PRELEPA SRPSKA SELA OSTALA BEZ SVOJIH STANOVNIKA! Nevenka Rogović iz Ojkovice: Ničega u životu nisam željna SEM NARODA!

Nada Supružnici Rogović iz opustele Ojkovice sanjaju povratak naroda u svoje selo, obradovala ih poseta reportera Kurira, kojem su ispričali ovu pretužnu priču o nestanku ljudi i gašenju ognjišta

- Samo šezdesetak ljudi, a nekad je u ovoj kući u kojoj sedimo i u kojoj smo sada nas dvoje, žena Nevenka i ja, živelo dvadeset petoro! A samo u ovoj dolini bilo je više od 100 Rogovića - zastao je i samo što nije zaplakao. Prošao sam prekjuče kroz čitavu Ojkovicu, s kraja na kraj, i na putu nisam sreo nijedna kola, niti jednog čoveka, a u čitavom selu nabrojao sam tek nekoliko odžaka iz koji je vio dim. Ni u jednom dvorištu pored puta nije bilo nikoga. I kad sam zaustavio kola, izašao napolje, samo gluva tišina bila je na sve strane. Dole oko jezera tek pokoji turista.

U tri kuće šestoro

- U Rogovićima u tri kuće ostalo šestoro, u Goronjićima u šest živih kuća - devetoro, u Petrovićima u jednoj kući - dvoje, u Čolanićima u jednoj kući takođe dvoje, u Batakovićima u pet kuća tek jedanaestoro, u Vićevićima - jedna živa kuća i u njoj dvoje, u Maslarima u dve kuće - četvoro, u Matovićima i Šunjevarićima u po dve kuće četovoro, u Tanovićima u četiri kuće devetoro... E, u Timotijevićima ima i troje dece, a u dve kuće još šestoro - nabrajao je Marjan tužnu statistiku svog kraja.

Ojkovica je lepo selo. Sa visova pogled puca na Zlatarsko jezero pa sve do Zlatara na jednoj, do Murtenice i Javora na drugoj i trećoj strani. Pre šezdeset godina u selu je živelo 950 ljudi, 2002. ostalo ih je samo 290, popis za dve godine tek će razotkriti tužnu statistiku. U susednom Trudovu od 78 stanovnika, koliko je popisano 2011. godine, 43 su starija od 65 godina, do 19 godina u tom selu je samo petoro.

- Prođe ponekad i po nekoliko dana a ne vidimo živo čeljade... Ponekad mi se učini da je neko napolju, pa istrčim da se ispričam, kad ono - nema nikoga. Ničega u životu nisam željna sem naroda i razgovora. Radujem se letu, tada se selo donekle i napuni, stignu turisti, svi živnemo - kaže Marjanova supruga Nevenka.

Tuđe sluge

Selo na 24 kilometra od Nove Varoši ispražnjeno je ponajviše 50-ih i 60-ih godina, kada su u Novoj Varoši počele da rade fabrike, Ojkovičani su stigli i do Užica, Čačka, Beograda...

- Ja nisam hteo nikud, ni tada, ni sada. I neka svi odu iz Ojkovice - ja neću. Nigde meni nema lepše no ovde - kaže Marjan.

- Kad su se svi selili iz sela, Marjan nije hteo ni da čuje - potvrđuje i Nevenka.

- Žao mi je onih što su otišli. Sada je seljak gospodin čovek, stigne poneka subvencija, leti ovde ima turista, može da se proda mrs, meso, da se uzme dinar. A oni koji su otišli rade u gradu za 200 evra, više vole da budu gladni u gradu nego svoji u selu, postanu tuđe sluge - kaže Marjan.

I priznaje - tužan je jedino što nema naroda, što je selo prazno.

Kurir.rs, Zoran Šaponjić