U čuvenom i lepom selu nedaleko od Prištine danas gotovo da i nema pravoslavaca. Seobe posle povlačenja naše vojske, a nastavljene 2004. Od Srba koji su se iselili niko se još nije vratio u ovo pitomo selo.

DO 1999. godine u selu Devet Jugovića, nedaleko od Prištine, bilo je 150 srpskih kuća sa oko 700 stanovnika. Nažalost, velika većina se u poslednje dve decenije odselila u centralnu Srbiju. Sada su raštrkani, od Merdara ka Nišu i Beogradu, a ovde ih je ostalo taman toliko da ne moraju da menjaju ime selu - devetoro!

Vlastimir Živanović (70) ne može da sakrije žaljenje što je nekada čisto srpsko selo, sa čuvenim nazivom, podno Gazimestana, gotovo ostalo bez Srba. Sada ih je ovde devetoro, da sačuvaju naziv i sećanje na selo poznato još iz vremena Kosovskog boja. Ispred lepo uređene, jedne od dve kuće u dvorištu Živanovića, Vlastimir objašnjava da je sa svih strana okružen novosagrađenim albanskim kućama.

"Lepo je ovo selo, urbano, ravno", priča Vlastimir.

"Pripojeni smo opštini Priština i među prvima smo na ovom području dobili vodovod, kanalizaciju i uređene puteve."

Dok okopava baštu, pitamo ga zašto odoše svi Srbi. Posle dužeg razmišljanja kaže:

"Jedan, mada daleko manji broj njih, odselio se posle 1999. godine, kada su sa Kosmeta otišle naša vojska i policija", kaže Živanović.

"Većina je po niskim cenama prodala kuće i plodne oranice, samo da bi preživeli u raseljeništvu. A ostali... Oni su u roku od nekoliko dana, posle martovskog pogroma 2004. godine, krenuli iz sela. Neki su u međuvremenu uspeli da prodaju imovinu, neki nisu, ali niko se nije vratio."

Pokazujući rukom na pitomu ravnicu, koja se kilometrima prostire ka magistralnom putu i s druge strane do podnožja čuvenog spomenika na Gazimestanu, Vlastimir objašnjava da su na imanjima Srba sada nikle mnogobrojne, velelepne kuće Albanaca.

"I ja sam prodao veći deo imanja", iskren je naš sagovornik.

I dok pojašnjava da su osim njegove porodice, supruge, sina, snahe i dvoje unučadi, jedini preostali Srbi tročlana porodica Marković - supružnici Anita i Radiša, kao i njegova majka, koji ne žele da govore za novine, Vlastimir kaže da je na prodaju bio primoran.

"Znao sam da, ukoliko ne prodam kada i većina komšija, kasnije neću moći da to učinim po povoljnoj ceni, a pošto imam brata u Novim Banovcima, koji ima dva sina, želeli smo da ih zbrinemo stambeno, tako da smo u dogovoru prodali veći deo imanja", priča Vlastimir.

"Sam sam birao komšiluk, jer kada sam prodao imanje, nemam pravo da se žalim. Nikada me nisu dirali, niti se bojim, jer ja uvek nastupam čistog računa."

Sa suprugom Jorgovankom, Vlastimir najviše brine o unučićima, jer vreme posle škole, koju pohađaju u tri kilometra udaljenoj Donjoj Brnjici, provode bez vršnjaka.

"Anđeli (14) i Andriji (9), koji su sada u školi, nema ko od drugova da otvori vrata", kaže Jorgovanka i dodaje da su njihovi unučići dobra deca i odlični đaci, najbolji u školi, ali da im mnogo toga nedostaje.

"Snaha Biljana (36) radi u ambulanti u Donjoj Brnjici, dok je sin Jovica (38), koji je nekada radio u pošti u Prištini, bez posla."

Iako priznaju da im nedostaju stare komšije, Živanovići ističu da, kao i Markovići, nemaju nameru da se sele. Srećom, zasad imaju potporu u susednom, pretežno srpskom selu Donjoj Brnjici.

"Većina Srba iz Devet Jugovića napustila je selo posle 17. marta 2004. godine. Jer, kada su videli šta se dešava u Čaglavici i drugim srpskim sredinama, gde Albanci pale srpske kuće, odlučili su da napuste selo u naredna dva dana", objašnjava Vlastimir, žaleći što je nekada srpsko selo ostalo bez Srba.

Iako i dalje gledaju TV program na srpskom jeziku i imaju povremeno signal srpskih mobilnih operatera, selo je, priznaje, potpuno promenilo izgled i osim njegove i kuće Markovića, jedino je ista ostala seoska crkva.

(Večernje novosti)