HILANDARSKA RIZNICA: Neprocenjivo blago Svete carske srpske lavre (prvi deo)

Ako je molitva duša, onda je riznica srce Hilandara, manastira koji je nastao zajedno sa srednjovekovnom srpskom državom. Tu se monaški neumorno i manastirski marljivo sabira i čuva jedinstveno blago koje se vekovima slivalo na Goru atonsku. Dok je svetosavske molitve i hilandarske riznice, spaseni smo od zaborava. I još nešto, utisak je, kada bi se sabrali svi predmeti iz svih muzeja u Srbiji koje smo sačuvali od pljački, nemara i ratova, to ne bi bio ni deo pokretnih kulturnih dobara koje čuva riznica manastira Hilandara.

Sve sto sam pročitao i što sam slušao o Hilandaru prolazi mi kroz glavu. I Trojeručica, i Aleksandar Deroko, koji piše o kiparisima koji se propinju do nebeskog Mlečnog puta i magiji ponoćnih zvona, Libera Markonija, koji opčinjenim slušaocima jake zime šezdesetih godina prošlog veka u kafani „Velika Čukarica“ priča bajke o Hilandaru...

Ne mogu da odagnam misao kako je hodočasnik - Nemac, katolik na Svetoj Gori ugledao ikonu Isusa Hrista spasitelja i rešio da pređe u pravoslavlje i ostane u Hilandaru, kao monah. Naučio je crkvenoslovenski, srpski i grčki. Imao je, kažu, divan glas i ostavio je značajan trag u tih dvadesetak godina koliko je proveo u Hilandaru. Pred kraj života otišao je u srpski manastir u Mađarskoj i tamo se i upokojio.

Gledam u oči ikonu Bogorodice i vidim sve te oči koje su tu nalazile utehu, nadu, milosrđe, tražile veru, molile za neku neispunjenu životnu želju, milost Božju za sebe i češće za bližnje.

Najveći deo neprocenjivog umetničkog blaga manastira Hilandara smešten je danas u riznici, trospratnom zdanju sa istočne strane manastirskih zidina.

- Ova zgrada je građena sedamdesetih godina prošlog veka i bila je tada najsavremenija na Svetoj Gori, ali vreme je učinilo svoje. Nedostaje nam prostor. Uznapredovali su u međuvremenu i drugi svetogorski manastiri, posebno Vatoped. Istina, neki manastiri nemaju riznice, neki ih ne žele. Da bi sačuvali duhovni mir, neki svetogorski manastiri neće ni prodavnicu suvenira da imaju - objašnjava nam otac Simeon dok ulazimo u manastirsku riznicu.

Noć kad je goreo Hilandar - obnova iz pepela

Najteže razdoblje u novijoj istoriji

U Svetoj carskoj srpskoj lavri Hilandaru na Svetoj Gori atonskoj u noći između 3. i 4. marta 2004. godine izbio je požar velikih razmera. Vatra je buknula nešto posle jedan sat po ponoći iz jednog dimnjaka zapadnog konaka, koji se naziva Igumenarija.
Ubrzo, požar se, zahvativši suvu drvenu krovnu konstrukciju pokrivenu kamenim pokrivačem, proširio i na celu severnu stranu manastirskog kompleksa - sve do Crkve svetih arhangela i pirga Svetog Save, na istočnoj strani.

Hilandar je ranije stradao u velikim požarima 1722. i 1775. godine, ali je ovaj iz 2004. godine bio najteži. Uništeno je i teško oštećeno gotovo šest hiljada metara kvadratnih ili više od polovine korisne površine. Stradala su i četiri paraklisa. Paraklis Svetih 40 mučenika je potpuno izgoreo, paraklisi Svetog Dimitrija, Svetog Save i Svetog Nikole su znatno oštećeni. Najstarije sačuvane autentične monaške kelije s kraja 16. veka, veoma retke na Svetoj Gori, takođe su potpuno uništene. Stradali su konaci Igumenarija, Dohija, Veliki konak, Sinodik, ulazni kompleks, Stari konak i Beli konak, koji je obnovljen 1595. godine, posle zemljotresa. Donji delovi Belog konaka su iz 14. veka.

Odmah posle požara iz 2004. počela je složena obnova manastira i očekivanja su da će skele i kranovi do sredine 2025. godine biti uklonjeni sa zidina manastira. Ipak, kompletna obnova i rekonstrukcija tada neće biti završene. Naime, do sredine 2025. godine treba da se uklone skele na objektima izgorelog dela, ali će zbog daljih radova, kako na riznici, tako i na sanaciji i rekonstrukciji delova starih konaka na južnoj i istočnoj strani koji nisu goreli, kranovi i gradilišni plac ostati još nekoliko godina, jer je ovo sada idealna prilika da se „mašina“ koja je pokrenuta iskoristi i završi radove do kraja. Tu dolaze i radovi na Sabornom hramu...

Dodatni problem se otvorio zbog velikog broja zemljotresa koji su prošle godine oštetili ili porušili skoro sve dimnjake i oštetili neke zidove u južnom delu manastira, tako da skele sada stoje i tu, iako na njima nema trenutnih radova osim na osiguranju.

Zaštita od pljačke

Sačuvane skrivnice

Da bi od gusara i razbojnika sačuvali manastirska dobra, svetogorski manastiri su nekada gradili takozvane skrivnice. Manastir Hilandar ih je svojevremeno imao dve. Svoju pravu funkciju skrivnice su posebno imale tokom turskog ropstva od 15. veka do balkanskih ratova. Obe su sačuvane do danas.

Hramovi

Saborna crkva i 11 paraklisa

U manastiru postoji jedna glavna, velika Saborna crkva posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice i još 11 crkvica, takozvanih paraklisa, posvećenih pojedinim svetiteljima i crkvenim praznicima.
Van zidina, u neposrednoj blizini, nalaze se još dve crkve - Grobljanska, posvećena Blagovestima, i Baštovanska, posvećena Svetom Trifunu, zaštitniku baštovana.

Borbe s piratima

Manastir odbranio arhiepiskop Danilo

Konaci kao obruč štite unutrašnje dvorište sa starom crkvom. Donjim spratovima svojim oni su prema šumi zatvoreni kao tvrđava. (Manastir i danas ima izgled srednjovekovnog utvrđenja s bedemima visokim i do 30 metara i sa dve odbrambene kule, prim. aut.)
Teške je borbe trebalo nekada voditi s gusarima, pa i pravom vojskom Katalonaca, koji su pljačkali manastire i prodavali monahe u roblje. Dramatičan je opis u srednjovekovnoj našoj književnosti jedne takve borbe u 14. veku kada je manastir branio arhiepiskop Danilo II...

Ruski pozni vez

Dar Ivana Groznog

Zavesa za Carske dveri, koju je 1556. godine darovao Hilandaru ruski car Ivan Četvrti Grozni, redak je primerak ruskog poznijeg veza.
Na njoj je, osim Hrista, Bogorodice i Jovana Preteče, prikazano i deset ruskih svetitelja, kao i hilandarski ktitori Sveti Sava srpski i Simeon Nemanja.

Biblioteka

Čuvari starih knjiga

Biblioteka manastira Hilandara poseduje više od 40.000 knjiga, od kojih je jedan deo i svetovna literatura. U pomoćnoj prostoriji manastirske biblioteke čuva se i preko 5.000 primeraka starih štampanih knjiga (od 15. do 18. veka), od kojih su neke veoma retke.

Uglješa Balšić