NAJVEĆE SRPSKE MISTERIJE: Duhovi stopiraju po drumovima i dolaze u sobe, mrtav vozač čeka pomoć...

Svi koji su prijavili neobjašnjive slučajeve kunu se da nisu ništa izmislili. "Ako hoćete verujte, ako ne nema veze", njihovi su odgovori

Dok se jedan obukao u venčanicu, drugi je sve to snimao. Nisu ni slutili da su dobrano preplašili mnoge vozače, zbog čega je slučaj prijavljen i policiji. Svakojake priče kolale su o devojci u beloj venčanici, a braća su, srećom, na kraju otkrivena. Međutim, zbog manjkavosti zakona nisu procesuirana, jer su jednostavno izjavili da su stopirali, što nije kažnjivo. Kao ni to da su mogli stopirati obučeni u šta god žele, čak i u venčanicu.

Možda im se može oprostiti jer su inspiraciju za ovu neslanu šalu braća našla u legendi koja postoji u tim krajevima decenijama. Utvara devojke u venčanici koja se noću može videti na putu, vezana je za selo Koprivnica u opštini Zaječar.

Devojka u venčanici, naravno, samo je jedna od misterija Srbija. Duhove i nerazjašnjive pojave prijavljuju se svakodnevno, u Srbiji i regionu. Ovo su najzanimljivije priče o misterioznim pojavama.

- U mom mestu i dan danas kruži priča koja se dešavala pre nekoliko godina…U ono malo starije vreme, ljudima je stoka bila svetinja (nekima je i dan danas) jer je narod živeo i preživljavao na takav način. Komšije su počele da se žale kako im krave slabo daju mleko, gube na kilaži, kako su nervozne i svašta nešto. Prvo nisu znali zašto se to dešava. Mislili su da je možda neka bolest, neki virus. Jednostavno nisu mogli da nađu rešenje, odgovor.

Jedne noći, u kasne sate, jedan od komšija nije mogao da spava jer su životinje toliko bile bučne i uznemirene da se čulo i odjekivalo kroz noć do pola sela…Onako iz kreveta, otišao je do štale gde su bile krave i ostala stoka..Na mestu je zatekao žensku osobu sa dugačkom kosom do preko pola leđa koja joj je sakrivala i lice…..kako čuci ispod jedne od krava i muze mleko. Ugledavši čoveka kako ide prema njoj sa vilama u ruci istrčala je, pobegla je na suprotna vrata kuda se izvlači stajsko đubrivo. Iako ne znam da li je ova priča istinita, ona se godinama prepričava, naveo je čitalac.

Još jedan čitalac donosi priču o mrtvom šefu poznate beogradske korporacije

Pre desetak godina, noćni čuvar jedne priznate osiguravajuće korporacije u Beogradu ispričao mi je čudnu priču, da ima problem sa direktorom te korporacije. Na moje pitanje zbog čega te šef maltretira, i što mu ne kažeš da malo “oladi”, on me je samo pogledao i rekao da mu je “diša” iznenada preminuo i da od tada počinje prava noćna mora za nesretne čuvare. Tumara zgradom, lupa vratima, pušta muziku iz svog ofisa, čak je i par puta alarm aktivirao. Noću bi jadnici izlazili iz zgrade, ako bi bilo ok vreme. Šta se posle dešavalo i da li je prestala ova agonijaa noćnih čuvara jedna poznate korporacije iz Beograda ne znam.

Priča iz sela Rečica kod Požarevca

Evo i ja da vam ispišem šta se desilo pre nekih 50-60 godina. Neki deda je umro i nakon nekoliko dana njegova supruga je počela čudno da se ponaša, retko kada je pričala, nije se družila ni sa kim, čak se i od svojih držala podalje i uglavnom je sedela u svojoj sobi sama. Trajalo je to oko mesec dana, sve dok svekrva nije primetila da joj snaja čudno miriše… Mirisala joj je na zemlju!!! Jednog dana svekrva prisili snaju da joj prizna sve i snaja jedva pristade: Svako veće mi dolati Mamo, lep, obrijan, namirisan, lepo obučen, kao u ono što smo ga saranili.
Sledeće veče joj se pojavio po poslednji put, ali ne više doteran, već kao neka nakaza sa rogovima, velikim zubima i velikim noktima i samo je pitao: Je l si morala da me izdaš? Od te večeri više ga nikada nije videla i oraspoložila se, pričala sa ukućanima, komšilukom..!

Tu je i priča o čoveku koji je išao pešice..

Slično je i moj pokojni teča doživeo na putu, ali je to bilo odavno. Isto se tako vozio ne znam gde, i isto tako pored puta čovek je išao pešice. Nigde nikoga, put otvoren, samo taj čovek ide pešice, okolo je šuma. I on reče sebi: Ajde da stanem, gde će čovek da ide pešice. I ušao čovek u kola i vozio ga je do kuće i kad su stigli pozdravili se i još ga je dotični pozvao kući na kafu, ali je moj teča žurio. Nije imao vremena, ali mu je rekao da će da navrati kada bude tuda prolazio.

Posle nekog vremena teča se uputi na tu adresu kod čoveka i kad je stigao do kuće pozvonio je na vrata. Otvara žena u crnini. Moj teča se predstavi ko je i odakle je i koga je vozio kolima, a žena gleda mog teču i pita se da li je ovaj čovek normalan, šta priča. Pomislila je da je lud, nije mogla da veruje teči da je stvarno vozio tog čoveka tj. njenog muža. Taj čovek kog je moj teča vozio je poginuo 12 godina ranije.

Užas kod Valdanosa

Pre 12 godina bila sam u Ulcinju, a jednu noć sam sa prijateljem krenula hitno za Bar ali “prečicom” preko maslinjaka stari putem za Valdanos. U jednom momentu drug stane da izvrši malu nuždu, udaljen od auta nekih dva metra i leđima okrenut od svoje vozačke strane. Bukvalno niotkuda, između druga i auta prođe starac sa štapom, ali tako polako da je mileo. Bilo je oko 23h, leto, a meni je jeza prošla kroz telo. Ja kucnem ovom drugu i kažem: Hajde požuri, čovek prođe a ti ništa, zbog čega se moj drug okrenuo sav izbezumljen i pitao: Koji, čovek bre? Ovde je samo maslinova šuma, put i mi!! Momak od 197cm beo kao kreč, inače Ulcinjanin, počinje da viče, urla na mene: Šta ti to treba, što lažeš, kakav starac? Ja kažem: Pa prošao čovek između tebe i auta dok si p..io, a sad ga nema nigde. Drug je upalio auto i vozio kao lud sve vreme urlajuci “a dje je sad dje je on”, prešli smo nekih dva kilometra kad smo ga ugledali kako mili lagano istim tempom.

Kako je on prešao toliku razdaljlinu peške za minut -dva?? Kada smo stigli u Bar, drug beo kao krpa, mi priznaje: Ti ne znaš šta se priča za Valdanos i maslinjake. Tu vile kolo igraju, mnogi se odatle nikad vratili nisu, a koji i jesu nisu normalni više bili. Sutra pitaj nekog iz Ulcinja neka ti kaže. Iznervirao sam se jer sam mislio da me zezaš pošto si čula nešto o tome. Nikad više tuda prošla nisam, a svake sam godine tamo. A čega sam se naslušala, da se krv sledi čoveku. Dan danas nemam realno objasšnjenje za tog starca sa belom kosom i bradom i štapom koji jedva hoda. Užas..

Stoper iz provalije

Nikog ne želim da uverim u nešto. Ovo što ću da vam ispričam osetio sam na svojoj koži, odnosno ja i moj drugar. Nikad nisam konzumirao alkohol, niti bilo kakvu drogu. Vozio sam rođaka iz Klagenfurta u Ljubljanu 2006. i bio je tu i moj drugar. Bilo je to oko 9 sati naveče. U povratku iz Ljubljane ka Klagenfurtu, ugledao sam čoveka koji stoji u teksas jakni sa desne strane na malom zidu koji je tu umesto branika. Pošto su tu krivine i velike uzbrdice, nemoguće je voziti više od 30km/h. Kada sam primetio čoveka, odmah sam pitao druga šta ovaj ovde radi u divljini, našta je drug odgovorio možda je sleteo sa puta zbog čega smo stali. Prišli smo mu, i on nam je rekao da je sleteo dole u provaliju i pitao da li možemo da mu pomognemo. Pitao je i da li imamo dugačku sajlu, pošto je auto baš duboko u provaliji. Reko sam mu da imam običnu sajlu za šlepanje.

Pokušali smo da zavirimo u provaliju, ali auto nismo videli. Drug me upitao imam li bateriju, ali moja baterija je bila u gepeku i nije radila. Kaže drug, ma daj da pozovemo policiju i vatrogasce. Upitali smo njega, našta on baš nije pristao. Mi smo ipak pozvali i policiju i vatrogasce. Dok smo čekali na njih, pokušali smo svi da siđemo do automobila koji je u provaliji. Dakle, čovek koji je sleteo, sišao je dole u provaliju.

Kada je došla policija do nas i vatrogasci, objasnili smo ljudima šta se desilo. Oni oni su nam rekli da možemo da idemo. Kada smo rekli da hoćemo da ostanemo, oni na to nisu pristajali. Mi takođe nismo hteli da odemo. Kada nam je jedan vatrogasac prišao i rekao da odemo odatle i da za nas tu nije sigurno. Da čovek koga smo mi videli je tu u maju 2003. godine stvarno sleteo u provaliju, duboku oko 14 metara, a da su njegov leš, zajedno sa automobilom, pronašli strani planinari tek u aprilu 2004. godine. Rekao je i da ne zna o čemu se radi, da je interesatna pojava i da mi nismo ni prvi ni poslednji kojima se to predskazalo. Takođe je dodao da ni njemu nije jasno da li ih neko zeza ili je ovo stvarno neka veća sila, ali da su obavezni da izađu na uviđaj. Kada nam je to rekao umrlo je sve u nama, nismo mogli ni vazduha da uzmemo. Seo sam u auto, počeo da vozim, a noge su mi otkazale od straha tako da nisam mogao da stisnem kočnicu i poljubili smo prvu krivinu direktno u stenu. Ja nikad ne bih želeo da se ovo bilo kome desi.

Priča koja ga je promenila za ceo život

Imao sam devojku sa kojom sam živeo par meseci i koja mi je bilo jako sumnjiva po pitanju tih nekih viših sila. Sedeli smo jedno veče na terasi, u jednom malom austrijskom gradu, i započeli baš takve teme. Kaže ona meni: Ako nekad neko dođe ili nešto vidiš čudno, nemoj se plašiti.. to je moja baba (koja se zove isto kao bivša devojka jer je po njoj dobila ime). Ona tako svrati ponekad da se ispričamo, ali ne brini se, neće ona tebi ništa. Da sad nebih dužio priču, kako je i kad ona dolazila, ispričaću po meni najstrašniji deo koji me i dan danas u mislima proganja.

Ležimo mi u spavaćoj sobi, okrenut sam leđima bivšoj devojci i gledam kroz prozor dok ona spava. Meni se nije spavalo. Čujem neke korake u hodniku, a nakon toga i otvaranje vrata spavaće sobe. Ja da se okrenem i pogledam… nema sanse. Totalno paralizovan. Oduzet. Bukvalno mrtav, ali svestan. Ni prst da pomerim.

Pokušao sam da vrisnem od straha ali glasa nemam. Znači NE POSTOJIM. Prilazi mi neko do kreveta. Prvo do sredine, a nakon toga dolazi i do moje strane. Podiže jorgan i posmatra me. Čujem i vidim krišom oka, ali sam kao biljka. Nekih pet minuta je šetala po sobi. Pokrila me ponovo i izašla i zatvorila vrata sobe. Čim se čula brava, došao sam sebi i povratio se u trenu. Sav mokar. Uplašen. Zadihan i bled.

Probudio sam devojku, našta me je ona nekim čudnim pogledom, zabrinjavajućim, posmatrala i čudno rekla lezi slobodno pričaćemo kad se vratim s posla. Tada mi je priznala kako su ona i baba imenjakinje i toliko vezane da je dolazila i htela samo da vidi da li je čuvam i ko sam. Noćima nisam spavao, a još par puta je dolazila pa sam ja nakon svega uzeo kandilo i prekadio stan. Spavao sam još par dana kraj ikone i brojanice i svete vodice i kada sam počeo psihički da pucam napustio sam i stan i Austriju. Sad vi verujte ili ne, ali ja svoj život mogu položiti da je svako slovo istinito koje sam napisao.