RADOMIR GAVRILOVIĆ, ŽIVI SVEDOK SAVEZNIČKOG BOMBARDOVANJA LESKOVCA: Vapaje i jauke umirućih čujem i danas

U podrumu se satima jaukalo i zapomagalo, a onda se gasio jedan po jedan glas, dok sve nije utihnulo, priseća se Radomiir Gavrliović (87), jedini danas živi ranjeni Leskovčanin u Savezničkog bombardovanja Leskovca 6. septembra 1944. godine.

Radomor Gavrlivić je u sekundi izgubio oca, majku i mlađeg brata od druge po redu bombe koja je pala na Leskovac. Preživeo je on i starija sestra, koju je video tek posle nekoliko godina i sve do njene smrti 1993. godine ni reč o toj tragediji nisu progovorili.

Gavrilovic pokazuje mesto gde je ranjen i gde je izgubio porodicu. Sada je tu stambena zgrada

“Nismo mogli, strah se uvukao u nas. Godinama nisam mogao da odem na Špitaljsko groblje gde su rođaci sahranili veći deo moje porodice, Došao bih do groblja, počeo da se tresem i vartio bih se”, priča čovek kome je u trenu nestala porodica.

Imao je 14 godina i bio čirak u livnici. Nešto pre 12 časova je iz dvorišta porodične kuće video dva aviona iz pravca obližnjeg Pečenjevca.

“Nadleteli su centar Leskovca i vratili se nazad ostavljajući za sobom trag u obliku krsta, a nešto posle 12 sati video sam mnoštvo aviona. Čule su se sirene. Otac i ja pobegli smo u podrum kod jednih, a majka i brat kod drugih komšija, odmah preko puta naše kuće. Ništa nisam čuo, samo sam osetio rušnje iznad moje glave i bol. Bio sam zatrpan ciglama, ceo gornji deo tela. Jedna cigla mi je skoro iskidala ruku, druga ušla u usta” priseća se sa bolnim grčom na licu.

Pod ruševinama je u polusvesti proveo 24 časa.

“U podrumu je bilo 12,13 ljudi muškarci, žene deca. Strašan je jauk i strašno zapomaganje bilo, čujem i danas, ali ih ne vidim. Spasioci su pokušavali da nas izvuku i odustali jer se kuća neprestano urušavala. Preživeo sam ja i sin vlasnika kuće” objašnjava.

Nekoliko dana kasnije, dok je ležao u koritu kod strine, saznao je da je ostao bez roditelja i brata.

“Svi su poginuli u trenu, a strina mi je spasila ruku. Nije dala doktoru Deklevi da je seče, pa je on nekako zakrpio”, kaže dok mu suze iskre u očima.

Prema kasnijim pričama, bomba koja je pala između dve kuće i dva podruma u Ulici Cara Lazara bila je druga bačena bomba na Leskovac.

Treća je uništila Garetovu palatu 100 metara dalje.

Tri godine je Gavrilović živeo kod bake u Vladičinom Hanu. Kada se 1947. godine vratio u Leskovac i zaposlio u tekstilnoj fabrici „Zele Veljković“, zatekao je oštećenu i pokradenu porodičnu kuću. Tek pred ženidbu je sredio i sa sadašnjom suprugom Zlatom se uselio u nju, gde su izrodili dve ćerke.

“Nismo u Leskovcu pričali o bombardovanju, kao da je to bila zabranjena tema, ili smo hteli što pre da zaboravimo. Samo smo radili, udarnički, na ura, da obnovimo zemlju. I sada mi je teško da pričam o tome. Ni danas mi nije jasno zašto su nas bombardovali kada je u to vreme u Leskovcu bilo vrlo malo Nemaca”, pita se čovek koji još nije izlečio traume stare 73 godine.

Tog 6. aprila 1944. godine bio je rođendan Kralja Petra Prvog i u centru Leskovca slavlje, kako opisuju savremeni istoričari. Američke „tepih bombe“ nisu pogodile ni jednu fabriku ni sedište nemačke komande, već samo škole, banke, Sokolski dom, hotele, restorane, privatne kuće…

Napad se obajašnjavao namerom da se preseku vitalne komunikacije i povlačenje nemačkih jedinica armije „E“ iz Grčke, koje su, prema vojnim izvorima, tog trenutka u Leskovcu imale oko 20 hiljada vojnika, što je bilo poptuno netačno, kako su mnogo decenija kasnije utvrdili istoričari Momčilo Pavlović i Veroljub Trajković. Za razliku od komunističkih istoričara, u knjizi “Savezničko bombardovanje Leskovca 1944. godine-studija i dokumenti”, navode da je grad na Veternici bi nebranjeni grad sa oko 500 Nemaca i da je stradao uz znanje i odobrenje vrha Komunističke partije Jugoslavije.

Tako se, na primer, navodi da je tadašnji visoki funkcioner KPJ i komandant Glavnog vojnog štaba Srbije Koča Popović bombardovanje Leskovca posmatrao sa brda u selu Đinđuša kod Bojnika i to u društvu sa predstavnikom britanske misije Ficrojem Meklejnom.

Leskovčani se, inače, sete te tragedije na godišnjicama, gde se u prisustvu dvadesetak ljudi polože venci na spomen obelžeje u centru, podignutom u znak sećanja svim stradalim od 19941. do 1944. godine.

(Kurir.rs/Jugmedia.rs, M. Ivanović)