra­ni­cu Be­lo­ru­si­je i Ukra­ji­ne, i kre­nu­le u ju­riš pre­ma Ki­je­vu. U isto vre­me, de­lo­vi ru­skih sna­ga su na­pre­do­va­li iz pra­v­ca Su­mi­ja. Ci­lj in­va­zi­je bio je da se od­se­če glav­ni grad Ukra­ji­ne od osta­t­ka ze­mlje, pre­se­ca­ju­ći sve glav­ne pra­v­ce sna­b­de­va­nja i ko­mu­ni­ka­ci­je. Sle­di­lo je šo­kan­t­no ubr­za­nje na­pa­da: de­san­t­ne sna­ge su se br­zo spu­sti­le na ae­ro­dro­me u bli­zi­ni Ki­je­va, dok su oklop­ne me­ha­ni­zo­va­ne ko­lo­ne na­pre­do­va­le s tri stra­ne, sa se­ve­ra, isto­ka i ju­ga.

Ne­ko­li­ko pr­vih sni­ma­ka ru­skih uni­šte­nih ten­ko­va iza­zva­lo je ta­las na­de me­đu ukra­jin­skim sta­nov­ni­štvom i voj­skom, da bi se in­va­zi­ja ubr­zo zau­sta­vi­la. Me­đu­tim, tu je na­stao pr­vi ve­li­ki pro­blem ko­ji su stvo­ri­li me­di­ji. Na osno­vu sve­ga što su po­ka­zi­va­li sni­m­ci i ini­ci­jal­ni izve­šta­ji, mno­gi ana­li­ti­ča­ri su, pre ne­go što su do­bi­li ko­m­ple­t­nu sli­ku, po­če­li da go­vo­re da je Ru­si­ja pred slo­mom. Ne­ki su čak pre­dvi­đa­li da će Pu­tin bi­ti sme­njen, a da će Ru­si­ja bi­ti po­de­lje­na na ma­nja te­ri­to­ri­jal­na po­dru­č­ja. Po­red to­ga, po­mi­nja­lo se da je ru­sko oru­ž­je za­sta­re­lo i be­sko­ri­sno u po­re­đe­nju sa za­pa­d­nim nao­ru­ža­njem ko­je je Ukra­ji­na ubr­za­no do­bi­ja­la. Ono što se za­bo­ra­vi­lo po­me­nu­ti, me­đu­tim, bi­li su ogro­m­ni gu­bi­ci ko­je je Ukra­ji­na pre­tr­pe­la. Ia­ko su ukra­jin­ski vo­j­ni­ci izu­ze­t­no hra­bro od­go­va­ra­li na ru­ski na­pad, me­di­ji ni­su do­vo­lj­no izve­šta­va­li o žr­tva­ma ko­je su pod­ne­li ka­ko bi izdr­ža­li po­če­t­ni na­let.

U isto vre­me, in­fo­r­ma­ci­ja ko­ja je pro­ma­kla me­di­ji­ma bi­la je da su ru­ske sna­ge već pre­šle pr­vu li­ni­ju od­bra­ne na Do­n­ba­su i da se pri­bli­ža­va­ju te­ri­to­ri­ja­ma ko­je bi po­ve­za­le Krim s kop­nom. Ha­r­kov je bio go­to­vo op­ko­ljen, a po­sled­nji na­po­ri ukra­jin­skih bra­ni­la­ca spre­či­li su nje­gov pad. Ka­ko je pri­ti­sak na se­ve­ru po­čeo da sla­bi, ru­ske sna­ge su se ko­n­cen­tri­sa­le na jug, pro­bi­ja­ju­ći li­ni­je pre­ma He­r­so­nu, Za­po­ro­ž­ju i Ma­ri­ju­po­lju.

U tom tre­nu­t­ku, kad je pos­ta­lo ja­sno da Ukra­ji­na ni­je pa­la, i da je Ru­si­ja do­ži­ve­la pr­ve ozbi­lj­ne po­ra­ze u oko­li­ni Ki­je­va, po­če­li su pre­go­vo­ri. Tu­r­ska je pos­ta­la me­sto tih raz­go­vo­ra, ko­ji su, 29. mar­ta 2022. go­di­ne, re­zu­l­ti­ra­li sma­nje­njem ope­ra­ci­ja oko Ki­je­va i Če­r­nji­go­va. Ia­ko jav­nost ni­kad ni­je sa­zna­la ta­č­ne de­ta­lje tih pre­go­vo­ra, mno­gi blo­ge­ri sa obe stra­ne tvr­de da su Ru­si po­vu­kli tru­pe iz tih obla­sti kao znak do­bre vo­lje, dok je ne­ki­ma bi­lo ja­sno da su ova po­vla­če­nja bi­la nu­žna zbog ne­dos­ta­t­ka sna­ga. To je bio tre­nu­tak kad su se po­ja­vi­le gla­si­ne da bi su­kob mo­gao bi­ti smi­ren i da bi Krim mo­gao osta­ti pod kon­tro­lom Ru­si­je, dok bi Do­n­bas mo­gao ste­ći ne­ku vr­stu au­to­no­mi­je. Či­ni­lo se da su svi sa­gla­sni s tim, čak i Pu­tin, a ujed­no je sru­šen mit o ne­po­be­di­vos­ti ru­ske voj­ske.

Poseta koja je preokrenula sve

Ia­ko su se mno­gi na­da­li da će se si­tua­ci­ja smi­ri­ti, 9. apri­la 2022. sve se pro­me­ni­lo. Ta­da je u Ki­jev, izne­na­da i ne­na­ja­vlje­no, sti­gao pre­mi­jer Uje­di­nje­nog Kra­lje­v­stva Bo­ris Džo­n­son. Nje­go­va po­se­ta bi­la je vi­še od di­plo­mat­skog ge­sti­ku­li­ra­nja - bi­la je ja­san si­g­nal sna­žne po­dr­ške Ukra­ji­ni, ali i na­ja­va do­dat­ne vo­j­ne i eko­no­m­ske po­mo­ći.

Pos­to­je izve­šta­ji ko­ji su­ge­ri­šu da je Džo­n­so­nov do­la­zak imao ozbi­ljan uti­caj na tok pre­go­vo­ra iz­me­đu Ukra­ji­ne i Ru­si­je. Ne­ki tvr­de da je on li­č­no ohra­brio Ukra­ji­nu da se ne po­vu­če pred ru­skim za­h­te­vi­ma, in­si­sti­ra­ju­ći na to­me da Za­pad ne­će pri­hva­ti­ti ni­ka­kav do­go­vor ko­ji bi išao u ko­ri­st Mo­skve.

Šan­sa za mir ne­sta­la je, a ru­ska voj­ska, po­ni­že­na na bo­j­nom po­lju, tra­ži­la je osve­tu. Ma­ri­ju­po­lj je pos­tao no­vi fo­kus ru­ske in­va­zi­je. U ma­ju 2022. grad je ko­na­č­no pao u ru­ke ru­skih sna­ga, na­kon što su ukra­jin­ske tru­pe pru­ži­le že­stok ot­por do po­sled­njeg vo­j­ni­ka. Če­li­ča­na „Azo­v­sta­lj“, ko­ja je odo­le­va­la ru­skoj op­sa­di, pos­ta­la je si­m­bol bo­r­be, ali i tra­gi­č­nog kra­ja. Osta­tak ukra­jin­skih bo­ra­ca, me­đu ko­ji­ma su bi­li i pri­pa­d­ni­ci ču­ve­nog pu­ka „Azov“, pre­da­li su se po­sled­njeg da­na u ma­ju, či­me je de­fi­ni­ti­v­no sta­vlje­na ta­č­ka na bi­t­ku za Ma­ri­ju­po­lj.

I opet, me­di­ji su pre­pla­vi­li etar pri­ča­ma o stra­te­gi­ja­ma, ta­k­ti­ka­ma i opra­v­da­nju neu­spe­ha. I dok se na obe stra­ne ak­ti­v­no pla­si­ra fe­jk njuz, stvar­na pat­nja, i to ona ko­ja se sva­kod­ne­v­no pre­ži­vlja­va od stra­ne vo­j­ni­ka i ci­vi­la, ne­sta­je s na­slov­nih stra­ni­ca. Gu­bi­ci i tra­ge­di­je, skri­ve­ne du­bo­ko u sva­kom ku­t­ku rat­nog fron­ta, osta­ju ne­pre­po­zna­ti, jer ni­su „po­pu­lar­ni“ u ve­sti­ma ko­je svi že­le da vi­de.

Prva kontraofanziva

U ju­nu 2022. go­di­ne, Ukra­ji­na je za­po­če­la odlu­ču­ju­ći pro­ti­v­na­pad na Ha­r­kov i He­r­son. To­kom se­p­te­m­bra, usle­dio je izne­na­d­ni ju­riš na obla­sti oko Ha­r­ko­va, s ci­ljem de­blo­ka­de gra­da. Ru­ske tru­pe po­vu­kle su se u pot­pu­noj po­me­t­nji, nes­po­sob­ne da se suo­če sa ova­ko ve­li­kim na­pa­dom. U tom tre­nu­t­ku, tok ra­ta je bio ja­sno na stra­ni Ukra­ji­ne. Glav­ni pla­ner i rea­li­za­tor ovih ope­ra­ci­ja bio je ge­ne­ral Ole­k­san­dr Si­r­skij - ukra­jin­ski vo­j­ni li­der či­je će ime pos­ta­ti si­no­nim za stra­te­ške uspe­he to­kom ra­ta.

U no­ve­m­bru, ru­ske sna­ge po­vu­kle su se iz He­r­so­na na le­vu oba­lu Dnje­pra, opra­v­da­va­ju­ći svo­ju odlu­ku ote­ža­nom lo­gi­sti­kom zbog ši­ri­ne re­ke. No, ukra­jin­ske tru­pe su ošte­ti­le i uni­šti­le klju­č­ne mos­to­ve, što je pra­k­ti­č­no one­mo­gu­ći­lo Mo­skvi da odr­ži li­ni­je sna­b­de­va­nja na de­snoj oba­li Dnje­pra.

Uspon ukra­jin­ske voj­ske do­neo je i no­vu di­na­mi­ku u me­di­ji­ma. Ia­ko su ovi vo­j­ni uspe­si po­ve­ća­li mo­ral ukra­jin­skog ru­ko­vod­stva, isto­vre­me­no su stvo­re­ni i ne­real­ni na­ra­ti­vi o sko­roj po­be­di. Me­di­ji su, uz po­dr­šku po­li­ti­č­kih cen­ta­ra mo­ći, preo­kre­nu­li pe­r­ce­p­ci­ju ra­ta, za­me­nju­ju­ći te­r­min „od­bra­na“ s „po­be­da“. Ovaj po­mak u re­to­ri­ci, me­đu­tim, za­ne­ma­rio je klju­č­ne či­nje­ni­ce. Na dru­goj stra­ni sta­ja­la je dru­ga na­j­mo­ć­ni­ja voj­ska na sve­tu, s go­to­vo nei­sc­r­p­nim re­su­r­si­ma, uklju­ču­ju­ći lju­d­stvo ko­me ni­jed­na evro­p­ska si­la ni­je mo­gla da pa­ri­ra. Ta­ko­đe, za­bo­ra­vljen je isto­ri­j­ski kon­te­k­st - Ru­si­ja je kroz ve­ko­ve pri­me­nji­va­la istu do­k­tri­nu: žr­tvo­va­ti lju­de dok ne preo­kre­ne­mo tok ra­ta. Još od Na­po­leo­no­vih ra­to­va, pa do su­ko­ba s Hi­tle­rom, ru­ska stra­te­gi­ja bi­la je ista: ša­lji­te lju­de dok ne stvo­ri­mo uslo­ve za preo­kret. Sta­lji­no­va ču­ve­na izja­va: „Smrt jed­nog čo­ve­ka je tra­ge­di­ja, smrt mi­lio­na je sta­ti­sti­ka“, još je jed­nom odje­ki­va­la kroz isto­ri­j­ske le­k­ci­je, ko­je su sa­da bi­le opa­sno ig­no­ri­sa­ne.

Surovikinova linija

U sve­tlu ko­n­so­li­da­ci­je sna­ga, ru­ko­vod­stvo u Ki­je­vu za­po­če­lo je na­ja­vu kon­trao­fa­n­zi­ve, sa am­bi­cio­znim pla­no­vi­ma da se uda­ri na Krim. U to vre­me, in­ten­zi­v­no se nao­ru­ža­va­la ukra­jin­ska voj­ska, pre­te­žno kroz po­moć ze­ma­lja NA­TO. Na­ja­vlje­ni su do­la­sci na­j­no­vi­jih si­ste­ma PVO, uklju­ču­ju­ći „pa­triot“ i IR­IS-T, dok je kao glav­na uzda­ni­ca za kon­trau­dar bio pred­sta­vlje­ni ne­ma­č­ki tenk „leo­pa­rd 2“. Ia­ko su u vo­j­nom vr­hu pos­to­ja­li izve­šta­ji da Ukra­ji­na ni­je pot­pu­no spre­m­na za kon­trao­fa­n­zi­vu, Za­pad, za­jed­no s pred­sed­ni­kom Ze­le­n­skim, i da­lje je in­si­sti­rao na to­me da je ovo klju­č­ni ko­rak. Ubr­zo je usle­di­la sve­t­ska tu­r­ne­ja Ze­le­n­skog, ko­ji je imao za ci­lj obez­be­đi­va­nje još ve­će vo­j­ne po­mo­ći.

Ta­ko se rat na­sta­vio, sa ukra­jin­skim ru­ko­vod­stvom ko­je ni­je po­pu­šta­lo u svo­jim am­bi­ci­ja­ma, dok su stvar­ne po­sle­di­ce su­ko­ba osta­le u po­za­di­ni, za­ma­glje­ne me­di­j­skim na­ra­ti­vi­ma.

S dru­ge stra­ne, ru­ske sna­ge za­po­če­le su pri­pre­me za ukra­jin­sku kon­trao­fa­n­zi­vu, a me­đu klju­č­nim fi­gu­ra­ma tog pe­rio­da isti­če se ge­ne­ral Se­r­gej Su­ro­vi­kin. Po­znat po svom bo­ga­tom isku­stvu u ra­to­vi­ma u Če­če­ni­ji i Si­ri­ji, Su­ro­vi­kin je bio od­go­vo­ran za reo­r­ga­ni­za­ci­ju ru­skih vo­j­nih sna­ga i pos­ta­vlja­nje no­vih od­bra­m­be­nih li­ni­ja, s po­se­b­nim fo­ku­som na stra­te­ške ta­č­ke kao što je Do­n­bas. Nje­go­va stra­te­gi­ja uklju­či­va­la je sma­nje­nje ru­skog pri­su­stva na se­ve­ru Ukra­ji­ne, po­vla­če­nje iz Ki­je­va i Ha­r­ko­va i ko­n­cen­tra­ci­ju sna­ga na jug i istok, gde su pos­ta­vlje­ne sna­žni­je od­bra­m­be­ne li­ni­je.
Te li­ni­je su bi­le slo­že­ne i vi­še­slo­j­ne, s ta­m­pon zo­nom ši­ro­kom 15 do 20 ki­lo­me­ta­ra, mi­ni­ra­nim po­dru­č­ji­ma, te ta­č­no ra­spo­re­đe­nim sna­ga­ma ko­je su na­pa­da­le ne­pri­ja­te­lja dok je pri­la­zio li­ni­ja­ma sa­sta­vlje­nim od be­to­n­skih pre­pre­ka, pro­ti­v­te­ko­v­skih ro­vo­va i bu­n­ke­ra. Ru­ske tru­pe su ovu od­bra­nu izgra­di­le u re­ko­r­d­nom vre­me­nu, što je po­ka­za­lo ozbi­lj­nost i stra­te­gi­j­sku efi­ka­snost ka­kva ni­je bi­la vi­đe­na od po­če­t­ka su­ko­ba, a ni po­sle to­ga.

Fenomeni rata

Je­dan od fe­no­me­na ovog ra­ta, ko­ji je pre­dvo­dio do sa­mog po­če­t­ka pro­ti­v­na­pa­da, bio je gra­dić Ba­h­mut. Ia­ko ni­je imao ve­li­ki stra­te­ški zna­čaj, Ba­h­mut je igrao klju­č­nu ulo­gu u ukra­jin­skoj kon­trao­fa­n­zi­vi, jer je bio sme­šten iz­me­đu pr­ve i dru­ge od­bra­m­be­ne li­ni­je, a imao je i mre­žu ru­da­r­skih tu­ne­la ko­ji su pre­pra­vlje­ni u po­d­ze­m­ne ba­ze. One su slu­ži­le kao lo­gi­sti­č­ki cen­tar za even­tual­nu ofa­n­zi­vu Ukra­ji­na­ca na Do­n­bas. Me­đu­tim, pad pr­ve od­bra­m­be­ne li­ni­je zna­čio je gu­bi­tak va­žnos­ti ovog gra­da.

Fe­no­men ko­ji je sta­vio Ba­h­mut u sam cen­tar pa­žnje bio je Je­v­ge­nij Pri­go­žin, bli­zak sa­ra­d­nik ru­skog pred­sed­ni­ka Vla­di­mi­ra Pu­ti­na i osni­vač pri­vat­ne vo­j­ne ko­m­pa­ni­je Va­g­ner. Ova gru­pa pos­ta­la je po­zna­ta po svo­joj kon­tro­ve­r­znoj ulo­zi u su­ko­bi­ma ši­rom sve­ta, uklju­ču­ju­ći Si­ri­ju, Li­bi­ju i dru­ge afri­č­ke ze­mlje, a nje­ni pri­pa­d­ni­ci če­sto su bi­li op­tu­ži­va­ni za rat­ne zlo­či­ne i ne­le­gal­ne ak­ti­v­nos­ti.
Pri­go­žin, ko­ji je jav­no ne­gi­rao bi­lo ka­kvu di­re­k­t­nu kon­tro­lu nad Va­g­ne­rom, pos­tao je pre­po­znat kao vo­đa gru­pe. Stra­te­ški, ili mo­žda iz po­tre­be za do­ka­zi­va­njem mo­ći, Pri­go­žin je odlu­čio da na­pa­d­ne Ba­h­mut. Va­g­ner je be­so­mu­č­no izvo­dio ju­ri­še, ko­ji su osla­bi­li od­bra­nu gra­da. Pro­ce­ne go­vo­re da je broj bo­ra­ca u Va­g­ne­ro­vim je­di­ni­ca­ma to­kom na­pa­da mo­gao bi­ti iz­me­đu 10.000 i 30.000 vo­j­ni­ka, uz stal­nu ro­ta­ci­ju i po­ja­ča­nja.

Ve­ći deo na­pa­da osla­njao se na pe­ša­di­ju, pri če­mu su gu­bi­ci bi­li ve­li­ki, ali i uz stal­nu upo­tre­bu ar­ti­lje­ri­je i dru­gih vo­j­nih re­su­r­sa. To­kom bi­t­ke, Va­g­ner je pri­me­nio ta­k­ti­ku isc­r­plji­va­nja ukra­jin­skih sna­ga i na­pa­da iz vi­še pra­va­ca. Ia­ko su ru­ske sna­ge ostva­ri­le na­pre­dak u pr­voj fa­zi na­pa­da, ukra­jin­ske tru­pe su pru­ži­le sna­žan ot­por, a va­g­ne­ro­v­ci su se suo­či­li sa znat­nim gu­bi­ci­ma.
Gu­bi­ci u Ba­h­mu­tu ozbi­lj­no su uma­nji­li ukra­jin­ski ofa­n­zi­v­ni po­te­n­ci­jal, ko­ji je pri­pre­man za na­pad či­ji je ci­lj bio pre­ki­da­nje kop­ne­ne ve­ze Ru­si­je s Kri­mom. Ukra­jin­ski izvo­ri su po­mi­nja­li gu­bi­t­ke iz­me­đu 20.000 i 30.000 vo­j­ni­ka u od­bra­ni gra­da, što je go­to­vo po­lo­vi­na sna­ga pri­pre­ma­nih za kon­trao­fa­n­zi­vu. Ovaj pe­riod bio je obe­le­žen ozbi­lj­nim kon­tro­ve­r­za­ma. Ge­ne­ral Va­le­rij Za­lu­žni bio je uve­ren da grad tre­ba na­pu­sti­ti i sa­ču­va­ti sna­ge za bu­du­će ope­ra­ci­je, dok je pred­sed­nik Vo­lo­di­mir Ze­le­n­ski bio odlu­čan u sta­vu da tre­ba za­dr­ža­ti Ba­h­mut po sva­ku ce­nu, ve­ru­ju­ći da bi to oja­ča­lo mo­ral pred pred­sto­je­ćom kon­trao­fa­n­zi­vom. Pre­ma ne­kim izvo­ri­ma, Za­lu­žni je oti­šao u Bla­go­dat­no, me­sto u po­za­di­ni Ba­h­mu­ta, da or­ga­ni­zu­je po­vla­če­nje. Ubr­zo na­kon to­ga, ku­ća u ko­joj se na­la­zio štab po­go­di­la je ra­ke­ta, a sam ge­ne­ral je ra­njen. Po­če­le su spe­ku­la­ci­je da je na­pad mo­žda bio re­zu­l­tat na­red­be Ze­le­n­skog.

Iste se­d­mi­ce, Ze­le­n­ski se vra­ća sa sve­t­ske tu­r­ne­je i preu­zi­ma kon­tro­lu nad od­bra­nom Ba­h­mu­ta. Ovo je ot­kri­lo još je­dan pro­blem ukra­jin­skog vo­đe­nja ra­ta - rat bi tre­ba­lo pre­pu­sti­ti vo­j­noj stru­ci. Ne­pre­sta­no do­vo­đe­nje re­ze­r­v­nih sna­ga u Ba­h­mut, ko­ji je pos­tao go­to­vo kla­ni­ca, ozbi­lj­no je uru­ši­lo ofa­n­zi­v­ni ka­pa­ci­tet Ukra­ji­ne, a gu­bi­ci u lju­d­stvu, ia­ko znat­ni, za­ne­ma­re­ni su, ba­rem u za­pa­d­nim me­di­ji­ma. Ba­h­mut je na kra­ju pao u ru­ske ru­ke, a Je­v­ge­nij Pri­go­žin, li­der gru­pe Va­g­ner, pos­tao je cen­tral­na fi­gu­ra me­di­j­skih izve­šta­ja.

Ukra­jin­ska kon­trao­fa­n­zi­va, ko­ja je pos­ta­la klju­č­ni deo stra­te­gi­je za po­vra­tak te­ri­to­ri­ja pod ru­skom kon­tro­lom, za­po­če­la je u ju­nu 2023. go­di­ne. Ia­ko su ukra­jin­ske vla­sti na­ja­vlji­va­le na­pad me­se­ci­ma pre, ofa­n­zi­va je po­če­la tek kad su bi­le stvo­re­ne od­go­va­ra­ju­će vo­j­ne po­zi­ci­je i lo­gi­sti­č­ka po­dr­ška. Glav­na ak­ci­ja bi­la je na ju­go­za­pa­du Ukra­ji­ne, u obla­sti­ma po­put Za­po­ro­ž­ja, Do­n­ba­sa i He­r­so­na. Ukra­jin­ske sna­ge su izvo­di­le na­pa­de u ta­la­si­ma, po­ku­ša­va­ju­ći da pro­bi­ju ru­ske od­bra­m­be­ne li­ni­je i po­no­vo zau­z­mu stra­te­ške te­ri­to­ri­je, uklju­ču­ju­ći Ba­h­mut, Vu­le­dar i oko­li­nu Za­po­ro­ž­ja.

Ofa­n­zi­va je bi­la pra­će­na ve­li­kim bro­jem bo­r­bi i zna­ča­j­nim gu­bi­ci­ma sa obe stra­ne, uz ko­ri­šće­nje sa­vre­me­nih vo­j­nih si­ste­ma, uklju­ču­ju­ći za­pa­d­ne si­ste­me oru­ž­ja po­put ra­ke­t­nih si­ste­ma i oklop­nih vo­zi­la. Ia­ko je na­pre­dak bio spor, zbog sna­žnog ru­skog ot­po­ra i do­bro utvr­đe­nih li­ni­ja, sli­ka uni­šte­nih „leo­pa­r­da“ i „bred­li­ja“ u me­di­ji­ma pos­ta­la je si­m­bol pat­nje. Rat je pos­tao još bru­tal­ni­ji s po­ja­vom no­vog oru­ž­ja. Dro­no­vi ka­mi­ka­ze, na­ro­či­to „lan­set“ i FPV dro­no­vi, ma­sov­no su ko­ri­šće­ni, a rat se go­to­vo pre­tvo­rio u vi­r­tue­l­nu igru, jer su bo­r­be pre­no­še­ne u real­nom vre­me­nu. Ru­ske li­ni­je, pre­dvo­đe­ne Su­ro­vi­ki­nom, odo­le­le su, dok su ukra­jin­ski gu­bi­ci pro­ce­nje­ni na oko 30.000 vo­j­ni­ka - pre­sku­pa ce­na za neu­spe­šan na­pad.

Ia­ko su ru­ski gu­bi­ci bi­li ve­li­ki, Ukra­ji­na se suo­či­la sa ozbi­lj­nim pro­ble­mi­ma u po­pu­ni svo­jih je­di­ni­ca. Tok ra­ta se okre­nuo u ko­ri­st Ru­si­je, a slom ukra­jin­ske kon­trao­fa­n­zi­ve ozna­čio je po­če­tak ru­skog na­pa­da ši­rom fron­ta. Na­pa­d­nu­ta su po­dru­č­ja oko Kra­ma­to­r­ska i Sla­vljan­ska, a po­se­b­nu pa­žnju iza­zvao je grad Av­de­je­v­ka, pre­d­gra­đe Do­nje­c­ka. Ukra­ji­n­ci su ga na­kon neu­spe­log po­ku­ša­ja zau­zi­ma­nja Do­nje­c­ka 2014. go­di­ne pre­tvo­ri­li u tvr­đa­vu, ko­ja je odo­le­va­la ru­skim na­pa­di­ma to­kom či­ta­ve agre­si­je, pru­ža­ju­ći stra­te­šku pred­nost jer je omo­gu­ća­va­la ar­ti­lje­ri­j­ske na­pa­de na Do­nje­ck.

Avdejevka

Kao klju­č­ni tre­nu­tak, ru­ski na­pad na Av­de­je­v­ku za­po­čeo je u fe­brua­ru 2023. go­di­ne, kad su ru­ske tru­pe po­če­le ma­sov­no ko­ri­sti­ti sta­re so­vje­t­ske avio-bo­m­be, ko­je su do­bi­le no­vu fu­n­k­cio­nal­nost za­hva­lju­ju­ći te­h­no­lo­gi­ji ko­ja im je omo­gu­ći­la pre­ciz­no na­vo­đe­nje i le­b­de­nje. Ukra­jin­ska PVO, ko­ja je pret­hod­no uspe­šno neu­tra­li­sa­la ru­sku avi­ja­ci­ju, ni­je mo­gla da se su­pro­t­sta­vi ovim bo­m­ba­ma, ko­je su bi­le izba­če­ne sa 30-40 ki­lo­me­ta­ra da­lji­ne i ima­le pre­ciz­nost po­go­t­ka od ne­ko­li­ko me­ta­ra. Av­de­je­v­ka, ia­ko utvr­đe­na, sru­še­na je do te­me­lja, a gu­bi­ci u lju­d­stvu bi­li su ko­lo­sal­ni.

Ge­ne­ral Si­r­skij je, na­kon što su gu­bi­ci pos­ta­li pre­ve­li­ki, do­neo stra­te­šku odlu­ku o na­pu­šta­nju Av­de­je­v­ke. Odlu­ka je spre­či­la još je­dan Ba­h­mut, ali su ukra­jin­ske tru­pe već pre­tr­pe­le gu­bi­t­ke od oko 10.000 lju­di. Bi­t­ka za Av­de­je­v­ku ozna­či­la je pre­la­zak na no­vi na­čin ra­to­va­nja, gde su ru­ske tru­pe po­če­le pri­me­nji­va­ti ta­k­ti­ku na­pa­da s ma­lim bo­r­be­nim gru­pa­ma. Izve­šta­ji su uklju­či­va­li izja­vu ru­skog ofi­ci­ra: „Ne oku­plja­mo vi­še od 10-15 lju­di na jed­nom me­stu. Ako ih je 20, to zna­či da će­mo za de­se­tak mi­nu­ta ima­ti 20 mr­tvih i ra­nje­nih.“

Dro­no­vi, ko­je su Ukra­ji­n­ci po­če­li da ko­ri­ste ma­sov­no, one­mo­gu­ći­li su bi­lo ka­kvo ta­k­ti­č­ko ili stra­te­ško izne­na­đe­nje. Bo­r­be su pos­ta­le pre­ciz­no ma­pi­ra­ne, a rat se go­to­vo u real­nom vre­me­nu pre­no­sio u me­di­je.

Ru­ski na­po­ri su do­ne­li svoj plod, pro­bi­v­ši po­sled­nju, tre­ću li­ni­ju ukra­jin­ske od­bra­ne. Gra­do­vi i na­se­lja pa­da­li su je­dan za dru­gim, otva­ra­ju­ći Ru­si­ma put ka klju­č­nim me­sti­ma za da­lji na­pre­dak. Po­kro­v­sk i Ča­sov Jar pos­ta­li su po­sled­nja ba­ri­je­ra Ukra­ji­ne, po­sled­nji štit na pu­tu pre­ma ste­pa­ma ko­je se pros­ti­ru kroz ovu ze­mlju. Ia­ko su iz Sje­di­nje­nih Dr­ža­va pri­sti­gla znat­na sred­stva za izgra­d­nju no­vih li­ni­ja od­bra­ne, ubr­zo su sti­gle in­fo­r­ma­ci­je o ko­ru­p­ci­ji ko­ja je u ve­li­koj me­ri isc­r­pi­la te na­po­re.

 Sre­di­nom 2024. go­di­ne, Ukra­ji­n­ci su izne­na­di­li na­pa­dom na Ku­r­sku obla­st, zau­ze­v­ši zna­ča­jan deo ru­ske te­ri­to­ri­je i uli­v­ši no­vu na­du da bi rat mo­gao da se okre­ne u nji­ho­vu ko­ri­st. Ia­ko je stra­te­gi­ja bi­la ne­ja­sna, ve­li­ki broj ru­skih vo­j­ni­ka na­šao se u za­se­di, za­ro­bljen na ovom no­vom de­lu fron­ta. Tre­nu­t­ne ru­ske sna­ge bro­je oko 50.000 lju­di, a na­vod­no im se pri­dru­žu­ju i hi­lja­de se­ve­r­no­ko­rej­skih bo­ra­ca. U po­sled­njih ne­ko­li­ko da­na na­ja­vlje­na je ru­ska kon­trao­fa­n­zi­va, a pred­sto­je­ći me­se­ci do­ne­će klju­č­ne odlu­ke o su­d­bi­ni ovog po­dru­č­ja.

Go­di­nu da­na in­ten­zi­v­nog na­pa­da na ukra­jin­ske li­ni­je do­ve­lo je Ki­jev u te­šku po­zi­ci­ju. No­vih mo­bi­li­za­ci­ja te­ško da će bi­ti do­vo­lj­no da se po­pu­ne ispra­žnje­ni re­do­vi, a pre­go­vo­ri su, či­ni se, nei­zbe­žni. Ovaj preo­kret do­dat­no je po­dr­žan po­be­dom Do­na­l­da Tra­m­pa na pred­sed­ni­č­kim izbo­ri­ma, ko­ji je na­ja­vio svoj plan za oko­n­ča­nje ra­ta, ia­ko su mno­gi ske­p­ti­č­ni u po­gle­du to­ga. Ia­ko bi nje­gov pri­stup mo­gao do­ne­ti mir, te­ško je oče­ki­va­ti da će Mo­skva pri­sta­ti na zau­sta­vlja­nje ofa­n­zi­ve, s ob­zi­rom na ogro­m­ne žr­tve ko­je je pod­ne­la da bi sti­gla do tre­nu­t­ne pred­nos­ti. Ru­si­ja sa­da ima sve što joj je po­tre­b­no da na­sta­vi na­pre­dak.

Za­po­če­la je no­va fa­za rat­ne pro­pa­gan­de, a me­di­ji na Za­pa­du po­no­vo po­ku­ša­va­ju da preu­sme­re od­go­vor­nost za sla­blje­nje ukra­jin­skih li­ni­ja na Tra­m­po­vu ad­mi­ni­stra­ci­ju. Me­đu­tim, stvar­nost je ta­kva da bi se ova­kav is­hod do­go­dio bez ob­zi­ra na to ko je po­be­dio na ame­ri­č­kim izbo­ri­ma. Ukra­ji­ni ne­će do­ne­ti po­be­du no­vo oru­ž­je. Ono što im ne­dos­ta­je je­su obu­če­ne lju­d­ske sna­ge. Je­dan od mo­gu­ćih na­či­na za po­pu­nu sna­ga su fo­r­ma­ci­je NA­TO, ali pi­ta­nje je ko je spre­man da ri­zi­ku­je no­vi sve­t­ski rat.

U cen­tru sve­ga ovo­ga sto­ji Vla­di­mir Pu­tin, li­der ko­ji je sta­vio na ko­c­ku re­pu­ta­ci­ju i bu­du­ć­nost Ru­si­je. Nje­go­ve odlu­ke, od in­va­zi­je do mo­bi­li­za­ci­je, odra­ža­va­ju bo­r­bu za uti­caj u sve­tu gde se či­ni da sta­ri po­re­dak ne­po­vrat­no ne­sta­je. Ali ni Za­pad ni­je bez od­go­vor­nos­ti. Od po­li­ti­č­kih iga­ra NA­TO do vo­j­nih pa­ke­ta ko­ji idu pre­ma Ukra­ji­ni, sve što či­ni­mo ili ne či­ni­mo ima po­sle­di­ce.

Ipak, gde je li­ni­ja iz­me­đu efi­ka­snog pri­tis­ka i eska­la­ci­je? Evro­pa se suo­či­la sa so­p­stve­nim du­ho­vi­ma iz pro­šlos­ti - za­vi­snost od ru­skog ga­sa, unu­tra­šnje po­li­ti­č­ke na­pe­tos­ti i ne­moć da se jed­no­zna­č­no su­pro­t­sta­vi pre­t­nji na svom pra­gu. Da li je Za­pad po­t­ce­nio Ru­si­ju ili je pre­ce­nio so­p­stve­nu spre­m­nost na san­k­ci­je? Od­go­vo­ri na ta pi­ta­nja da­le­ko su od jed­nos­tav­nih.

Lju­d­ska ce­na sukoba

A dok se po­li­ti­ča­ri pre­pi­ru i stra­te­zi pla­ni­ra­ju, obi­č­ni lju­di pla­ća­ju na­j­vi­šu ce­nu. Izbe­gli­ce tra­že uto­či­šte po Po­lj­skoj, Ne­ma­č­koj i da­lje ši­rom Evro­pe, no­se­ći sa so­bom pri­če ko­je sla­ma­ju sr­ca. Pri­če o izgu­blje­nim do­mo­vi­ma, ra­stu­re­nim po­ro­di­ca­ma, o sno­vi­ma ko­ji su se pre­tvo­ri­li u no­ć­ne mo­re.

I upr­kos sve­mu, ži­vot pro­na­la­zi na­čin da se na­sta­vi. Ukra­jin­ske za­sta­ve i da­lje le­pr­ša­ju po gra­do­vi­ma, mu­zi­ka i da­lje od­zva­nja u pa­r­ko­vi­ma gde lju­di na­la­ze ute­hu u ma­lim stva­ri­ma. Ove sli­ke su su­štin­ski kon­tra­pu­n­kt tra­ge­di­ji - pod­se­ća­nje da ni­je­dan rat ne mo­že ugu­ši­ti lju­d­ski duh.

Pi­ta­nje ko­je sve zao­ku­plja gla­si: ko­li­ko još du­go? Ko­li­ko su svet i klju­č­ne si­le spre­m­ni da gle­da­ju ka­ko se ovaj su­kob na­sta­vlja, dok po­sle­di­ce ta­la­sa­ju či­tav svet - od pre­hra­m­be­ne kri­ze u Afri­ci do ene­r­ge­t­skih pro­ble­ma ši­rom Evro­pe? Bi­lo da po­sma­tra­mo rat kroz pri­z­mu geo­po­li­ti­č­kih in­te­re­sa, bi­lo kroz hu­ma­ni­tar­ne i eko­no­m­ske po­sle­di­ce, ja­sno je da će po­sle­di­ce ove tra­ge­di­je du­go osta­ti pri­su­t­ne.

Kurir.rs/Aleksandar Panić