U OVOJ FURUNI PEKLI SU ČETNICI, PARTIZANI, FAŠISTI I RUSI: Čika Čojina kuća nema ni jedan ekser a stara je 300 godina! Ali kad čujete priču o bunaru i pušnici... (FOTO)

U jednoj od najstarijih furuna u Šumadiji hleb pekli četnici, partizani, fašisti i Rusi za vreme Drugog svetskog rata. Prva kuća na imanju izgrađena pre oko tri veka, druga pre 200 godina, bunar 1942.godine...

Kada su se Stepanovići, a ima toga i u zapisima pre tri veka, doselil iz Sjenice u ovo šumadijsko selo, sagradili su velelepnu kuću, koja i dan danas, ioako oronula, zbog svoje arhitekture krasi ovo selo ušuškano između šumadijskih brda.

Kuća je građena od pečene cigle, slame i kreča, sa ogromnim drvenim gredama, a sam temelj urađen je od kamena. Očigledno da je njen zidar bio dobar znalac, jer ova tri veka „kuća nije ni mrdnula, iako ni jedan ekser nije upotrebljen u njenoj gradnji“. Od ogromnog podruma, gde i danas stoje razboji i vunovlačare, izlazi se gore, na ogromni doksat ukrašen lukovima.. Sobe su prostrane, dobro izolovane prućem, peskom i ciglom, red po red...

"Samo je krov popustio i njega smo zamenili starom ćiramidom, bilo je tu nešto malo, ostalo sam našao po selu. U Drači je imalo četiri ovakve kuće, jedna se srušila, tri su ostale. Da ima pameti da nam država pomogne da se sve obnove, od sela bi mogao turistički raj da se napravi", priča nam nadaleko poznat Čika Čoja.

Pretpostavlja da su pušnica i furuna nastale baš kada i kuća, po materijalu od kojih su pravljene. I sad se suši meso u vreme naše posete. Pušnica je od iste one pečene cigle od pre 300 godina, a odmah pored nje i furuna.

Do skora tu je bio jedna velika metalna ploča, koja ju je razdvajala praktično na dva dela. Dole ispod je ložište. Kada se zapali vatra i drvima ili ugljem dostigne određena temperatura, vrata se oblože blatom, a hleb i gibanice pekle su se iznad na tom metalnom delu, od kojih pet - šest metara kvadratnih.

"Praktično mu to dođe ko rerna današnja", kroz smeh kaže Čika Čoja, čiji je deda Bogdan, koga su Prvom svetskom ratu deportovali u logor u Nemačku, dočekivao sve vojske u Drugom svetskom ratu, da tu peku hleb. Znao je dobro nemački jezik.

"Pitali ga fašisti da tu ispeku „ćurku“. On im na perfektnom nemačkom odgovori da se tu „peku samo mačke“. Ceo dan su se ubeđivali sa njim da ne jedu mačke. Terao je šegu. Posle su Nemci shvatili da se šali i ispričao im je gde je sve bio u Nemačkoj. Deda je bio vrhunski stolar. Što oko vidi ruka napravi. Do skoro su njegove grabulje po selu koristili i po 90 godina stare", kaže naš sagovornik i čega god se dotaknemo po prostranoj okućnici ima svoju istoriju.

Lipa, razgranata i jedna od većih u Šumadiji, ne zna se koliko je vekova stara, bunar je sagrađen 1942.godine, na sedmom metru je nađena voda, ovde na brdu, prva žica... Drugu su pronašli na četrnaestom metru i toliko je bunar dubok... Nikada nije presušio.

Ovde se i sada gaje krave, baš u vreme naše posete domaćinstvo je postalo „bogatije“ za jedno tele. Miško je baš krupan, ima pedesetak kilograma i desetak dana je mučio majku prilikom telenja. Inače, dole, kod druge kuće, uz nju je sagrađena mlekara - ostava gde su se čuvao sir, kajmak, meso... Sagrađena je pre oko 200 godina. I dan danas, u mlekaru, kroz pletenu žicu, kojom je zaštićena "ni muva ne može da uđe".

"Tada se sve radilo temeljito. Možemo mnogo da naučimo, a da naučimo mora da sačuvamo. A bez države to ne možemo. Sve košta. I ne trebaju nam složeni radovi. Pamti se u Šumadiji kako se cigla pekla, ima hvala Bogu ljudi koji znaju i da grede slože. Volje samo treba", priča Čika Čoja.

(Kurir.rs/Dragomir Ilić/Foto: D.Ilić)