PRIČA O DEVOJČICAMA KOJA JE RASPLAKALA SRBIJU: Ispovest zdravstvenog radnika iz Kragujevca

I onda kreće priča, koja ubija i dovodi do pitanja: Kada smo stigli do ponora?! Devojčici majka ima multiplu sklerozu, bila je učiteljica, sada je polupokretna, na stalnim terapijama i ne može da radi. Ima sestru od 12 godina. Otac ih je ostavio kada se majka razbolela i one su prepuštene same sebi, počinje svoju ispovest Maja Paunović

Reč je o situaciji sa posla, sudbini dve devojčice, zbog kojih je zaplakala Srbija. Njenu ispovest prenosimo u celosti:

"Ne pišem o poslu jer radeći u Urgentoj sluzbi svega ima osim lepih stvari, tačnije ima ponekad, ali sve manje i ređe. Dnevna smena prvi teren, onesvešćena devojčica od 14 godina u osnovnoj školi na času fizičkog. Rotacija, vožnja na crveno, obilaženje auta stižemo za 4-5 minuta na lice mesta.

Utrčavamo sa svom opremom, vidimo bledu mršavicu koja stidljivo sedi na stolici i gricka makovnjaču. Bude nam drago, bio je u pitanju kolaps, dobro da nije nešto gore. Proverimo sve vitalne parametre, bolje je. Pitamo je za doručak, kaže da nije doručkovala. Objašnjavamo da mora, naročito kada ima prvi čas fizičko...

I onda kreće priča, koja ubija i dovodi do pitanja: Kada smo stigli do ponora?! Devojčici majka ima multiplu sklerozu, bila je učiteljica, sada je polupokretna, na stalnim terapijama i ne može da radi. Ima sestru od 12 godina. Otac ih je ostavio kada se majka razbolela i one su prepuštene same sebi.

Usred zime u školi su bez jakne i u letnjoj garderobi. Deca iz razredna skupljaju novac da im kupe doručak, garderobu, ali one nikad ne kukaju, nikad ne kažu da im je hladno, da su žedne, gladne. Sretne su što imaju majku i smatraju da treba da trpe i žive tako.

Pozivamo njenu mlađu sestru da bude uz nju posto se uplašila, da ima nekog pored sebi bliskog. Ulazi devojčica od 12 god na vrata, spušta se na kolena i počne da je ljubi i grli sva uplakana, ponavljajuci "Biće ti bolje, ne plaši se".

Plaču obe, okrećem glavu na stranu, jer shvatam da mi idu suze. Plačem, gledam da me ne vide, sramota je zarad posla koji radim. Priberem se, osmehnem, pitamo sestru da li je jela, a ona kaže "Neka, dobro je meni, nema veze, mogu ja da ne jedem, pomozite sestri".

Ugrizem se za usnu da mi ne krenu suze opet. Socijalna služba, ustanove, niko nije našao za shodno da ovoj porodici pomogne. Pitam se za šta su ova deca kriva, za bolest majke, za nesavesnog oca ili za državu koja je neuređena toliko da za ovakve porodice niko ne haje?!

Da li možemo ovako raditi sa decom, kao da ih imamo za bacanje? Kakva će ta deca biti kad porastu? Vozimo sestru do bolnice da bude neki dan na pedijatriji. Mlađa je ispraća u suzama, a meni ostaje teret u grudima. Nema dalje, ovo je zlo. Koliko ovakvih porodica ima u Srbiji, koliko bolesnih majki i očeva, koliko gladne dece, a koliko tajkuna, političara koji uživaju u blagostanju baš uzimajući od ovakvih porodica?!,"