(FOTO) JA SAM JUGOSLAV, BIĆU JEDINI ĐAK U ŠKOLI: Neću imati ni najboljeg druga iz klupe, ni užinu s kim da podelim...

JASENOVO/NOVA VAROŠ - Ja sam Jugoslav. Imam jedva 20 kilograma. Nemam najboljeg druga. Navikao sam na kišu, sneg, brda i vetar...

Bez Jugoslava Removića, odeljenje OŠ "Vuk Karadžić" iz Jasenova, kod Nove Varoši, bilo bi zatvoreno. Na pleća ovog dečaka od samo pet i po godina, navalila se sudbina opstanka škole.

U đačkoj sobi malog Jugoslava, nekoliko dana pred polazak u predškolsko, sve je bilo spremno. Radni sto i stolica, lampa i nova pernica. Na policama bojice, sveske, knjige... Na stolici ispeglana košuljica i pantalone. I ranac, preveliki i pretežak za ovog deliju od 135 centimetara i nepunih 20 kilograma.

- Svi se mi radujemo njegovom polasku u preškolsko, proslavićemo, ali istovremeno ne mogu da ne budem tužan kada znam da će tamo biti sam - kaže Jugoslavov otac Milan Remović.

- U istu školu išao sam i ja, ali se tada, početkom osamdesetih, sve orilo od dečje graje. Moj Jugić verovatno i ne zna šta ga čeka, a mnoge đačke zgode i nezgode neće doživeti. Ni najboljeg druga iz klupe, ni užinu da deli, ni prvu simpatiju... Još se nadamo da devojčica koja je ovde završila drugi razred, neće da se prebaci u matičnu školu u Jasenovu i da će naš sin imati makar njeno društvo - zabrinut je otac.

A i u jasenovačkoj školi, sa njom u klupi, bio bi samo još jedan učenik četvrtog razreda.

Veliki je trud malog Jugoslava da očuva školsko zvonce ustanove stare sedam decenija, svakog dana prelaziće po šest kilometara do tamo i nazad. Peške.

- Dok ne padne sneg, neće njemu biti teško da pešači, jer je živahno, radoznalo, vredno dete. Prava mala čigra - priča za Novosti majka Ljiljana. Navikao je on i na šumske puteve, na brda i doline, kišu i vetrove.

- Brine nas, međutim, kad zaveje, a ovde smetovi mogu da budu visoki i do dva metra. Borićemo se na sve načine da ne izostaje i da na školu ne stave katanac. Već za tri godine, Jugiću će se pridružiti i sestra Milica - priča majka Ljiljana.

Priču Removića zapravo dele i ostale, malobrojne, porodice u ovim krajevima jugozapadne Srbije, koje su odlučile da ostanu na selu i bave se poljoprivredom.

Srbija je za poslednjih sedam godina ostala bez 34 velike škole. U škole je krenulo oko 34.500 đaka manje nego 2010/2011. godine. Lane je gotovo 100 seoskih škola radilo samo za jednog đaka!

Navikli smo, nažalost, na ovakve sudbine, i u drugim isturenim odeljenjima naše škole slična je situacija. Bez obzira na broj dece, ipak, naša matična škola i tri isturena odeljenja potpuno su spremni da dočekaju mališane. Svaka ima savremena sredstva za nastavu i odlične učitelje. Verujte mi da su ti prosvetni radnici veliki entuzijasti - kaže Dušica Popović, direktorka OŠ "Vuk Karadzić" u Jasenovu.

- Sva tri isturena odeljenja i matičnu školu pohađa ukupno 14 đaka i pet predškolaca - kaže direktorka Dušica Popović.

- Najkritičnije je u Gornjoj Beloj Reci, gde sigurno imamo samo Jugoslava. U Kućanima su četiri đaka i jedan u pripremnom razredu, a u Jasenovo dolaziće jedan učenik četvrtog razreda. Da li će drugaricu dobiti on, ili Jugoslav, njeni roditelji još nisu odlučili. Zasad je najbolje stanje u Donjoj Beloj Reci, gde ima osam đaka i tri predškolca - kaže direktorka Dušica Popović.

- Iako živimo u Jasenovu, od matične osmogodišnje škole bliža nam je četvorogodišnja u Gornjoj Beloj Reci. Do jasenovačke učionice, Jugić bi putovao gotovo osam kilometara, pa smo se odlučili za Gornju Belu Reku, jer mu je kilometar i po bliže - priča Milan Remović.

(Kurir.rs/Večernje novosti/B. Caranović/J. Matijević)

Foto: Profimedia/Ilustracija