Izbeglice koje su došle do najsevernijeg grada u Vojvodini čak ni u prihvatilište, gde mogu da se ogreju, jedu i odmore se, ne odlaze tako lako

Treći dan Božića. Na autobuskoj stanici situacija se smirila. Broj putnika u tranzitu se, bez obzira na sneg, vratio u normalu, a prvi radni dan protiče mirno.

Sve se, naizgled, vratilo u kolotečinu. Ljudi su ponovo u svojim kancelarijama, firmama, proizvodnim pogonima, jedino još đaka nema - do srede.

Okupljeni na podu

Iz slike svakodnevice iskače grupa od desetak mladih migranata. Sede na podu pored trafike s novinama.

Istina, oni i njihovi sunarodnici odavno su sastavni deo subotičkih prizora. Ali sede i dalje. Ne odustaju od odlaska.

Pogledom su već ispratili autobuse ka Kanjiži, Kneževcu i Kelebiji. Na hladan pod čekaonice postavili su kartonske kutije i uronili pogled u svoje mobilne telefone. To im je jedini kontakt sa svetom u koji žele da odu, ali i s porodicama, koje su mnogi ostavili hiljadama kilometara iza sebe.

Čak ni u subotičko prihvatilište, gde mogu da se ogreju, jedu i odmore se, ne odlaze tako lako. Glad zavaravaju ponekim zalogajem sendviča koji dele u beskonačnost. Najmlađi među njima kupio je čokoladu i otkida satima komad po komad.

Nemački ni da beknu

Nekoliko starijih migranata strpljivo sedi na klupama. Razgovaraju tiho među sobom.

Većina okupljenih na stanici tek natucaju engleski. Svi kažu da žele u Nemačku, Švedsku ili Norvešku. Nemački, koji bi morali da poznaju ukoliko žele da bilo šta urade na svojoj krajnjoj destinaciji, niko ne progovara. O skandinavskim jezicima da i ne govorimo.

Prolaze im sati. Primiče se noć. Ne izlaze iz čekaonice. Tu će u kaputima prenoćiti. Manje je hladno nego napolju, gde steže debeli minus.

Razrađena šema
ČEKAJU NA RED DA PREĐU GRANU

Iako svi uglas kažu da čekaju na red za prevoz preko granice, većina njih ne čeka zaista prevoz. Mnogi pregovaraju o šemi prelaska preko granice. I čekaju da im se javi „veza“. Koliko god to čekanje trajalo. Veruju da neće još dugo sedeti u Subotici.



Nadica Harminc