Silovanja su u domu normalna pojava. Korisnici seksualno napadaju jedni druge, bilo da su u pitanju muškarci ili žene. Niko ih ne razdvaja, jer nema svrhe. To se dešava sigurno dva tri puta nedeljno. Ja sam lično to video nekoliko puta, priča bivši korisnik usluga doma

NOVI SAD - Iako sve izgleda idilično kada dođu mediji, poznate ličnosti ili predstavnici institucija, istina o životu i radu u Domu Veternik sasvim je drugačija. Sem oko 280 radnika, o čijim uslovima rada je portal 021 već pisao, u veterničkom Domu za ometene u razvoju živi i preko 550 korisnika.

Život u Domu obeležavaju dve krajnosti. Jedna grupa korisnika živi u toplom, čistom i urednom prostoru, sa mogućnošću kreativnih aktivnosti i šetnji po svežem vazduhu. Druga grupa živi u posebno ograđenom prostoru, takoreći zatvoru, čiji se kvalitet života po mišljenju stručnjaka smatra torturom i zlostavljanjem.

Priča A

Korisnici su u okviru doma smešteni u šest rezidencijalnih jedinica, od kojih su najproblematičniji paviljoni A1, gde su smeštene starije korisnice, odnosno A2, gde su stariji korisnici.

Dragana Ćirić Milovanović iz MDRI-a priča za 021 kakvu je situaciju videla u domu.

"U domu imate delove gde su fizički uslovi perfektni, bolji nego u drugim domovima, to je takozvani paviljon "Hanelora". Uslovi su lošiji što su korisnici u lošijem stanju. Normativima je propisano da je manji broj stručnog osoblja potreban za ljude kojima je potrebna veća podrška. Oni su otpisani od našeg sistema, smatra se da sa njima ništa ne može da se uradi, i to naš socijalni sistem apsolutno podržava", priča Ćirić Milovanović.

"U paviljonu A od 76 korisnika, gde su deca sa ozbiljnim smetnjama u razvoju, samo njih 16 uključeno je u neki oblik rada sa defektologom", kaže ona. Javnosti dostupni izveštaji Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture su svi slični, što dokazuje da se u domu uslovi godinama nisu bitnije menjali.

U paviljonu A1 spavaonice nemaju kvake, tokom noći se korisnice zaključavaju, a mokri čvor je u zajedničkim prostorijama. Postoje dve sobe za "pojačan nadzor" sa slabom dnevnom svetlošću. U paviljonu A2 situacija je još gora. Takođe se noću korisnici zaključavaju, pa se postavlja pitanje gde idu u toalet, jer je isti u zajedničkim prostorijama. Posteljina izgleda prljavo. Dve prostorije za izolaciju ne izgledaju uredno i održavano. Ima vlage, i svuda se oseća miris fekalija", piše u izveštaju Miloša Jankovića o stanju u domu zatečenom ove godine.

"Definitivno da to postoji kao problem, ali i to je zbog postojećih normativa jer ceo dom čisti samo 19 čistačica. Ja mogu da sugerišem da treba da ih ima više, ali ja o daljem zapošljavanju ne odlučujem", rekao je za 021 direktor doma Zoran Arbutina. On je dodao da je ipak nešto urađeno. "A1 je pre nepuna dva meseca okrečen, a i u A2 je uređena prostorija za rad sa vaspitačem".

Kako u paviljonima ima previše korisnika, a premalo osoblja, o čemu je 021 već pisao, česti incidenti su svakodnevna pojava. Jedan od zaposlenih u domu, koji je želeo da ostane anoniman, opisuje situaciju na A2.

"U A1 su starije korisnice koje su većinom organičene pokretljivosti pa samim tim ima i manje agresivnosti, dok je na A2 situacija prilično gadna. Tu su smešteni odrasli muškarci plus jedno dete od 15-16 godina. Ne bi nam bio problem da negujemo korisnike kojima je tu mesto, ali nama sa B paviljona često stižu "kažnjenici". Kada neko napravi ekces, korisnik se smešta u "agresivnu sobu", a ako ne pokaže poboljšanje, onda na A2 ostaje trajno", priča izvor iz doma.

"U domu nema kažnjavanja. Kada korisnik zbog prirode svoje zdravstvene problematike postane agresivan ili nebezbedan, premešta se u paviljon zatvorenijeg tipa, kako bi bio zaštićeniji i sigurniji i to je sve. A što se izolacije tiče, ona ne bi trebalo da se praktikuje, shodno zakonu, ali praktikujemo je uglavnom kada sami korisnici traže da se osame ili kada su agresivni pa moramo da iz izolujemo ili fiksiramo, dok ne dobiju adekvatnu medicinsku terapiju", objašnjava direktor Arbutina.

Moguća zloupotreba lekova

Oko 80% korisnika doma pije psihijatrijsku terapiju. "Nasumičnim uvidom u terapijske sveske, utvrđeno je da su doze lekova koje se korisnicima daju često visoke, tako da je lek najčešće jedini "sadržaj" i "uteha" za nemir koji je kod korisnika pokrenulo neshvaćeno nezadovoljstvo zbog situacije u kojoj se nalaze", piše u Izveštaju zamenika Zaštitinika građana Miloša Jankovića.

Ovo potvrđuje i jedan od bivših korisnika Doma u Veterniku, koji priča svoja iskustva.

"Bio sam u A2, tamo je kriminalno. Tamo ljudi žive kao da su u logoru, golišavi, željni svega, agresivni, jer niko sa njima ništa ne radi i retko ih izvode u šetnju. Ponekad se desi da dođe do fizičkog obračuna između negovateljica i korisnika. Tim ženama je jako teško jer ih je malo, a korisnika mnogo. Tamo postoji jedna osoba koja nikada ne izlazi iz izolacije", priča bivši korisnik, koji zbog svoje sigurnosti nije želeo da mu se spominje ime, jer misli da će mu "ukinuti pomoć koju sada ima ako se sazna ko je".

I direktor Arbutina potvrđuje da je ovaj izolovani korisnik za sada nerešeno pitanje Veternika, jer ne postoji adekvatna ustanova koja bi ga zbrinula.

On priznaje i stravičnu činjenicu da su u Domu Veternik nekontrolisana seksualna zadovoljavanja među korisnicima vrlo česta pojava. Kaže, međutim, da uprava može da reaguje samo kada sazna da je došlo do ovakvog incidenta.

"Silovanja su u domu normalna pojava. Korisnici seksualno napadaju jedni druge, bilo da su u pitanju muškarci ili žene. Niko ih ne razdvaja, jer nema svrhe. To se dešava sigurno dva tri puta nedeljno. Ja sam lično to video nekoliko puta", priča bivši korisnik iz doma.

Po rečima bivšeg korisnika mnogi od njih nikada nisu videli ni jedno drugo voće osim jabuke, a kada dobiju kuvano jelo nisu sigurni šta tačno jedu.

"Najgore su večere kada ponekad dobijemo samo šolju čaja u koju je udrobljen hleb", priseća se on za 021. "Pre par godina jedna pevačica je za Novu godinu donela na tone Milkinih proizvoda, ali korisnici to nisu nikada videli. Posle godinu dana to je sve završilo u kanti za smeće, nakon čega su deca iz doma vadila slatkiše iz smeća i tako ih jela", priča on.

Majka jednog od korisnika, koji je trenutno na paviljnonu A2, za 021 opisuje situaciju u kojoj je jednom zatekla svog sina.

"Jednom kada sam svoje dete vraćala u dom, od straha nije smeo da izađe iz kola. Tada sam posumnjala da nešto nije u redu. Iako je prvo bio u lepom paviljonu, ubrzo je premešten na A2 i rekao mi da živi u ćumezu. Kada sam došla da vidim šta to znači videla sam da je on odsečen od sunca, u prostoriji je bio samo krevet, čak ni radijator nije mogao tu da stane. Kada sam im zapretila da ću ih tužiti, jer imam fotografije svog sina sa prebijenim okom, premestili su ga u sobu do medicinskih sestara", priča ova zabrinuta majka.

Nepokretni na prvom spratu

Da dom ne vodi računa ni o onim najnemoćnijim korisnicima svedoči činjenica da od 101 nepokretnog korisnika, koliko ih u domu ukupno ima, njih 48 se već godinama nalaze na prvom spratu, protivno svim zakonima i ljudskim pravima, piše u izveštaju Zaštitinika građana i Izveštaju MDRI-a. Ovi korsnici nikada u svom životu nisu napustili sobu u kojoj se nalaze.

Uprava doma odgovorila je Zaštitniku građana na preporuku koja se odnosi na ove korsnike i navela da su "trenutno u fazi prikupljanja sredstava za njihov premeštaj u prizemlje", što je odgovor koji uprava doma daje već nekoliko godina.
Direktor za 021 ističe da su, iako ovaj problem postoji ve ć dugo, za preseljenje nepokretnih u prizemlje potrebna znatna sredstva i arhitektonska rešenja, koja Ministarstvo sve do ove godine nije prepoznalo kao prioritet. "Ja očekujem da će u narednih mesec dana nepokretni korisnici biti premešteni u prizemlje. Radovi su trenutno u toku", kaže on.

Priča B

Veternik se prostire na 12 hektara površine. Kao što je već spomenuto, u određenim delovima Doma Veternik, situacija je neuporedivo bolja nego u paviljnoma A. To su uglavnom paviljoni gde su korisnici lakše ili umerene ometenosti.

Za takve korisnike u domu postoje brojne radionice, krojačka, tkačka, majstorska. Tu je i kabinet za muzičko i likovno, a korisnici imaju mogućnost i da pohađaju nastavu u srednjoj školi Milan Petrović i tako nauče neki zanat. U ovom delu doma, koji se popularno zove "otvoreni deo", nalaze se i kuće u kojima žive parovi, korisnici sa većim stepenom samostalnosti.

Paradoksalno, prema podacima MDRI-a, u ovom delu Doma Veternik ima čak i viška zaposlenih.

"Da nema Veternika mi ne bismo imali gde da držimo decu", priča majka jedne od korisnica sa B paviljona. "Veternik, kakav god da je, najbolje je mesto takve vrste gde moje dete može da živi", kaže ona.

U ovim delovima doma, korisnici jedni drugima pomažu, druže se, često izlaze na svež vazduh, spavaonice su im uredne, čiste i osvetljene. Ovi korisnici češće imaju mogućnost da odu na izlete nego korisnici A paviljona

Zaposleni u Domu nisu ništa krivi, oni se trude da sa malo resursa svoj posao rade što bolje mogu. Ponekad im korisnici u vidu radne terapije pomognu u čišćenju, spremanju hrane ili friziranju drugih korisnika. Na taj način dosta napreduju u psiho-motornim sposobnostima", kaže majka jedne od korisnica.Međutim, da i na ovom paviljonu baš ne cvetaju ruže potvrđuje ova majka, koja za 021 priznaje da kada neko od korisnika zgreši, ukida im se mogućnost izlaska, kao i džeparac. Ovu tvrdnju direktor Zoran Arbutina osporava i kaže da postoje jasna uputstva kako i ko sme da koristi džeparac korisnika.

Kada napuste dom postaju beskućnici

Kada korisnici izađu iz doma, praktično postaju beskućnici. Ukoliko završe neku od škola ili zanata, praksa je da napuste dom. Tada bivaju prepušteni ulici, ili milosti nekih drugih socijalnih ustanova, jer teško mogu da nađu posao kako bi plaćali dažbine. Centar za socijalni rad eventualno pokriva troškove iznajmljivanja stana u trajanju od tri meseca.

"Kada mi uputimo informaciju da je neki korisnik spreman za samostalan život, uglavnom prođe dosta vremena pre nego Centar za socijalni rad ne pronađe adekvatnu uslugu i podršku za dalji život tog korisnika. Mi kao ustanova uopšte ne realizujemo otpuštanje, već samo signaliziramo kada je potrebno da do toga dođe. Kada neko izađe, zakonski i formalno tu prestaje naša odgovornost prema toj osobi", objašnjava Zoran Arbutina.

Zaključak svih sagovornika sa kojima je pričao tokom ovog istraživanja je isti. Suštinski problem je u unutrašnjoj organizaciji doma, kao i u funkcionisanju sistema socijalne zaštite uopšte. Arbutina kaže da on ne želi ni na koga da svaljuje krivicu, jer bi ceo problem mogao da se reši vrlo brzo samo kada bi postojalo dovoljno novca.

Zamenik Zaštitinika građana Miloš Janković za priznaje, da dok se ne osmisli način kako da se sistematski priđe rešenju problema lošeg života skoro 550 korisnika Doma u Vetrniku, njegova kancelarija će stalno da ih posećuje i da im piše preporuke.

"Ukoliko ne budu ostvarivali saradnju sa Zaštitnikom građana, kao krajnju instancu imamo samo mogućnost pokretanja disciplinkog postupka, i to je sve", zaključuje Arbutina.