VELIKO SRCE PROGNANIKA IZ HRVATSKE: Žao mi dece, nisu ona kriva! U njima vidim moje sinove!

Muke iscrpljenih i izgladnelih crnopurastih mališana pogodile su Božidara. Dok je u pohabanom narandžastom radničkom odelu nepoverljivim mališanima delio čokoladice, Božidar nam je priznao da mu izbeglička muka nije strana.

"Žao mi dece, nisu ona ništa kriva. Dok ih gledam kako se oko nogu motaju unezverenih roditelja, uplašenih nakom haosa na obližnjem graničnom prelazu Horgoš, hoće srce da iskoči iz grudi. U njima vidim moje sinove. I ja sam sa porodicom 1995. bio u izbegličkoj koloni punoj staraca, uplakanih žena i nejači. „Oluja“ me je iz Hrvatske oduvala čak ovde na sever Banata, u Srpski Krstur. Kad god pogledam u ove nesrećne ljudi, setim se muka koje smo mi preživeli", iskren je Božidar.

Sa kolegama iz subotičke firme „Vojput“, ovaj plemeniti čovek proteklih dana je sanirao pružni prelaz. Preko njega u krcatim autobusima, na periferiju Kanjiže, u Prihvatni centar, stizali su stradalnici iz Sirije, Iraka, Avganistana i drugih zemalja.

"Ne može čovek da ostane gluv i slep na njihovu muku. Eto, već nekoliko puta sam trknuo do obližnje prodavnice i kupio dečici šaku čokoladica. Trudim se da im bar na tren vratim osmehe na uplakana lica. Teško je da danima gledate ovu sliku i ne pokušate da im na neki način pomognete. Nisu ova deca ništa kriva", kaže Božidar dok očinski grli male Sirijce i nutka ih čokoladicama.

Ne razumeju oni šta im govori čika u naradžastom odelu. Nejasne su i Božidari reči koje mu upućuju od čokoladica musavi mališani, i njihove majke i očevi.

"Suvišne su reči. Dobro se mi razumemo. Ista nas izbeglička sudbina veže. Valjda će poput mene i oni, tamo negde daleko, pronaći nov dom", priželjkuje Božidar.