DUŽU TRADICIJU SRBIJA NE PAMTI: U mačvanskom selu Klenju Ilinčići i Đenadići kumuju od 1645.

linčići u Uzveću venčavaju i krštavaju Đenadiće u Klenju neprekidno od 1645. godine, kada su se obe porodice iz Hercegovine doselile u Mačvu

Počelo je još 1645. godine, u jesen, kada su se preci sadašnjih Ilinčića i Đenadića doselili iz Hercegovine u Mačvu. Stari solunski ratnik Ivko Đenadić, rođen 1888. godine, pripovedao je za svog života svojim potomcima kako je u Mačvu stigao Marko Stopanja sa mlađom braćom Beljom, Lackom i Mijatom. Kad je Belja u današnjem ataru Klenja video ogromnu kladu koju je Drina nanela plavljenjem, odmah je odlučio da se odseli bliže planini Cer.

Potomci pričaju da je rekao da kako je ovu kladu Drina donela, tako će je i odneti, a to znači opet će doći i kuću plaviti. Otišao je u mačvansko selo Lipolist i sad tamo ima podosta kuća Beljića. U Klenju ostadoše Lacko, od koga su brojni Lackovići, a od Mijata po njegovim sinovima Iliji i Teodoru postaše Ilići i Teodorovići, navodi Sremskomitrovački portal SMP.

– Naš predak Marko se oženio ovde u Mačvi lepom i bogatom inđibulkom Đenadijom, tako se u to doba zvala udavača, koja je bila dika i ponos porodice. Sve potomke od nje su zvali Đenadijinim, a ne Markovim. Tako nam nasta prezime Đenadići. Danas nas, hvala bogu, ima 30 kuća u selu – veli Ratomir Đenadić u 68. godini života.Za Ilinčiće se tvrdi da je prezime pre nastalo od čukunbabe Ilinke nego od čukundede Ilije, koji je stigao sa Markom Stopanjom iz Hercegovine.

– Meni je pričao deda Brana, otac mog oca Janka, da su nas navek zvali Ilinkinim i da nam je prezime Ilinčić tako nastalo u vreme kad je knez Miloš uveo red u državi – kako ko mora navek da se preziva – ističe Dragorad Ilinčić, koji je venčao Dragana Ratomira Đenadića i krstio njegovog sina Filipa.Kako su se Ilinčići i Đenadići prezivali u Hercegovini, niko ne pamti. Obe familije vele da su u turskom zulumu nekakvu osvetu učinili pa pobegli u Mačvu. Možda iz tih razloga su želeli da im se staro prezime zaboravi. Kako god, Marko i Ilija su se po dolasku u nov zavičaj okumili i uspostavili red kumsta koje i danas traje.

– Naše kumstvo se lako potvrđuje – navodi Dragorad Ilinčić. – Najstariji u našoj familiji venčava i krštava najstarijeg u Đenadićima. Moj stariji sin kumuje starijem sinu tog kuma, a mlađi mlađem kumuje. Eto, moj sin Janko je dete, kao i kuma Dragana sin Filip. Ali, kad porastu Janko će venčati Filipa i krstiti njegovu decu.
Kumovska poštovanja kakva su bila pre 370 godina nisu se izmenila. Svaka izgovorena reč kumova se uvažava sa najvećim poštovanjem.

– Tačno se zna protokol kad kum dolazi u kuću da li radi venčanja, krštenja, slave ili nekog drugog povoda – ističe Ratomir Đenadić. – Kad kum kroči u kuću, svi ženski ukućani mu ljube ruku, bez obzira na njegovu starosnu dob. Dešavalo se da kum bude od 20 godina, a naša baba prevalila osamdesetu. Ona ljubi kumu ruku sa velikim naklonom i poštovanjem. Kad su muški u pitanju, uvek najstariji ukućanin dvori kuma stojeći pored njega dok on sedi u gornjem čelu. Tako se dogodilo da je moj deda Milutin u 97. godini (doživeo 102 godine) dvorio kuma od 22 godine. Prilikom izlaska iz sobe gde kum sedi, svaki naš ukućanin mora licem biti okrenut prema njemu. Leđa se ne smeju kumu okretati. O prepirkama ili ne daj bože svađama sa kumom, to kod nas niko nikada nije spominjao. Pravila kumstva svi poštuju i oni sa osnovnom školom i sa doktoratom. A ima nas hvala bogu takvih.

I Đenadići i Ilinčići isto zbore. Pred kumom se ne puši. S kumom se ne ide u kafanu i ne lumpuje. Zna se gde se sa kumom sedi, pije i jede, a to su venčanje, krštenje, slava ili kakvo prikladno veselje važno za familiju, gde je kum tu da značaj da tome, ali i sahrana, daća… što je neizbežno.

-S kumom se ne pozajmljuju novci ili trguje – kazuje Ratomir Đenadić.

Đenadići i Ilinčići žele da budu kumovi kako Bog zapoveda, i zato dugo traju da im se teško može naći ravna u Srbiji. Kako i Ilinčića ima skoro koliko i Đenadića, po svemu sudeći kumstvo će dočekati i pola milenijuma.

(mitrovica.info)