ZAMAK JE UKLET! Spomenka: Došao pre 6 godina čovek iz Goražda i poginuo kad se vraćao kući. Ali ovde su i lepe uspomene! Ljubica: Kad je Silvana zapevala!

Špicerov dvorac - simbol svih propalih dvoraca Vojvodine. A pre svega simbol svih nas. Našeg odnosa prema istoriji, kulturi...

Ograda oko dvorca je relativno nova. Sa upozorenjem da se ne ide dalje, opasno je. Ali je i pokidana, zapravo ima "kapija", kad uđeš iz parka, koji nekad beše Špicerov, pun egzotičnih biljaka, i prođeš pored zgrade koju podiže za poslugu. Prate nas ostaci fontana. Levo, na mestu jedne prežive i figura devojke. Za divno čudo. Sve što se moglo pokrasti, odneto je. Pa i gipsane figure, reljefi..

U dnu ograđenog dvorišta zarastao letnjikovac. Onaj što je bio kao iz bajke. Sad je kao iz horor filma. Kao i ceo dvorac, koji je služio i za snimanje filmova. Čak je i čuveni Ejdrijen Brodi snimao baš ovde, pa još čuveniji Klint Istvud davnih šezdesetih. Ali i naši slavni glumci i reditelji.

Letnjikovac je simbol tragedije. Po Beču i Pešti živela je porodica Špicer, ali je ovde, legenda veli, često boravila ćerka Johana, koja je isto tako često zalazila baš tu, iza letnjikovca, s knjigom u ruci. Ispostaviće se zbog lepog konjušara. Ljubav je, naravno, bila zabranjena, a legenda kaže da se Johana zato i ubila.

I nije to jedina tragedija. Al' prvo da uđemo u dvorac. Dok prilazimo zaraslim stepenicama, s vrha zgrade gleda nas reljef - glava devojčice zarasla u mahovinu. Prelepo. A opet tužno. I sve govori.

Pusto. Zaraslo. U travi popadali reljefi s krova. A na jednom uglu još se drži zmaj. Puzavica ulazi i kroz prozore. Traka cementare zuji... Sve oljušteno. Do krova koji je obnovljen pre neke godine. Da se dvorac totalno ne uruši. Jer ovo je nepokretno kulturno dobro od značaja za AP Vojvodinu.

A bilo je nekad ovde sve šareno i luksuzno. To još pokazuju samo bledi ostaci reljefa oko vrata na spratu, do koga idemo stepenicama zatrpanim šutom. I uz strah da nam se nešto na glavu ne sruči. Balkon unutra, balkon spolja, dvorane... Kakav je samo život ovde bio... Posebno početkom 20. veka.

Ali opet i tragedija. Kad je 1910. stradalo 10 radnika cementare u eksploziji kotla, jer gazde rekoše da radi iako su ti isti radnici upozoravali da je neispravan. I ne samo to. Bogataši ni tela nisu dali, nego ih krišom sahranili na beočinskom groblju. Iako su među stradalnicima i Mađari, Jevreji, Srbi, beočinska crkva Svete Ognjene Marije drži opelo nesrećnicima. I zato kažu da je dvorac uklet.

Špicerovi se sele s početkom Drugog svetskog rata. A po okupaciji dolazi nemačka komanda. Oslobođenje donosi nacionalizaciju. A ona i školu ovde i svašta još u prošlim decenijama. Pa je čak i čuveni Mika Antić tu imao slikarski atelje.

Na izlasku srećemo Spomenku Krečković, legendu ovog zdanja. Ženu koja je neformalni čuvar i živi u kući one Špicerove posluge.

- Ovde je bila i posluga i inženjeri. Kasnije i učionice. Šest stanova ima. Za restituciju dvorca niko se nije javio, iako valjda negde u inostranstvu postoje potomci. Molim ljude da ne ulaze. Ali čak se i mladenci slikaju, naravno, bez dozvole - veli Spomenka, pa se jada:

- Sve su odneli što su mogli. Sve bakarno, skidaju ljudi čak i daske, sve što ima od struje. Kamin, ne možete zamisliti kakav je bio. Nadam se da će imati sluha pokrajinski i republički zavod da ga sačuvaju.

Gostila je Spomenka mnoge, Kusturicu, koji ovde snima "Crnu mačku, belog mačora".

- Čak je doneo i repliku onog divnog kamina. Hteo je i da otkupi dvorac, ali je veliki novac tražen. Pojavljivala su se i neka braća iz Austrije, hteli zakup na 99 godina, čak i našu zgradu. Međutim, i taj dogovor je propao - priča, pa se vraća na legendu.

I onu priču o ukletom dvorcu:

- Priča se da je sve reljefne radove u dvorcu radio Nador, koji je imao po šest prstiju i na rukama i na nogama. Strahovito je mrzeo ptice. Jednom je uhvatio belu golubicu, stisnuo ruku i ubio je, a jato golubova njega je izmetom zatrpalo i ubilo. Pre šest godina dođe nam divan čovek iz Goražda, voleo starine. Kad je odlazio, kaže: "Oprosti, Nadore, obraćam se živoj legendi koja me upravo sa svoje terase zove na topli napitak, kafu. Vratiću se nekad tebi ponovo, ali Spomenku nikad zaboraviti neću." Nažalost, na povratku kući poginuo je.

Ispraća nas Spomenka puna uspomena. A tri kilometra dalje prema Sremskoj Kamenici dočekuju nas Siniša Jevremović i Ljubica Žigri. Penzionerske dane provode u pitoresknom seocetu Dumbovo, u milini Fruške gore. Pamte dobro Špicerov dvorac, u kom beše i poznati restoran.

- Ko sad se sećam Silvane Armenulić. Silazi niz one stepenice sa sprata, a gore veliki balkon. Nama sto bio baš kraj stepenica. S momkom sam bila, došli iz Kamenice. Ona ko boginja. Bio je to doček '72. ili možda pre '73, jedan od najlepših. Pa kad zapeva: "Nad izvorom vrba se nadvila" - priča Ljubica, dok se Siniša smeje:

- A ja sam dolazio možda '71, s društvom. Išli smo uveče da se provedemo, na muziku. Zaista prekrasno. Samo kamin je bio nešto što ne možeš da zamisliš, odmaraš oči i dušu. A mi mladi, puni snage, lepa muzika...

Mladost pusta. Deo nje tu je ostavio i Dejan Drobnjak iz obližnjeg Rakovca:

- U dvorcu je bila i gradska biblioteka, Radio Beočin, muzička škola na spratu. Kako je propadao, tako se i praznio. Trenirao sam džudo u školskoj sali, pa kad krenu inflacija devedesetih, klub nije imao da plaća zakup u školi. I uđemo u dvorac. Tu gde je bila biblioteka, u prizemlju, od glavnog stepeništa desno. Postavili smo strunjače. U međuvremenu je i restoran prestao da radi. Bili smo neke tri godine, bez grejanja, ičega, pa smo se vratili u školu, nekako smo plaćali zakup. I mislim da smo mi poslednji. Što bi se reklo - isključili smo svetlo...

A ima li ko da ga opet upali...