POTRESNA SUDBINA DRAGANA ZECA, BIVŠEG ATLETSKOG PRVAKA SFRJ: Nekad je leteo preko prepona, sada ga razaraju bolest i samoća

Pre bezmalo pola veka, 1969.godine, u SFRJ, velesili u sportu, ovdašnji preponaš kragujevačkog „Radničkog“ Dragan Zec bio je državni prvak. Trčao je i u pobedničkoj štafeti na dvesta metara... Nekada su te noge istrčavale tačno 53,5 sekundi četristo metara. Sa preponama. Sada imaju pred sobom da prekorače deonicu koja se nekako najteže prelazi- do staračkog doma.
Ali ni to ne mogu.

Obagljavene, jedva da drže obolelo telo atlete, koje se grči od neke muke koja ga je zahvatila, u sudbini koja opominje, i razara. Od prokletije koja ga je snašla. U njoj nema one hrišćanske samilosti, zagubljene u nevremenu u kome živimo i u jurcanju za kojekakvim “evropskim vrednostima”. Danima isčekujemo poziv za odlazak u starački dom i pričamo. O smisli i besmislu. Jing i Jangu čoveke sudbine. Stiže poziv. Dok pakuje ono malo stvari što mu je ostalo, pogled mu je odlutao u bistrinu mladosti..

- Znam gde idem. Nego i takav odlazak koga sam se plašio ceo život, o kome sam noćima razmišljao sada mi dođe kao spas i izbavljenje. …- priča nam sada spuštenog pogleda Zec,u memljivom stanu gde boleštija ostavlja tragove njegove nemoći, da se sam brine o sebi, da normalno ode do kupatila, presvuče se.. I te naoko sitnice danas bi ga usrećile. Šlog je ostavio posledice…A nekada svet mu je bio pod nogama. Sada su se one sekunde pretvorile u večnost, posrtanje, dok jedva, sporo i bolno, te iste noge savladavaju basamake kragujevačkih birtija.

Pita se Dragan Zec, čije li grehove ispašta, dece nema, razveden, rođaci su netragom nestali, ostao je sam samcit, razapet u činovničkim procenama, administrativnim zavrzlamama...

- Najgore je preispitivanje. Gde sam pogrešio? Dođe tako samo od sebe. A znam, sve dobro znam, najteže je da priznam, pa tako bežiš, i od istine i od samog sebe- priča nekadašnji državni prvak kao na ispovedi, dok mu u očima povremeno zaiskri sećanje na prašinu atletske staze, na mladovanje… Beži Zec od surovosti u kojoj se našao, kao i njegov imenjak iz prirode, kad ga zverinje pojuri ravnim poljima u kojima nema zaklona, skrovišta… Ne krivi nikoga. Ne pravda sebe. Sportski prihvata poraz. Od života, loših odluka…

Pretura po prošlosti dok ostavlja dve fotografije na stolu, kao otrežnjavajuće svedočenje, Na njima je isti čovek, a kao da nije. Kao da ih je dvojica. Ovaj prvi je mlad, na ramenima bi, čini se, i nebeski svod mogao da drži. Preskače prepreke. Iz vremena kada se Čaršijom u praskozorje posvuda širio miris tek ispečenog hleba a on sa ortacima hitao gore ka Šumaricama, da istrči, krugove pune nade i mladalačkog sanjarenja o velikim takmičenjima, pa i Olimpijadi…

Ovaj drugi, drhtavim staračkim rukama prinosi prituljenu cigaretu ka ustima. Između njih je neka praznina, belilo, tragovi života koji je brzo prošao, kao kad kad se oblaci stušte niz šumadijske planine, donoseći poplave koje za sobom ostave pustaluk i odnesu sve sa sobom. Kada se nadanje svede na ono od čega si strahovao.

-Ovo je medalja odavde, ova odande- priča sada onaj prvi čovek sa fotografije, istog imena kao i ovaj drugi, što se bori sa strahom da ne umre sam u krevetu, a da nema ko da mu donese čašu vode, ili ga obuče kada je to potrebno. Zove se rekoh Dragan Zec, prvak SFRJ na četristo metara sa preprekama! Sekretar škole pune tri decenije, kada je iz sela Grošnica pored Kragujevca, generacije dece ispratio u kovitlace života. Bog mu nije dao da ima svoje dete. A njega bi danas znao da posavetuje, da mu kaže da ide onom drugom životnom stazom, da pokuša da pronađe puteljke i zaobiđe sve zamke sudbine u koje je on sam, naivno, upadao. Da ga put ne odvede u isčekivanje činovničke dobrovolje, da mu se da pravo na dostojanstvo, neponižavanje. Da ga ne stigne ovovremeno tantalovsko robijanje- kada si živ, a nisi, kada ti je sve blizu, a opet daleko. Kada te stigne onaj proročki i opominjući stih koji je otpevao Davorin Popović.

“Život taj, što pripada tebi sve je što imaš na svetu tom”. Zecu se život izmigoljio. Kao i ona čaša vode, koja mu je toliko puta bila nadohvat ruke, a koju zbog bolova nije mogao sam da uzme. U sudbini koja je njegova, a nije. I životu koji je nekada bio njegov.

(Kurir.rs/Dragomir Ilić)