NIŠ - Mutavdžija iz sela Koprivnica kraj Niša Tadija Djordjević (80) nedavno je isporučio manastiru Hilandar poslednje proizvode iz svoje mutavdžijske radnje - 80 torbica istkanih od kozjih dlaka. Više od decenije Djordjević je jedini mutavdžija u Srbiji, ali ni on se ovim zanatom više neće baviti.

"Došlo je vreme da zauvek ostavim razboj, tarak, tokmak, ćerkez i druge alate iz mutavdžijske radnje, a radio sam sa njima punih 69 godina", kaže Djordjević.

Djordjević je istakao ne može više da radi kao mutavdžija jer ima puno posla oko kuće i stoke, ali i zbog toga jer su ga godine "pritisle".

"Nemam više snage da radim i u radnji. Nemam pomoć. Supruga mi je jesenas umrla, a sin i ćerka su krenuli svojim putem, imaju svoje obaveze", rekao je Djordjević. On se rado priseća vremena kada je kao 11-godišnji dečak počeo da uči zanat u očevoj mutavdžijskoj radnji.
hilandar-manastir-hilandar.jpg
Foto: Shutterstock

"Koprivnica je tada imala 170 domaćinstava i petnaestak mutavdžijskih radnji. U susednim selima, Jagličju, Čagrovcu i Gornjem Dušniku, bilo ih je i više", istakao je Djordjević.

Prema njegovim rečima proizvodi koje su izradjivale mutavdžije iz kraja poznatog kao Zaplanje bili su godinama veoma traženi u ovom delu zemlje.

"Torbice, bisage, ponjave, pokrove i džakove od kozje dlake prodavali smo najviše na Kosovu i u okolini Leskovca i Vranja. Mogli smo da prodamo robe i više nego što smo mogli da proizvedemo", naglasio je Djordjević.

Prema njegovim rečima, mutavždijama u Zaplanju išlo je na ruku i to što su sva domaćinstva čuvala stada koza, tako da je kozje dlake bilo na pretek.
tkanje.jpg
Foto: Printscreen YouTube

"Posle rata Tito je zabranio da se čuvaju koze. Ljudi su ih maltene preko noći morali da unište i većina mutavdžijskih radnji je tada zatvorena", priseća se Djordjević.Preostale mutavdžijske radnje, dodao je Djordjević i dalje su dobro radile jer su proizvodi istkani od kozjih dlaka i dalje bili traženi.

On je, kaže, zahvaljujući mutavdžijskom zanatu izgradio kuću u Koprivnici i u Gadžinom Hanu, i iškolovao ćerku i sina."Bilo je i posla i para. Tkali smo, pričali, pevali. Nije tačno da mutavdžije moraju da budu "mutave" dok rade da im dlake ne bi ulazile u usta", izjavio je Djordjević.

Kako je istakao Djordjević, mutavdžije su imale puno mušterija sve do 60-tih godina prošlog veka.

"Sela su tada počela da se prazne. Ljudi više nisu hteli da se bave stočarstvom i poljoprivredom. Retko kome su još bili potrebni bisazi ili pokrovi za stoku", rekao je Djordjević.

Čak i onda kada su sve njegove kolege odustale od mutavdžijskog posla, Djordjević to nije želeo da učini. Sve do sada.

"Borio sam se nekako svih ovih godina i sad je kraj. Razboj neću da rasturam, neka stoji. Neka podseća kako sam radio, kada me jednog dana više ne bude bilo", kazao je Djordjević. U Koprivnici, dodao je Djordjević, kao i u okolnim selima na obroncima Suve planine nema više ni jedne sačuvane mutavdžijske radnje.

"Nema razboja, ali nema ni ljudi. Ostalo u Koprivnici nas tridesetak", rekao je Djordjević.