BOLEST TEŽA OD SIROMAŠTVA: Zorka pobedila tumor i sad uči za zlatara

Porodica Čačić uz čeličnu volju godinama se bori s nedaćama, s jednim teško obolelim detetom, majkom s bolesnim bubregom i ocem hraniteljem koji je doživeo nesreću na radu

Najstarijoj devojčici Zorki pre sedam godina dijagnostikovan je tumor na mozgu, prvi šok za ovu skromnu težačku porodicu.

- Mi smo skromna porodica, nismo navikli na luksuz, sve što imamo delimo. Proteklih godina najviše nam je nedostajalo da porodica bude na okupu jer smo zbog Zorkine bolesti bili predugo odvojeni - kaže majka Jelena.
U stanju u kakvom jesu ipak ih ništa ne sputava da vredno rade, što u svom domaćinstvu, što kod drugih. Beru voće, kose, čiste, ne biraju posao kako bi obezbedili novac za život.

- Samo što je završila prvo polugodište prvog razreda, Zorku je zabolela glava. Snimili su je i konstatovali da ima tumor. Tada ni u beogradskim klinikama nisu imali magnetnu rezonancu pa smo morali da je vodimo privatno, što je koštalo papreno. Činilo se nedostižnim, međutim, za samo jednu noć, celo selo, Zorkini drugovi iz škole, uspeli su da prikupe 500 evra. To nikad neću zaboraviti. Šest dana kasnije je operisana. Nadali smo se da tumor nije zloćudan, ali... Usledilo je dugotrajno lečenje i boravak na onkološkoj klinici, zračenje i hemoterapija - priča majka Jelena.

Uz povremene vikende, posle skoro godinu i po dana, ova hrabra devojčica se vratila kući. Zorka je nastavila školovanje, teško, sa zaostatkom od godinu i po dana morala je da uloži veliki trud kako bi stigla svoje vršnjake i savladala školsko gradivo.

- Bilo mi je teško, ali sam se trudila da sve što sam propustila savladam. Upisala sam juvelirski smer u Srednjoj školi za umetničke zanate jer to je ono što volim i čime bih želela da se bavim - ponosno kaže Zorka.

Crteži i slike ove tri nadarene devojčice osvežavaju trošne zidove i šalju poruku - znamo da postoji i lepše i bolje i težimo ka tome.

- Volimo da crtamo, ali nemamo baš puno slikovnica i knjiga. Zorka najbolje crta od svih nas, voli životinje i najčešće slika labudove, a nikad ih nije videla - kaže Katarina.

U sivilu doma, nasmejane i vedre pričaju o tome kako ne pate za igračkama, kažu, „nismo ih imale, a sad smo ih već prerasle“.

- Imamo mace i kuce. S njma se igramo, to su naši ljubimci i naše igračke. Jedino je ovaj mačor lenj, samo spava, a dobro nam posluži kao lutka, pa mu stavljamo Zorkinu periku i onda se svi smejemo i zabavljamo - kaže najmlađa Tamara.

Pre tri godine, njihovom ocu Dobrosavu je berač otkinuo desnu šaku. Vredni zanatlija, bravar, morao je da redukuje posao, a samim tim bilo je i manje novca. San da ozidaju kuću pogodnu za pristojan život, s kupatilom i sobama za devojčice, tek tad je postao nedostižan.

- Volele bismo da imamo svoju sobu i kupatilo, ništa nam više ne treba - kaže vragolasta Katarina, koja pohađa sedmi razred u OŠ „Vojvoda Stepa“ u Lipolistu, na putu ka čvrstoj nameri da postane nastavnica biologije. Tek najmlađa Tamara ima posebnu želju - rolere.

- Tražila sam od mame i tate da mi kupe rolere, ali mogli su da nabave samo polovne - kroz osmeh će Tamara.