Nekima je neobično što popravljam cipele umesto kompjutere, za šta sam se školovao, ali meni nije, hoću da živim od ovog posla, u kom sam svoj gazda, kaže za Kurir Miloš Ignjatović (21) iz Tršića

Svakoga dana, osim nedelje, Miloš Ignjatović druži se sa đonovima, šilom, čekićem, kalupom, lepkom i produžava život obući Lozničana.

Odlepljeno, odvaljeno, odšiveno, sve popravlja, vraća na asfalt polomljene štikle, izlizane đonove i pomaže zemljacima da na ovu skupoću ne dreše kesu za novu obuću.

Prvi obućar u porodici

U njegovoj porodici niko se nije bavio ovim zanatom, a on je sa obućarstvom imao veze samo kada je kao mladi fudbaler nosio kopačke na popravku. U srednjoj školi je stekao diplomu elektrotehničara računara, ali umesto studiranja, on je antivirusne programe, operativne sisteme, instalacije, hard-diskove, umrežavanja i ostala čuda moderne tehnologije zamenio okruženjem sa starom obućom.
- Nekima je neobično što popravljam cipele umesto kompjutere, ali meni nije, hoću da živim od ovoga posla, u kom sam svoj gazda. Roditelji su me savetovali da, bez obzira na to hoću li studirati, uporedo završim neki zanat, jer dobar zanatlija nikad nije ostao bez hleba. Porodični prijatelj, obućar Jeremić uveo me je u zanat, a onda mi je, zadovoljan mojim radom, pozajmio i jednu mašinu da započnem samostalni posao - kaže najmlađi samostalni obućar u ovom kraju.
milos-ignjatovic.jpg
Foto: Tihomir Ilić

Tako je Miloš u centru grada otvorio svoju obućarsku radnju. Na nekoliko kvadrata smestio je kalup za rastezanje obuće, mašine za obradu đonova, prošivanje obuće i obrađivanje kože... Kad vide mladog majstora, mnogi ga sumnjičavo pitaju može li im stvarno osposobiti obuću, a kad posle dan-dva dođu, govore kako ima zlatne ruke. Miloš kaže da posao nije težak, a da je izazov svakoj cipeli produžiti vek.

Stekao poverenje

- Želim da budem što bolji majstor, pa po internetu gledam kako se koja popravka može uraditi što kvalitetnije i brže. Trudim se da steknem poverenje mušterija, kojima je važno da popravka bude brza, dugotrajna, ali je najvažnija cena, pa treba pružiti dobru a prihvatljivu uslugu - kaže dok lepi patike. U malenoj obućarskoj radnji Miloš je po ceo dan, ali kaže da tako mora ako želi da uspe u vremenu kad zanati izumiru. Žene su mu najčešće mušterije zbog propalih flekica, a reklamacije do sada nije imao.

Veliki planovi
POČEĆU I DA PRAVIM CIPELE

Talentovani Miloš planira i proširenje svog omiljenog biznisa:
- Želim ne samo da popravljam već i da savladam tehniku pravljenja cipela, pošto planiram da jednom, kad se dovoljno usavršim, krenem da pravim svoju obuću. Ko hoće da radi i ima uspeha u poslu, bez obzira na to čime se bavio, mora se tome ozbiljno posvetiti.



Tihomir Ilić