(FOTO) IMA NEŠTO ČAROBNO ŠTO TERA MEŠTANE DA SE VRAĆAJU: Ovo srpsko selo puno je neženja, a broj stanovnika ne menja se vek i po!

Velika Sejanica kraj Leskovca je selo koje više od vek i po ima skoro isti broj stanovnika, selo čiji meštani odolevaju i u poslednjem u nizu naletu seoba.

Za sela se ne radi statistička procena o pomeranju stanovništva između dva popisa, ali predsednik Saveta mesne zajednice Ljubiša Živković kaže da trenutno u Velikoj Sejanici živi 620 stanovnika, od kojih 17 dece od prvog do četvrtog razreda.

“To ne mora da znači da ćemo na narednom popisu imati isti broj jer se jedni sele, drugi vraćaju. Na primer, letos smo imali ovde imali 850 duša. Selo je bilo puno dece i mladih, milina. Ima nešto čarobno što ljude tera da se vraćaju u Veliku Sejanicu. Da li je to vazduh, voda, da li priroda, da li je ljubav prema selu usađena u genima, ne znam, ali znam da se od rodnog praga ovdašnji meštani teško odvajaju”, priča sagovornik.

Na tom brdu živeli su i stari Rimljani, o čemu svedoče areheološka nalazišta, a današnji stanovnici su, kako sami pričaju, potomci onih koji su se pre 160 i više godina doselili iz Sjenice kod Novog Pazara, pa je otuda, verovatno, sličnost u nazivu sela.

“Bežeći od Turaka birali su mirnije mesto, a slično po konfiguraciji”, smatra mr Đorđe Đokić iz ovog kraja.

Malo je ovde prostora za velike oranice, pa se žito i kukuruz na malim parcelama uzgaja tek za svoje potrebe, ali su zato livade i šume raj za uzgajivače stoke, a nadmorska visina od preko 600 metara pogodna za voćare.

“Nekada su se meštani isključivo bavili voćarstvom i stočarstvom. Još smo čuveni po velikosejaničkoj rakiji i po vinu, ali se to smanjilo, više nego prepolovilo. Radili smo po fabrikama u Grdelici, uljuljkali se, zanemarili ono od čega su naši preci živeli. Kada su fabrike propale, nastupio je vakum. A onda su muškarci krenuli u pečalabrstvo, a na ženama je ostao teret da podižu decu i da rade po njivama, čuvaju stoku, održavaju voćnjake, ali i malinjake, kojih ima na svakom koraku”, pričaju penzionerke Dragana Stoiljković i Javorka Petrović.

Ipak, ima i onih koji isključivo žive od poljoprivrede i stočarstva, ili od seče šume, kao porodica Gorana Veličkovića.

“Sin je završio saobraćajnu školu, ćerka diplomirani kuvar, pa kako posla nema moramo da se snalazimo. Kukuruz i pšenicu uzgajamo za svoje potrebe, imamo malinjake, kruške, jabuke, a beremo i šumske plodove i prodajemo ogrevno drvo. Ovde je prelepo za život, ali ono što daje priroda nedovoljno, pa se svi nadamo da će se u Grdelici ponovo otvoriti neka veća fabrika”, priča Veličković, glava četvoročlane porodice.

Selo ima dve prodavnice, četvororazrednu školu, uličnu rasvetu, redovnu autobusku liniju i planinsku vodu sa dva izvorišta, koji često mute, pa se trenutno gradi vodovod sa vodozahvatom iz Dadinske reke i dva bazena.

Ovo mesto iznedrilo je, priča meštanin Srđan Kostić, vrsni građevinski inženjeri, lekari, doktori nauka, ekonomisti, vojna lica…

“I svi su oni ovde napravili kuće i svi se vraćaju sa decom, a kada odu u penziju žive u Velikoj Sejanici, a kada se oni vrate svakog vikenda im dolaze deca u unuci. Ovaj vidk sa sela, odakle puca pogled na obližnju Grdelicu i sela Dedine Bare, Dadince i Kozare”, prića Kostić.

No, ono što brine meštane to je stalno smanjenje broja đaka prvaka. Naredne godine će samo jedno dete biti upisano u prvi razred, a slična je sutuacija i u godinama iza.

“Mi mladi se ne ženimo i ne udajemo. Puno je selo neženja jer naše devojke hoće u grad. Ako se ovako nastavi, Velika Sejanica će postati selo staraca, pa će onda manje biti važno što se broj stanovnika ne menja vek i po”, rezonuje jedan od neženja Dragan Stoiljković.

(Kurir.rs/Jugmedia/Foto: Jugmedia)