NAJMLAĐA ŽRTVA NATO BOMBARDOVANJA: 16 godina od stradanja male Bojane Tošović

Pitala sam gde je Bojana a oni su mi rekli da su je odneli kod moje majke. Božin je bio nepokretan ali još živ. Celu noć smo proveli ispod nadvožnjaka, dok nije svanulo i prestalo. Tada sam primetila da moj muž više ne diše. Umro je, zavapila sam a moji su mi tada rekli da mi je i ćerka mrtva-priseća se Marija

Marija je tada bila u sedmom mesecu trudnoće i iako je bila teško povređena uspela je da održi trudnoću i 17. juna rodi ćerku Anđelku. Danas, posle 16 godina, Marija ima samo jedno pitanje-zašto?

Zašto je malo selo Merdare uoči Vaskrsa 1999. godine zasuto kontejnerima kasetnih bombi? Zašto su tomahavcima gađane kuće, kad u ovom kraju ne postoji ni jedan vojni objekat? Na ova pitanja Marija nikada neće dobiti odgovor a samo sećanje na taj dan za nju predstavlja pravo mučenje.

- Naša kuća se nalazila na samoj, kako se sada kaže, administrativnoj liniji. Te večeri smo legli ranije kako bi sutradan poranili da dočekamo Vaskrs. Malo pre ponoći začuli smo neku tutnjavu i shvatili da je u blizini pala bomba. Skočili smo iz kreveta i sišli u podrum. Sedeli smo u tišini sa zebnjom, dok je oko nas sve tutnjalo od, kako sam kasnije saznala, kasetnih bombi. Tada je grunulo. Kad sam se osvestila shvatila sam da je bomba (tomahavk) direktno pogodila našu kuću i da smo zatrpani. Kao u snu čula sam muža kako me doziva. Videla sam ga zatrpanog podrumskim kamenjen i gredama. Pored njega ležala je Bojana- priseća se strašnog događaja Marija.

Strašnu eksploziju čuli su Marijini roditelji i brat, čija je kuća u blizini. Dotrčali su i iz potpuno srušene kuće prvo izvukli Bojanu, koja je već bila mrtva, i dali je Marijinoj majci. Otac Savo i brat Mirko su golim rukama otkopali Mariju i Božinu. Pod kišom kasetnih mombi odneli su ih na put ispod nadvožnjaka, kako bi koliko-toliko bio zaštićeni od bombi.

-Pitala sam gde je Bojana a oni su mi rekli da su je odneli kod moje majke. Božin je bio nepokretan ali još živ. Celu noć smo proveli ispod nadvožnjaka, dok nije svanulo i prestalo bombardovanje. Tada sam primetila da moj muž više ne diše. “Umro je”, zavapila sam a moji su mi tada rekli da mi je i ćerka mrtva-priseća se Marija i dodaje da
se posle toga malo čega seća.

Tešku povređenu Mariju prebacili u Kuršumliju, pa u bolnicu u Prokuplju. Dugo se lečila, ostali su brojni ožiljci po celom telu ali, kako kaže, najveći i najteži na duši.

Deset godina nije otišla na mesto tragedije

Marija danas živi u novoj kući u Merdaru koju joj je izgradila država odmah posle bombardovanja. Dobila je i posao u mesnoj kancelariji.

-Kuća u kojoj smo živeli više ne postoji. Punih deset godina nisam mogla da odem da zapalim sveću. Nisam imala snage. Sada idem redovno svakog Uskrsa. Zapalim sveću i isplačem se. Godine su prošle ali bol nije, i neće nikad-priča Marija.

Bojana je najmlađa žrtva NATO bombardovanja

Marija kaže da je malo boli što prilikom zvaničnog obeležavanja godišnjice od NATO agresije niko ne pominje njenu ćerku.

- Pominjanje njenog imena meni neće vratiti dete, niti smanjiti bol, ali, istine radi, Bojana je najmlađa žrtva- kaže Marija.