ČAČAK - Ljilja Popović (49) iz Trnave već 15 godina zarađuje hleb za volanom autobusa čačanskog “Autoprevoza”. Zahvaljujući svojoj upornosti, marljivosti, disciplini i velikoj posvećenosti radu, uspela je da pobedi sve predrasude koje su postojale u njenom okruženju i potvrdi da je podela poslova na muške i ženske sasvim oboriva.

Iako se pripremala za posao krojača, kako ističe Ljilja, život je hteo da uhlebljenje pronađe baš za volanom autobusa. Prvobitno je posao u “Autoprevozu” dobila preko Omladinske zadruge.

– Silom prilika, počela sam da radim u “Autoprevozu”. Radila sam sve i svašta. Čistila sam autobuse, bila u servisu i na pumpi. U odsustvu vozača, koji su parkirali autobuse i odlazili, počela sam sama da ih pomeram i to je trajalo neko vreme. Onda je jednoga dana došao direktor preduzeća i saopštio mi da je sa takvom praksom završeno. Predložio mi je da polažem za vozača autobusa, jer u protivnom više neću smeti da sednem za volan. Za mene je to bio izazov i prihvatila sam. Čim sam položila ispit, objavljen je konkurs za prijem vozača, pa sam zahvaljujući tome vrlo brzo dobila posao. Spremala sam se za sasvim drugi poziv, ali život je, eto, hteo drugačije, umesto tkanine, ja sada krojim put – kaže Ljilja, prisećajući se onih dana, kada je, po prvi put sa velikim ushićenjem, ali i dozom zabrinutosti, zvanično počela da vozi autobus.

Kako ona priča, putnici su je s početka začuđeno gledali, a ponekad je u njihovim očima prepoznavala i dozu nepoverenja. Bilo je podozrivosti i među kolegama, ali je bila odlučna u svojoj nameri da zadrži posao i da ga maksimalno korektno obavlja. Ustuknula nije, mada joj je ponekad bilo neprijatno zbog negativnih komentara pojedanaca, ali je vremenom odlučila da im ne pridaje značaj. Na pitanje kako su ovaj posao prihvatili njeni roditelji i komšije, ona sa osmehom odgovara.

– Ja sam rodom iz Gornje Gorevnice. Nisu svi sa oduševljenjem dočekali moj izbor. Na kraju, svako ima pravo na svoje mišljenje. Moja majka nije bila mnogo zadovoljna što sam postala vozač autobusa, jer, prema njenom uverenju, to nije bio pravi posao za žene. S druge strane, imala sam jaku podršku od oca, koji je bio vrlo ponosan što sam sela za volan autobusa. On je svoj radni vek proveo u rudniku i smatrao je da nijedan posao nije težak, ukoliko se radi srcem i pošteno. Na žalost, nakon mog zaposlenja, poživeo je samo tri meseca, tako da sam ostala bez najboljeg saveznika, kada je reč o mom izboru poziva – sa setom je rekla Ljilja.

( caglas.rs)