Kako su u selu Vilovi kraj Nove Varoši meštani još zimus, na čudan način, predosetili da nam se sprema teška godina. Ali nije imao ko da ih sluša...

Selo Vilovi na obroncima planine Bosanje iznad Nove Varoši bilo je više pusto nego puno naroda i pre ove pošasti. Selom, a u udaljenijim zaseocima to je još uočljivije, retko ko prođe tokom dana, noću sve zapusti. Kako su poslednjih nedelja iz čitave Srbije, a sve češće i dole iz grada počele da stižu sve gore i gore vesti o najezdi koronavirusa, rođaci nekih od meštana iz grada morali na preglede u kovid ambulante u Novoj Varoši ili Užicu, neki završili i u bolnici u Beogradu, selo se utišalo, ono malo meštana što je ostalo vide se kad prođu do štale, njive, do senika ili pašnjaka, a onda isto tako žurno nestanu u kućama. Najstariji retko i izlaze iz kuća, samo kad moraju zbog poljskih radova ili da doteraju stoku s paše. Otkako se vreme popravilo, po livadama se vide i meštani s poljoprivrednim mašinama, ko na traktoru, ko sa kosačicom, jedino...

vilovi-a-a-zoran-saponjic.jpg
Foto: Kurir/Zoran Šaponjić

Nema pesme

Jedino pesme letos nema u Vilovima. Ova godina nije kao prethodne, svakog pritisla neka muka, svako se plaši, strepi, za sebe, za svoje u gradu ili širom Srbije... Kad ko ode u bolnicu i zbog najsitnijeg problema, sa zebnjom svi čekaju kad će se vratiti, šta će mu doktori reći, da od male ne ispadne velika nevolja.

Stariji ljudi u selu zastanu u svoj toj tišini i samo što ne zaplaču od muke. - Nekad, a nije to bilo davno, do pre koju godinu, na sve strane pesma i vika, narod izmili na livade, pa ko kosi, ko plasti, zašareni se na sve strane, uveče se slegne pesma iz svakog kraja, a vidi sad ovo, ni naroda ni pesme, čak i kad izađemo na njivu ili livadu pa nešto radimo, nije ni to kao nekad, više nazor, na silu, nema poleta, nema radosti - kažu stari Vilovčani.

Ko je umro...

- Izađem iz kuće, do štale, da nahranim i napojim stoku, da oteram krave i volove na pašnjak, malo sam nešto i kosio i plastio, trudim se da nešto radim, gledam kako da mi dan prođe što pre i što brže, da ne mislim na sve ovo oko nas. Dan za danom prolazi, kuražim sebe da sve ovo izdržim - priča Jovan Matijević, domaćin iz ovog sela.

suma-vetar-6-zoran-saponjic.jpg
Foto: Kurir/Zoran Šaponjić

Iako je u predelima oko sela ovde sve puno mira i lepote, ljudi više kao da tu lepotu i ne primećuju, nego svako za sebe i kad pođe nekud kroz selo, ćuti i gleda preda se, kad se ko s kim sretne, uglavnom razmene vesti ko je u selu u međuvremenu umro, ko je čiji oboleo, ko je u bolnici, šta su kome rekli lekari. - Nema više čoveka bez nevolje - zaključe.

Čudna šuma

Uvukla se zebnja u svaku kuću, svako ovde ima nekoga od Nove Varoši, Užica, Čačka, do Beograda, ili do Nemačke, Italije, Crne Gore, svako za nekog brine, ovde se svaka nova vest čeka sa strahom.

Na neki čudan i sasvim neuobičajen način, u selu su još zimus predosetili da će se letos neko zlo desiti, da godina ne nosi dobro:

- Zimus, u februaru, kad je naišla velika mećava, oluja je oborila silnu šumu oko sela... Pale su pod naletima vetra i snega stotine i stotine stabala, neka i stoletna, ja to u svom životu nisam video... Uđeš u šumu, tužno gledati, sve jedno preko drugog oborena stabla, kao snoplje, silne izvale na sve strane, da čovek stane i da plače od muke... I, kad se to desilo, ćutali smo u selu, svako za sebe, a, iskreno da vam kažem, nadali smo se nekom zlu... Znali smo da se to nije desilo pred neko veliko dobro, pred nešto što valja, nije tolika silna šuma pala zato što će biti kako valja i kako treba - nastavlja Jovan svoju priču.

jovan-matijevic--zoran-saponjic.jpg
Foto: Kurir/Zoran Šaponjić

Kao pred rat

- Nije to, ako bi neko pomislio, sujeverje, praznoverica ili ne znam šta, nego prosto narodno iskustvo, tako nas je život učio, i nas i naše pretke - kaže on.

Slično je, veli, bilo pred ratove devedesetih i nevolje koje su oni doneli... - Tada, sećam se dobro, rođak Milivoje, sada pokojni, gledao je silnu šumu oborenu oko sela posle jedne velike oluje i sve vikao da neće biti dobro, ono nam posle dobro nije ni bilo... Naiđe rat, silan narod strada, tako je i sad, pade silna šuma, silan narod strada po svetu i po Srbiji. Gledam uveče vesti, gledam šta se radi na sve strane, gledam novo stradanje naroda. I šta mi drugo preostaje, u Boga se jedino uzdam i molim ga da nas poštedi, ovo malo Srba što je preostalo, dosta smo stradali, dosta se jada lomilo preko naših leđa... Zato ga pred ovim zlom i molim da nas spasi, da nas sačuva, da nas pomiluje i đecu nam spasi, a i nas da se imamo kome radovati i da, kad sve ovo prođe, imaju ponovo kome doći - kaže Jovan.

U selu, stariji meštani sećaju se i velikog nevremena, goroloma nekoliko dana pred bombardovanje 1999. godine.

suma-vetar-4-zoran-saponjic.jpg
Foto: Kurir/Zoran Šaponjić

Strašna slika

- I tada je strašno bilo ući u šumu i gledati toliki gorolom. Priroda uvek nađe način da pošalje poruku, problem je što mi ne znamo da je pročitamo, a ovde su ljudi oduvek vezani za prirodu, priroda za ljude - kažu u selu i duboko veruju da i šuma pati kao ljudi, i ljudi kao šuma, da su neodvojivi.

suma-vetar-7-zoran-saponjic.jpg
Foto: Kurir/Zoran Šaponjić

A slika oko sela, po Bosanju, i sam sam gledao zimus, u februaru, kad sam bio u planini, i kad se nije moglo ni naslutiti šta nas čeka i šta nam dolazi, bila je strašna. Stotine i stotine oborenih stabala na sve strane, sve popadala kao snoplje jedna preko drugih. Skoro pa kao ljudi kad ih neka sila obori.

- Strada šuma, stradaju i ljudi, to je vezano jedno za drugo, to se jedno od drugog i ne može odvojiti. Možda nas i ovim iskušenjem Bog opominje da smo otišli predaleko, da smo zabrazdili kud ne treba. Da radimo kako ne valja, da je krajnje vreme da se dozovemo pameti, vratimo prirodi i Bogu, prirodnim zakonima. Opet, mislim, sila jada je ovaj narod kroz različita vremena preturio preko glave, i ratova, i bolesti, i svakakvih stradanja, pa smo preživeli. Moramo preturiti i ovo, nema nam druge, zbog nas i zbog naše dece - veli Jovan, i tu se onda više nema ništa dodati.

Kurir / Zoran Šaponjić

Foto: Zoran Šaponjić