DA JE HIČKOK ŽIV, NAPRAVIO BI ODLIČAN HOROR: Ovde su bile zlatne figure, a ovde su kraj impresivne fontane lečili slinakvu i šap!

Kurir je prethodne nedelje pisao ruiniranim dvorcima Vojvodine, koje smo obišli. Bili su to dvorc uglavnom u Bačkoj, Ovoga puta išli smo širom Banata.  

 "Da je Hičkok živ, možda bi, videvši urušene stepenice koje vode u sobe bez zidova, napravio novu verziju filma 'Trideset i devet stepenika'", piše Dragana Đorđević u knjizi "Vreme u uspomenama".

I zaista je tako. Ovo nepokretno kulturno dobro od velikog značaja u AP Vojvodini odlična je scenografija za horor i ništa više. Nažalost.

Dvorac Bisingen u Vlajkovcu. Selu kroz koje prolazi put za Rumuniju, na desetak kilometara od Vršca. Prostrane dvorane, biblioteka od 20.000 knjiga, figure od zlata, park s retkim vrstama drveća, jezerce puno riba, mostići. Bajkovito. Tako je bilo.

A sada - korov i trnje na sve strane. Urušen krov, otpale cigle, trska visi s plafona... Žalosno. I ploča da će da ga renoviraju uz pomoć EU. Nekad bili planovi.

Slikamo u sumrak. Staje auto, izlaze majka i sin. Ispostaviće se, Dragana Đorđević. U knjizi piše i o dvorcu podignutom 1859.

Kazuje da je revolucionarna 1848. stigla i Vlajkovac, ali je carska vojska u krvi ugušila ustanak, pobila najveći broj meštana, spalila selo. Međutim, grofu Đerđu Močonju, koji je držao trećinu atara, ništa nije falilo. Naprotiv, krenulo ga još, pa diže velelepni dvorac - kaštel.

Kako je imao četiri ćerke, zdanje 1888. nasleđuje Georgina i nosi ga u miraz porodici Bisingen Nipemburg, koja tu živi do Drugog svetskog rata. Sledi nacionalizacija, pa dvorac 1953. postaje dom za ratnu siročad.

"Uništavanje je započeto kad je predat na korišćenje Poljoprivrednom dobru Ogled. E taj Ogled je bio ogledni primer iz školskih udžbenika - otimačine, krađe, bezvlašća i uništavanja kaštela", piše Đorđevićeva.

Poslednja vlasnica bila je Rozelina Bisingen, čiji potomak grof Franc fon Bisingen iz Frankfurta 2006. podnosi zahtev za restituciju. Obilazi dvorac i svestan da sam ne može da ga obnovi i održava, daje saglasnost upravi grada Vršca da sa uglednom italijanskom kompanijom potpiše ugovor o zakupu na 40 godina. Plan je bio gradnja luksuznog hotela, ali Italijani su odustali. I tu je kraj priče. I dvorca.

DVORAC PORODICE GOMBOŠ

SLINAVKA I ŠAP TREBLJENI IZ LETNJIKOVCA S IMPRESIVNOM FONTANOM

"U vezi s pojavom zaraznog oboljenja slinavke i šapa na teritoriji kombinata, a u cilju sprečavanja daljeg širenja ove bolesti, sledeće je rešenje za druga... da svakodnevno obavezno obilazi....", piše na papiru od 20. novembra 1960, koji je nađosmo na podu.

Ovde je bio PIK Bečej. I još je tu svašta od njega. Registri pobacani, stolovi razvaljeni, platni obračuni iz 2006... U jedno sobi madraci i kreveti. Gore rupa zjapi u plafonu. Flaše i limenke na sve strane.

Ovaj dvorac nije na spisku nepokretnih kulturnih dobara. Ali je predivan, I ovako urušen i uništen. Usred omanje šume, koja je, naravno, planski podignuta, kao da je iz kakve bajke. Na podu i jedna sandala. Novijeg datuma. Ko je zaboravi? Šta je tu radio? Zadnji izlaz je izlaz u raj. Koji je ovde bio. Sad je prašuma, ali park je nekad bio velelepan. Još se drži statua devojke koja bi usred fontane. Impresivno je. Iako porazno kako je propalo.

Bio je ovo letnjikovac porodice Gomboš, koja je živela u Bečeju. Podignut je najverovatnije početkom minulog veka. Bili su ovde Gomboši do pred kraj Drugog svetskog rata, kada idu u Budimpeštu. Kako nisu imali naslednika, dvorac postaje starački dom, a onda dolazi u ruke PIK Bečeja...

Vidi li iko ovo blago...

DVORAC KARAČONJI

JOŠ SU PLASTIČNA BURAD U DVORCU KOJI IMA FANTASTIČAN BALKON

Dvorac Karačonji - 170 godina je tu, u današnjem Novom Miloševu. I sada, nakon što je poživeo kroz tri veka i kroz carstva, kraljevine, komunizam, socijalizam, 21. vek... živi je svedok ko ga je sve (pre) gazio. Još od kada ga je podigao župan tada Torontalske županije Laslo Karačonji u Beodri, kako je tada bio naziv.

U prizemlju i sada stoje baloni hemijske industrije! Kakav kontrast! Kakvo svetogrđe. Na spratu je i poster Svetog Save. A u nazovikuhinjici još je prljavih šoljica od kafe. Ali balkon, balkon je predivan. Sunce koje se probi kroz hladan i tmuran dan obasja ga i bi neka milina. Nepokretno kulturno dobro od velikog značaja u Vojvodini odavno propada.

Ali, na naše iznenađenje, dočekuju nas majstori.

- Unajmljeni smo da saniramo oluke i krov koliko se može. Da pregrmi zimu, da se skroz ne uruši - vele nam dok su na pauzi.

Unutra prostrani hodnici, stepenište se svija nagore. Zamišljam kako je bilo sa stilskim nameštajem, kako je posluga ovuda trčala...

Karačonjijev praunuk ga napušta pred kraj Velikog rata, koji Austrougarska gubi, te sledi pljačka. Uzimao je ko je šta stigao. Sledeće godine u dvorac stiže ruski "beli" emigrant Mihail Rodzjanko, ekspredsednik Dume. Opština 1938. kupuje dvorac, pravi školu, ali nacisti u Drugom svetskom ratu od njega prave duševnu bolnicu, koja po ratu postaje dom za siročad.

Od 1960. opet je škola, da bi dve decenije kasnije ovde ušla hemijska industrija. Ravno dve decenije kasnije odlazi u stečaj. Ali ne i burad iz dvorca. Neverovatno.

Da li su skele neki dobar znak, videćemo...

DVORAC GEDEONA ROHONCIJA

BISERNO OSTRVO TRAŽI SVOJU ŠANSU

Gedeon Rohonci znao je kada je koncem 19. veka birao mesto za dvorac. Vinogradi i vina ovde su baš dobri, ovo je rukavac tzv. mrtve Tise, na Bisernom ostrvu.

Još je rosa jutarnja. Na kraju puta, pa mimo listopadnih stabala i četinara, nazire se jednostavan dvorac. Dočekuje nas lavež pasa. Vezani. Ali iz bureta izlazi i jedan malecki. Za njim i nekoliko mačaka. Sve je pod katancem. I šetalište je tu. I pomoćni objekti. Ali nigde žive duše nema.

Na krovu i terasa, reklo bi se. Bog Bahus, zaštitnik vinogradara, gleda nas s visine. Ima tu i životinja u reljefu. A na mestu grba porodice Rohonci u vreme komunizma stavljena je petokraka.

Naslednici postoje, negde u Americi. Neko živ i ovde negde postoji. Nedaleko na njivi je i traktor. Dvorac je proglašen za nepokretno kulturno dobro od značaja za AP Vojvodinu. Za razliku od nekih drugih, bar je na nogama i čitav. Ima šanse. Hoćemo mu li je dati?

PINOVA VILA

RUGLO U CENTRU ZRENJANINA

Iako je geometar Paja Pin bio tek šesti vlasnik ove vile, ponela je njegovo ime. Krajem 19. veka, kada i nasta, bila je na ponos Velikom Bečkereku, a danas je ruglo usred Zrenjanina. Ovaj veliki grad Banata čuva vilu koja ispisuje njegovu istoriju.

Podigao ju je Leon Štegervald te 1894, kako piše na sajtu Zavoda za zaštitu spomenika kulture Zrenjanina, a projektovao je ugledni peštanski arhitekta Laslo Đaluš. Pomenuti Paja Pin kupio tek 1928. Okupacija stiže '41, s njom i Nemci, koji iseljavaju Pinove 1943. I nakon rata, kako piše na sajtu, promenila je sijaset stanara.

Kroz rupu u ogradi uvlačimo se u dvorište. Zaraslo, naravno. Katanci su na sve strane. Ali prozora nema, te se daju videti umetnička dela naređana na zidovima. Jer tu se početkom ovog veka useli "Muzej destrukcije", kako ga nazvaše umetnici koji su ovim simbolično hteli da ukažu da kulturno dobro propada.

Limenke i flaše na sve strane. I ovo, kao i ostali propali dvorci, služi za skupljanje svih i svakoga.

- Svi se nadamo da će grad srediti. Žalosno je - kaže nam komšinica u prolazu.