SRBISLAVA I VASILIJE NISU VOLELI POSAO OD 9 DO 5: Žive od drveta, ali nijedno stablo dosad nisu isekli, evo šta rade!

Vasilije je iz Bariča, a Srbislava iz Čačka. Upoznali su se u Čačku, na književnoj večeri posvećenoj Vasilijevom dedi, pesniku Branislavu Petroviću

Svake godine sade drveće. Vole putovanja i gde god da krenu nađu poneki komad drveta, najčešće panj, koji zatim obrade, trudeći se da drvo zadrži prirodan oblik. Koriste isključivo drvo koje je završilo svoj prirodni ciklus i, kako kažu za Priče sa dušom, veoma se protive seči mladih i zdravih stabala.

Počeli su sa daskama za serviranje hrane, a sada prave i noćne stočiće od panja, kao i stolove za ručavanje od hrastovih starih greda iz magaza, kao i police, ogledala i druge komade.

„Da bi bilo jasnije vašim čitaocima: drvo koje se osušilo prirodnim putem takođe je pogodno za obradu. Naša oprema za rad je skromna. Posedujemo klasičnu stolarsku mašinu i nekoliko osnovnih alata, ali najveći deo posla obavljamo ručno. Ručna izrada predmeta je ujedno i ideja od koje ne odustajemo. Verujemo da drvo ima dušu i ponašamo se u skladu sa tim načelom“, kaže Srbislava.

Vasilije je iz Bariča, a Srbislava iz Čačka. Upoznali su se u Čačku, na književnoj večeri posvećenoj Vasilijevom dedi, pesniku Branislavu Petroviću.

Ovaj kreativan par već dve godine živi u Zemunu, blizu Gardoša, gde su se „lako navikli na šetnje Dunavskim kejom i vožnju bicikala“.

Na posao u Barič, mesto kraj Obrenovca, putuju svakog dana i uveče se vraćaju u Zemun. Iako su njihovi planovi, kao i kod većine ljudi u Srbiji neizvesni, voleli bi da žive u nekom prirodnijem i zdravijem okruženju i kažu da tako nešto imaju u planu.

„Budući da sve radimo sami, tako i biramo vreme za rad. Nekada ostanemo do kasno uveče, nekada radimo ujutru, zavisno od obima posla. Ponekad usred nedelje neplanirano otputujemo negde, a zatim za vikend radimo i tako u krug. Pre nego što smo se upoznali, oboje smo bili ranoranioci, ali otkad smo zajedno, bogami, volimo malo duže da odspavamo”, nastavlja Vasilije Priču sa dušom.

Srbislava je osnovne i master studije završila na Filološkom fakultetu u Beogradu, na katedri za srpsku i svetsku književnost, aktivno se bavi novinarstvom i piše tekstove za onlajn portale.

Vasilije je osnovne i master studije završio na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, na katedri za lov i lovni turizam. Jedno vreme radio je u svojoj struci kao upravnik lovišta, ali je taj posao ostavio i odlučio da započne nešto svoje. Međutim, i dalje se angažuje u oblasti lovnog turizma i nalazi vremena da se bavi strukom.

„Vasilije poseduje svoj vinograd i voćnjak koji obrađujemo zajedničkim snagama. U tome nam pomaže i porodica. Svake godine pravimo domaće vino koje je nastalo mešanjem grožđa iz Bariča i iz Čačka, tako da je to svojevrstan ljubavni vinski miks. Pečemo i domaću rakiju od šljive, ponekad i od kajsija kada dobro rode, pa cele godine imamo piće za sopstvene potrebe. Veliki smo ljubitelji vina i uvek volimo da isprobamo nove ukuse”, otkrila je Srbislava.

Komade koje izrađuju dizajnira priroda. Ona je ujedno i njihova glavna inspiracija i zvezda vodilja.

Svaka rukotvorina koja izađe iz radionice je unikatna i ima svoju ličnost i priču koja stoji iza nje. Sami sve osmišljavaju, mada priznaju da im u tome često pomognu mušterije sa odličnim i kreativnim idejama.

„Za naše proizvode interesuju se ljudi različitih profila i životnog doba. Vreme je pokazalo da je najveći broj kupaca iz Beograda. Verovatno zbog toga što u ovom gradu živi najveći broj ljudi, ali i to što ljudi u velegradu čeznu za dodirom sa drvetom. Jedan lep unikatan komad nameštaja može da oplemeni najmoderniji i najplastičniji moderan prostor“, nastavlja Srbislava.

Zajednički stil života opisuju kao brz, nepredvidiv i uzbudljiv.

„Po nekoj našoj računici u toku meseca pređemo po više hiljada kilometara. Živimo na relaciji Zemun – Barič – Čačak – drugi delovi Srbije. Putna torba uvek stoji negde sa strane i nikad nije potpuno otpakovana. I naš posao zahteva kretanje: pronalaženje i donošenje građe, razgovor sa mušterijama, predstavljanje našeg rada i osmišljavanje proizvoda“, kažu za Priče sa dušom.

Dane u epidemiji uglavnom provode u selu Mršinci kraj Čačka, odakle je poreklom Vasilijev deda s majčine strane. Kažu da prednosti u odnosu na grad ima mnogo, a samo neke od njih su: sedenje na tremu, uživanje u prirodi i pevanju ptica, šetnja šumadijskim sokacima. Ponajviše je to sloboda, koje je u gradu sve manje.

(Kurir.rs/Priče sa dušom/Nenad Blagojević)