DEDA MIRKO (90) JE DOSAD STOPUT BIO U ČABRU: On je jedini bačvar u Srbiji i otkriva čemu služi dobar čabar! (VIDEO)

Nema sira bez čabrića, ni rakije bez burića, kaže uz osmeh ovaj vredni starac i objašnjava kako su drvene posude nekad dobijale imena

ZLATIBOR - Danas i noge i veš peremo u plastičnom lavoru, a vodu ne donosimo sa izvora već je imamo u kući. Međutim, nekada je sve to bilo mnogo drugačije i za sve je postojalo, nećete verovati - posebno burence!

Mirko Kovčić koji ima 90 godina najstariji je bačvar u zlatiborskom selu Rožanstvo, a u svom radnom veku napravio je preko 30 hiljada buradi.

"Nema sira bez čabrića, ni rakije bez burića", kaže uz osmeh ovaj vredni starac i objašnjava kako su drvene posude nekad dobijale imena.

"Prvo smo pravili male kačice za mužu i mleko, to su bile - kravljače, a onda i čabar za ostavljanje sira i kajmaka. Vodu smo donosili u bucama od 20 kilograma, neko na konju, a neko na ramenima", priča Mirko.

U to vreme nije bilo kupatila, pa su vredni majstori pravili i burad za kupanje.

"Šafonj je bilo bure u kom su se prale noge, gde se kupalo, a u njemu su žene prale veš. Nije bilo lako kao što je danas. Bure je bilo teško, pa dok doneseš vodu u buci i dok se okupaš prođe dan", rekao je Mirko.

Uz burencad Mirko se skućio, hranio porodicu i odškolovao decu. Nekad je ovo zlatiborsko selo bilo poznato po bačvarima, a danas se ovim zanatom bave samo Kovčići.

"Pre je svaka druga kuća imala bar po jednog majstora. Ali su nas pregazili tehnologija i plastika. Naš šafonj za pranje trajao je godinama, a lavor vam pukne za mesec dana, ali uzalud, buriće sad retko ko kupuje", priča ovaj zanatlija.

Mirka je nasledio sin Milisav koji danas pravi buriće za rakiju i vino.

"Za dobro bure najbitnija je dobra građa. Mi koristimo hrastovo drvo jer je ono najkvalitetnije, a to daje poseban miris i ukus svemu što u njega stavite", rekao je Milisav.

Pravljenje bureta počinje od postavljanja danceta, a onda se ređaju savijene daske zvane duge.

"Da bi savili drvo, moramo naložiti dobru vatru, ali daske ne smeju da gore, treba se pronaći prava mera. I onda kad se dovoljno ugreju one se savijaju i ređaju na dance", otkriva Milisav tajnu svog zanata.

Ovi Zlatiborci jedni su od retkih koji su nastavili da se bave ovim starim srpskim zanatom, omladina je otišla u grad, pa je veliko pitanje da li ćemo buriće za desetak godina gledati samo na starim slikama.

(Kurir.rs/RINA)