Edmund Šonenberg, ugledni švajcarski advokat, stoluje u Šumadiji. Iz Kneževca vodi "Psihiks", organizaciju koji brani ljudska prava pod Alpima.

Domaćinstvo Edmunda Šonenberga u Kneževcu, u srcu Šumadije, lako je pronaći. Od Topole preko Stragara, nedaleko od reke Gruže, imanje se prostire na 1,2 hektara i ograđeno je starim kamenim zidom. Nekada je pripadalo srpskom oficiru palom na Solunskom frotnu, a Švajcarac ga je kupio 1994. od njegovih potomaka. U dvorištu tri manje kuće, na temeljima još s početka prošlog veka.

Edmundu odlično stoje pirotski "tigar" gumenjaci preko grubih zimskih vunenih čarapa. Kačket "kosca" je sastavni deo njegovog šumadijskog imidža baš kao i brada koja zimi čuva lice od Rudničkih mrazova. Dva sata dnevno radi oko stoke i na povrtarskim parcelama pored kuće, a sve ostalo vreme, čita... pišu Novosti.

I ništa tu ne bi bilo neobično da u jednoj od tih kuća nije centrala švajcarskog "Psihiksa", organizacije koja okuplja 284 advokata, koji pred 46 sudova u zemlji pod Alpima brane elementarna ljudska prava njenih žitelja - da budu slobodni. Osim što je advokat, Edmund Šonenberg je i osnivač "Psihiksa". On i njegove kolege specijalizovani su da pomažu Švajcarcima koje država bespravno pritvori i smesti u neku od mnogobrojnih institucija za umobolne. Kada telefon zazvoni, Edmund je taj koji odlučuje kog advokata treba poslati pred neki sud.

Posted by Edmund Schönenberger on Thursday, February 11, 2016



Od osnivanja u Cirihu 2008. imali su 23.000 ovakvih suđenja. U decembru 2015. pomogli su i da se posle četiri meseca neobrazloženog pritvora u Bazelu na slobodu pusti i švajcarski publicista srpskih korena Aleksandar Dorin, koji je bio pritvoren, najverovatnije, zbog svojih knjiga o Srebrenici.

U centralnoj zgradi Šonenbergovog imanja je kancelarija prikopčana na telefonski broj iz Ženeve. Pored ovog SOS telefonskog broja u Šumadiji i u Švajcarskoj svakog dana dežura neko od advokata. Naravno, na raspolaganju im je i superbrzi internet.

"Čujte Srbi, kod vas još ima slobode. Vi u to sumnjate, tačnije drugi vas ubeđuju da je kod vas nema."-

Približno isti broj ljudi živi u Švajcarskoj i Srbiji, a recimo, vi imate tek nekoliko psihijatrijskih ustanova, dok ih je kod nas 48. To je idealno mesto da država u izolaciju smesti one koji, na primer, uporno glasno pričaju, one koji imaju za većinu iz komšiluka neshvatljive kućne rituale, ljude koji nisu kriminalci, ali i nisu krojeni po švajcarskom kalupu. Pravo na različitost je temeljno ljudsko pravo koje u Srbiji niko ne ugrožava. A u Švajcarskoj, i uopšte na Zapadu, to je tabu. Mi iz "Psihiksa" ovakve slučajeve zastupamo pred sudovima.

Edmund Šoneneberg je dobro poznat u svojoj zemlji. Potiče, kaže, iz buržujske porodice i odrastao je sa osmoro braće i sestara. "Proslavio" se 1977. kao mlad advokat braneći dvojicu pripadnika levičarske grupe Bader Majnhof pred sudom u Bernu. Dvojica terorista su se tada sukobili sa graničnom patrolom švajcarske policije bežeći iz Nemačke i dopali su zatvora. Prvo što je uradio pošto ih je posetio, Šonenberg je ispričao novinarima kako su ti ljudi zatočeni kao zveri i da se država prema njima odnosi nacistički. Posle ovog obraćanja javnosti, Šonenbergu je trajno oduzeta advokatska licenca, ali mu je i vraćena posle 12 meseci odlukom Ustavnog suda Švajcarske.

Potom je Šonenberg sa grupom od 13 advokata 1981. zastupao 2.000 utamničenih švajcarskih građana posle velikih demonstracija u Ženevi. Mladi ljudi su tada izašli na ulice i lupali prozore gradskih ustanova, jer je lokalna vlast sve pare celokupne zajednice dala za renoviranje zgrade Opere ignorišući potrebe mladih. I tada su demonstranti danima bili zatvoreni u strašnim uslovima, sve dok Šonenberg nije obelodanio ovu sramotu preko medija. Ponovo je izgubio dozvolu za rad, ovaj put na četiri meseca. To vreme bez mogućnosti da brani pred sudovima je utrošio analizirajući pravni slučaj Švajcarca koji je 23 godine bio zatočen u ludnici bez ikakvog osnova.



Kada je sa ovim slučajem izašao na sud i u javnost i pošto je prvi obelodanio praksu da se u Švajcarskoj zdravi ljudi zatvaraju u kvazizdravstvene ustanove i nasilno "leče" psihijatrijskim lekovima, država je na njega postala ozbiljno "ljuta". Sa druge strane, jedan broj advokata iz ove zemlje prišao je Edmundu i tako je nastalo udruženje "Psihiks".

- U mojoj zemlji država svoj sukob sa pojedincem često rešava tako što čoveka gurne u "ustanovu" i baci ključ - kaže Šonenberg. - Dorin nije bio u ludnici, ali je bio u samici. To je strašno gaženje prava čoveka i ja zato živim u Šumadiji, a u domovinu idem samo kad moram u sudnicu. Poslednji put bio sam u decembru i zbog Dorina i zbog činjenice da je država ponovo našla način da nam ukine dotacije za odbranu siromašnih ljudi i zatočenih u zdravstvenim ustanovama. Zato, čuvajte svoju državu i sistem, iako je pun mana. Jer, to su stvari koje mogu da se poprave. U ovom kraju Edmunda ljudi još zovu "naš Arčibald Rajs". On kaže da ne voli da podučava ljude kako da žive. Ne krije da voli Srbe i da mu je žao što često ispadaju naivni. Ali mu smeta kod naših ljudi što im se sve strano čini lepše, a tuđa tradicija dostojnija od njihove. Jer, kako kaže, nije tako.

NAUČILI DA JAŠU BEZ SEDLA

Sa Edmundom, u "državi" na 1,2 hektara, žive supruga Nataša i ćerka Kaja. Druga ćerka Danijela sa porodicom živi nekoliko kuća dalje. Ona i njeno četvoro deca su pridruženi "državljani", jer u Kneževac dolaze svakog leta.

- Nije mi žao što ne živim u "uređenoj" Švajcarskoj i ne smatram to nekim dometom u životu - kaže nam Kaja, najmlađa Edmundova ćerka. - Ovde sam odrasla. U selu nas ima 15 mladih, približnih smo godina i svi smo prijatelji. Ovde se smeje, jašu se konji, živi se "zagrljeno" sa prirodom. I radi se. Ali svugde mora da se radi.

Kaja studira na Pravnom fakultetu u Kragujevcu i kaže da će verovatno ići u Švajcarsku da i tamo završi studije kako bi nastavila očev posao. Ali pravo je uživanje gledati je kako jaše neosedlanog dorata. Edmund ima četiri konja i utisak je da ih voli kao i slobodu. I on jaše bez sedla.

(Novosti)