Dvorište i okućnica Ane Šućur je "pod konac". Pokošena trava, mala uredna bašta, dok u unutrašnjosti kućice u kojoj živi, sve blista.

Međutim, to ništa ne bi bilo neobično da ova starica od 82 godine ne živi od socijalne pomoći koja iznosi 7.000 dinara. Od toga svakog meseca izdvaja 3.000 za lekove, 2.000 za račune, tako da joj za život ostaje tek skromnih 2.000 dinara.

Ana živi sama. Odavno je udovica, sin joj je dugo bio bolestan i preminuo je prošle godine. Ostala joj je još samo ćerka, koja živi u Opovu. Svoj skromni kućni budžet dopunjuje sakupljenjem limenki i prazne plastične ambalaže. Svakog drugog dana Ana gurajući kolica, koja su gotovo veća od nje, „šparta“ ulicama Barande i okoline. Njeni sugrađani je dobro znaju i većina njih iskorišćenu ambalažu čuva i predaje kad ona prođe.

Kilogram plastike i limenki plaća se 10 dinara. Ana mesečno sakupi desetak velikih džakova za koje dobije oko 5.000 dinara.

– Ne treba mi mnogo, navikla sam da radim i da se borim. Ćerka me posećuje kad god može, pokosi travu i pomogne tamo gde ja ne mogu. Ipak, godine i bolest su me "stigle", tako da imam srčanih problema i ne mogu baš svaki dan da sakupljam ambalažu. Lekar mi je prepisao puno lekova ali one najskuplje ne kupujem, gotovo pomirljivo priča Ana.

Ova hrabra i istrajna baka ipak je bila prinuđena da se obrati za pomoć. Lokalna samouprava preko opštinskog udruženja penzionera Ani je obezbedila tri metra kvalitetnih drva, koja su dopremljena, isečena, iscepana i složena.

– Ne znam kako da se zahvalim svim ovim dobrim ljudima koji su mi pomogli, rekla je kroz suze Ana Šućur.

Prvi Anin komšija Žarko Kljajić, vlasnik firme „Friško“ finansirao je izgradnju Anine montažne kuće. Na tom mestu se nalazila kućica u raspadanju, tako da su Kljajići odlučili da svojoj prvoj komšinici pomognu.

(Južni Banat)