Sistem regrutacije, obaveštavanja i komandovanja na više frontova, uz snažnu centralnu rezervu - to je nešto što će od njega preuzeti Hitlerov vojni štab

Opisujući ga uvek u borbi, s rukom na kuburi, istorija je propustila da Karađorđa označi kao genija vojne strategije (samo na bugarskom frontu Vožd je komandovao sa 90 hiljada boraca). Taktičko znanje, napoleonska brzina i poznavanje geografije (u čemu ga je kasnije dostigao samo vojvoda Mišić) činili su ga nadmoćnim nad turskim generalštapskim oficirima, među kojima je bilo dosta školovanih Engleza. Ali, sistem regrutacije, sistem obaveštavanja i komandovanja na više frontova, uz snažnu centralnu rezervu - to je nešto što će od njega preuzeti Hitlerov vojni štab.
Kurir prenosi tekst koji je 1929. godine napisao Miloš Crnjanski, koji tumači paralele vojne strategije i poredi Voždovu i Miloševu diplomatiju.

Diplomatske zasluge Crnog Đorđa

Karađorđe nije nikao iz zemlje u Orašcu. Naprotiv, učestvuje u bezuspešnom prepadu na beogradsku tvrđavu mnogo ranije. Viđan je pognute glave, kako prati, pri oslobođenju manastira Studenice, mošti svetog kralja Nemanje, prema Severu. Njegova koncepcija austrofilske pomoći, prividna, opravdana je slutnja celog naroda.
U istoriji samog ustanka Voždu su priznate, uglavnom, samo vojničke vrline i nema sumnje da je razlika, kao državnika i političara, između njega i kneza Miloša (po onom poznatom didaktičnom, banalnom, osveštanom redu škola) na žalost, već duboko ukorenjena. Međutim, kritika izvora Karađorđevog doba, u tom pravcu mogla bi ipak doneti izvesna iznenađenja. Knez Miloš slavljen, bez obzira, kao političar, mi smo ipak uvereni, moraće od te svoje slave po nešto da gubi, Vožd, pri jednoj iscrpnoj istoriji njegovog političkg rada, ima samo da dobija, sobito kad je reč o unutarnjem.

S rukom na kuburi

I kao ratnik, on je dosad, u ustanku, poznat samo kao vitez, slab kao strateg i organizator. Međutim, svaki nov ispis iz austrijskih, ratnih arhiva, dokazivaće, sve više, da je dosadašnji naš prikaz ustanka zastareo, na osnovu izvora i rasprava 19. veka dat, što su popularni, ali i provincijalni. Da je naša istorija, koja je dala velika dela g.g. Živana Živanovića i Slobodana Jovanovića, posvećena uglavnom, epohama naše ustavne i partijske države, osvrnula se jednom iscrpno i na Karađorđa, mi smo uvereni da bi Vožd samo rastao.

Jer, u istoriji ustanka, do sada, sadržaj je pisan, uglavnom, po anegdotama. A poznato je i to da naš duh, u prozi, slabije izražava nego u desetercu. U memoarima prote Nenadovića oko topčiderskog konaka, natezahu se jednom Srbi i Turci, tako da se 17 Rudničanina u potoku davi, a u žitu, gde puca jedini srpski top, Turci seku još sedam osam glava. Karađorđe tu očajno jaši i viče: "a kojekuda, po duši vas, viče vama Đoka, ne idite dalje, al, vi Đoke ne slušate". I to je, u glavnom, slika koja Vožda, po toj istoriji ustanka, treba da znači.

Ništa nije nevernije, međutim, nego to uopštavati i hteti tako zamišljati tajanstvenog "vojinstvenog genija" koji ima da brine i zamišlja, već god. 1809. rat protiv Turske, koja samo na istočnom, bugarskom frontu ima 52-57.000 vojnika, čiji broj raste, to leto, do 90.000 ljudi.

Vojskovođa i strateg svetskog formata

Karađorđe, po ratnim arhivama Austrije, mnogo je više od jednog seljačkog vođe i njegove rokade, fortifikacije, artiljeriski bojevi, ne mogu se protumačiti, jednostavno, prostom genijalnošću, ili pomoći graničarskih oficira, ili mudrošću majora Dabića, ruskog inspektora gradova. Po našem mišljenju, dolazi potreba promene celog shvatanja ustanka i novog prikaza Karađorđevog rata protiv Turske.
Taktično njegovo znanje, i napoleonovska brzina ostaju tajne, kao i njegovo neobično geografsko poznavanje Srbije. Tumačeno je hajdukovanjem. Kako tumačiti međutim, ostale njegove vojne zamisli, koje, i nestručnjaku, padaju u oči? Ne samo njegove čudesne bitke, u kojima tuče školovane turske štabove, artileriju otomansku kojom komanduju često i oficiri Englezi, nego i njegov sistem regrutovanja, stvaranje jedne centralne rezervne vojske, za sva ratišta, oko Topole, skoro nešto što liči na "vrhovnu komandu", sa razgranatom službom izveštaja i komandovanja.

Čovek koji je tukao svoje bitke, sa idejama istim kao nemačke u svetskom ratu, boreći se, unutrašnjim razvodima armija, na više fronta, ne može ostati, ma koliko to epski divno bilo, i kao strateg, bez jedne nove kritike izvora.
U tom slučaju, uvereni smo, i sliku Sovjeta, što je dosad sav u anegdoti, sa njegovim topovima i pošiljkama municije toute proportion gardee, osvetliće neizbežno zrak slične slave, što je na pr. izdašno obasjala u istoriji krug Karnoa. Ispisi iz austrijskih arhiva o ustanku, uzdići će Vožda, i dosad uzvišenog kao ratnika, još više.
Pokretanje ustanka, organizacija pobune to je vidno malo remek delo Karađorđa.

Kakva takva diplomatija Karađorđeva, pod najnepovoljnijim prilikama stvarala je od srpskog pitanja evropsko.
Hladan, paklen, psiholog, opak kao zmija bio je, kažu, Miloš, ali se previđa da nikad nije umeo zaista da stiša, već samo da umrtvi, mrcvari, ili korumpira. Kada Kmetovi iz Pocerja nose hranu Turcima, a Karađorđe stigne da napravi reda, pita Karađorđe:
"Čije se ovo dvorište zove?"
"Zove se Miloša Obilića, vojvode pocerskog, dvorište".
"E, kojekuda, posecite ovu trojicu turske udvorice koji vole Turcima, nego svojoj braći". I kako memoari protini pričaju, stoje oni Pocerci u "najvećem strau", gledajući onu trojicu bez glave i mole ga za oproštaj. "Ori se stotinu i više glasova, da čoveku i suze poteku. Pocerci pođoše ruci; on se po s nekim u obraz poljubi. Te ti bogme, i mi s vojvodom svi i sa svima ljubi se u obraze (kao dobra familija na Božić, oko pune sofre). "Naša braća, naša braća! Hristos posred nas!"

Narod za Đorđa nikad nije bio "stoka bez repa"

Miloš je, u korist svog apsolutizma i svog poreskog sistema postupao sa narodom, oprezno, velikom veštinom, kao i sa Turskom, Karađorđe kao i sa rođenim bratom i očuhom u ime države koja je kad se stvara za svakog ko je muško najveća opojnost. Nikad, ni u najvećoj patnji Vožd svoj narod nije kao knez Miloš nazvao "stokom bez repa"..

San na mirisnim jastucima Srbije

Najposle, šta se najviše zaboravlja, u Orašcu već, mrki, ćutljivi Karađorđe je pedeset i dve godine. Pri velikim bitkama ustanka. On je blizu šezdesete. U najstrašnijoj godini, što Srbiji donosi propast 1813 zna se da je ležao, baš kad je vojnička katastrofa počela, bolan od tifusa, ali zašto još niko nije tragao za njegovom bolešću svakako žuči koja je očigledna pri opisima memoara o njemu. Zar ta telesna patnja, i sama, ne bi mogla mnogo da protumači?
Kao i starost, što ga je, zaneta šumom, mirisom Srbije, oranica i polja, pri povratku iz Rusije, u šezdeset petoj godini, oslabila toliko da je pognuo u snu glavu, da poleti krvava u večnost.