AGONIJA, HALUCINACIJE, HOROR: Radiologa iz Leskovca zarazio pacijent A OVO JE NJEGOVA ISPOVEST O UŽASU KOJI JE PREŽIVEO

Radiolog iz Leskovca Ivan MIlošević se prvi u Domu zdravlja zarazio na radnom mestu pri spasavanju pacijenta od pada. Nije ni slutio kroz šta će sve proći, mada se ubrajao u red obolelih sa lakšom kliničkom slikom. Ovo je njegova ispovest:

"Kina najmnogoljudnija zemalja na svetu i baš tu je krenula korona. Malo čudno, ali o tome tada nismo razmišljali. Čak nismo ni obraćali pažnju o broju obolelih i umrlih. Smatrali smo da je daleko Kina i da nikada neće doći u Evropu, posebno u malenu Srbiju.

U Srbiji su uveliko počele pripreme za odbranu od korone. Zdravstveni radnici su to prvi osetili. Počeli smo ozbiljno međusobno da pričamo, posebno to što nemamo iskustvo sa tim virusom.

Dom Zdravlja u Leskovcu, postao je dijagnostički korona centar za Jablanički okrug. Sećam se skupila nas je načelnica radiološke službe dr Magdalena Matić i tako u jednom neformalnom razgovoru, bez neke panike, objasnila koncepciju rada radiološke službe.Na kraju onako malo ushićeni, što smo mi u dijagnostici, prvi na braniku odbrane, naravno još dosta nesvesni naše odgovornosti, rešili smo da napravimo jedan selfi. Jer nikada nismo mogli da se skupimo u tolikom broju. Odlučili smo da odemo još dalje, napisali smo jedan divan pozdravni tekst, koji je u sebi zračio puno topline i poslali građanima Leskovca i svima koji će pročitati tekst. Nismo ni slutili da će slika i tekst obići ceo svet i biti preveden na stranom jeziku. Sve nam je to prijalo, posebno kada smo svakog dana od građana dobijali velike aplauze i veliku podršku.

Ovako sam se inficirao

Moje dežurstvo je bilo dvanaestočasovno. Tog dana je bilo mnogo snimljenih sa ozbiljnim promenama na plućima. Pri kraju radnog vremena, prozvan je pacijent starijih godina. Jedva je disao i kada sam ga preko zaštite nameštao za snimanje, osetio sam da je bio jako febrilan.

Pošto je jedva stajao, pratio sam njegovu situaciju, jer sam se bojao da ne padne. Snimio sam ga i odmah prišao i kazao da ode u kabinu da se obuče. Tada sam ga pitao da li je neko pošao sa njime, da bi prišli da mu pomognu. Saznao sam da ga u hodniku čekaju dva sina.Bio sam jako zaprepašćen što su ga puštili samog da bude u kabinetu za snimanje. Kasnije su mi kazali da su imali procenu da može sam da se skine u kabinetu. Procena im je bila jako loša i ne želim dalje da komentarišem.

No, vratimo se na pacijenta koji se nalazio sam u kabinetu za snimanje i koji se jedva držao na nogama. Pacijenta pratim preko zaštite. Osetio sam da još teže diše i počinje da se ljulja. „Pašće“, pomislih.

Neko bi možda postavio jedno brzo pitanje kako reagovati u tom trenutku? Da li pomoći čoveku i biti u direktnom kontaku sa njim i tako povećati rizik od zaražavanja Ili ga pustiti da padne kao sveća ili ga pustiti da padne s rizikom da udari glavom i telom u gvozdene predmete, da se povrede ili, daleko bilo, podlegne povredama od tog pada?

Ja nisam imao dileme

Čovek, niame, počinje da pada. Tpg trenutka brzo pomeram svu zaštitu koja se nalazila izmeću mene i pacijenta i čvrsto ga hvatam za oba ramena, da ne bi pao. Pacijent je spontano naslonio glavu na moje lice, na znam kao mi je pala vizir maska za lice i oči. Pošto nije imao masku, pacijent je skoro naslonio njegove usne na moju masku za usta i tada sam osetio kako njegova pljuvljčka ulazi kroz moju masku u moja usta. Tog trenutka sam znao da ću se sigurno inficirati, nešto mi je govorilo. Pozvao sam moje kolege da pozovu ekipu iz hitne pomoći. Tada ulaze njegovi sinovi i iznose ga u hodnik.

Odmah sam izvršio deznfekciju usne duplje i celog lica, mada sam bio svestan da mi to neće biti od koristi. Ubrzo mi se završilo radno vreme. Krenuo sam kući kroz pust grad, koji je delovao jezivo, zbog policijskog časa. Ta tišina mi je omogućila da razmišljam o svemu što se dogodilo na radnom mestu. Tada mi se nametnulo pitanje: „A šta da sam pustio pacijenta da padne i povredi se ili umre od povreda“.

Prvi znaci bolesti

Nisam čekao da se pojave prvi simtomi, već sam u kući bio u karantinu, što je to bilo dobro i to nas je spasilo da se cela porodica ne inficira. Ubrzo počinju prvi simptomi da se javljaju kod mene. Ja više ne radim i to je spasilo našu službu da se i ostali ne zaraze.

Osetio sam težak umor i sve me teralo da budem u krevetu. Ubrzo sam snimio pluća i sve je bilo u redu. To sam i ja osetio jer sve vreme korone nisam otežano disao. Laboratorija je mirovala. Međutim bilo je povećanja CRP, što je ukazivalo na koronu. Još jedan simptom korone je gubitak osećaja mirisa i ukusa hrane. Primera radi, med je meni bio kiselog ukusa a limun sladak… Ubrzo sam se testirao i rezultat je bio pzitivan.

U kući nije bilo haosa jer smo se zato već pripremili.

Svi smo odjenom bili u izolaciji. Bilo je tu mnogo više smeha. Svi smo bili u posebnim sobama koje su bile otvorene. Tako smo malo glasnije pričali i unosili pozitivnu energiju. Bez obzira na takvu atmosferu, u dubini duše strepio sam da se infekcija ne proširi. Strepili smo za našu princezu i majku koja ima 84 godine.

Međutim, ovakvu strepnju niko nije primetio. Takođe, niko nije znao za moje noćne more i duševnu agoniju. Ujutru sam se trudio da moje probleme drugi ne primete. Dalje je bilo lepo druženje.

Agonija

Ubrzo i temperatura počinje da prati koronu. Nije toliko visoka, ali je iscrpljujuća i to 24 sata. Naravno skidao sam je na razne načine. Noći su bile jezive. Temperatura se kretala oko 38, retko do 39 stpeni. Znojio sam se mnogo i presvlačio po deset i više puta. Nije bilo uopšte spavanja. I san koji sam možda imao oko dva sata bio je bolestan san. Spavao sam a imao sam osećaj kao da su mi otvorene oči. I danju i noću.

Fizički već počinjem da posustajem. Posle skoro 48 sati nespavanja, kreću psihički problemi.

U organizmu osećam da se nešto menja.To više nisam ja, nije to moja životna energija. Neko se uselio u mene. Takav sam imao osećaj. Počeo sam da se prilagođavam novom stanovniku mog tela. Koliko da sam krio, moja supruga je to primetila i pitala me da li se dobro osećam. Zujanje u glavi je intenzivnije. Imao sam osećaj da imam temperaturu, bez obzira što sam je pre nekoliko minuta merio i bila je normalna. Bilo je tu još mnogo šta. Primer da porodicu počinjem da gledam drugačije, kao da se otuđujem od njih.

Najteže mi je bilo trećeg i četvrtog dana. Posebno kad dođe noć.Temperatura je i dalje prisutna. Sijalica ugašena. Sobu osvetljavala prirodna svetlost, odnosno, plamen od drva koja gore u peći.

Mnogo puta sam tu romantiku voleo da gledam. Sada to nije romantika, nego agonija, priviđenja.

Odjednom u jednom od uglova plafona, kao da čujem neke nejasne glasove. Malo sam se trgao. Ipak je to bilo previše. Iz to istog ugla počinje da se stvara slika, neke neprirodne glave. izlaze gliste sa dugim i tankim vratovima i otvaraju usta, gde ja mogu ceo da uđem. Prilaze prema meni. Uplašeno vičem da su to sotone i da beže od mene. Setio sam se ,,Svetene vodice,, i počeo da ih prskam. Odjednom je sve nestalo i opet u sobi je zavladala tišina. Onako poluznojav sam izašao u hodnik, jer sam se uplašio da slučajno nisam bio toliko glasan, zbog mojih. Vratio sam se u sobu. Ništa se više nije događalo. Bio sam dosta uzbuđen. Počeo sam da pomišljam da ludim. Sledeće noći isto se ponovilo. Interesanto u svemu što sam dosada opisao kada su u pitanju halucinacije i druge negativne pojave da se ni jednog trenutka obratio Bogu. Po tome sam zaključio da su misli u meni počele da se menjaju.

Došao je i Uskrs, bio sam svestan koji je to praznik. Sve vreme sam postio. Međutim nisam imao nikakvu volju da se pričestim. Poslao sam prijateljima, uskršnju čestitku, međutim ipak nisam osećao radost. Bez obzira na sve, temperatura počinje da jenjava. Odjednom je nestala i bolje sam se osećao. Naravno da su halucinacje postale prošlost. Ipak znojenje i nemiran, bolestan san je bio i dalje prisutan. Počeo sam da se mnogima javljam i pričam da mi je bolje. Mada je to ipak bilo daleko od dobrog.

Noć kada sam izašao iz krize

Kada sam već izašao iz krize, i kada sam krenuo ka silaznoj liniji, dobio sam obaveštenje da moram iz kućne izolacije da se prebacim u Nišku Banju u hotel „Radon“. To je bilo kao grom iz vedrog neba. Zanemeo sam i pitao kada treba da pođem. Da li su mi jako kratko vreme da se spremim.

U kasnim večernjim satima dolazim u banju. Prolazimo administrativnu proceduru. Krećem sa sobaricom liftom da sobe. Kroz neformalni razgovor osetio sam da je to neka prijatna žena. Pitala me je u koju sobu trebam da se smestim. Kada sam joj kazao, broj sobe, odmah mi je predložila drugu sobu. Kaže: „Ta soba mi se nešto ne sviđa. Predlažem vam drugu, po meni je bolja, imate lep pogled na planinu punu zelenila. Na prozoru dolazi će vam razne ptice i golubovi. Svi su zadovoljni tom sobom“.

Sa zvonima i kupolom koja viri iz zelene prašume javilo se moje JA

Pristao sam. Gospođa je otišla i nikad je nisam više video. Otvorio sam prozor i odmah osetio prijatan i čist vazduh, mir i noćnu tišinu. Te noći sam mnogo bolje spavao. U rano jutro, probudile su me ptice, posebno golubovi. Ustao sam iz kreveta i oduševio se divnom prirodom, prašumom od zelenila, dok mi je svež vazduh zapahnuo pluća.

Tačno u pet do sedam iz one zelene prašume čujem crkvena zvona. Ne znam da li mogu rečima da opišem taj osećaj. Zvona su sve jače i jače zvonila. Pokušavao sam da uočim crkvu. U početku nisam mogao, da li zbog uzbuđenja, ne znam. Odjednom primećujem iz onog zelenila, kupolu crkve. Sijala je na suncu. Svu snagu sam usmerio, ka crkvi. Počeo sam da se krstim. Osetio sam kako mi neka tuđa energija izlazi iz tela a ulazi sveža energija. Kao da mi neko kaže: „Dođi umorni čoveče, daću ti životnu snagu“.

I prepoznao sam svoju snagu, opet sam postao JA, duhovno i fizički.

Izvinite, takav je bio moj osećaj.

Na prvom pregledu, rezultati su mi bili odlični. Pitali su me kako se osećam? „Nikada bolje“, odgovaram. Tako je i bilo na narednim pregledima. Dalje sam bio sam u sobi, gledao crvu i srećan sam bio kada čujem crkveno zvono. Molio sam se Bogu i zahvaljivao što me nije napustio. Saopštili su mi radosnu vest, odlučili su da me testirju dva dana ranije. Test je pokazao da sam negativan na koronu.

Lako je slušati laž kad znate istinu

Dragi moji prijatelji, razmisli te dobro o koroni. Mišljenja su svetu podeljena. Da li je korona veštačka tvorevina i ujedno čipovana ili je prirodna? Da li prirodna korona može dati ovkakve simptome? Uzmite literaturu i pročitajte. Takođe pročitajte, mišljenje svetskih stručnjaka i nobelovaca iz zdravstvene i biološke struke. Naš poznati akademik dr Boro Vujasin, je rekao: „Lako je slušati laž kad znate istinu“.

(Kurir.rs/Jugmedia.rs, I.Milošević)