KURIR U ČIGOTI: Devetoro nas u kući oborila korona, bar jedna ćerka nije otišla u bolnicu pa čuva decu

Kurir prvi u čuvenoj bolnici na Zlatiboru, koja je sad kovid i gde se svi nesebično daju za pacijente, o čemu svedoči i porodica Vere Mutavdžić

Kurir je prvi medij koji je ušao u ovu kovid bolnicu. Ulazimo kroz sobu u kojoj se oblače skafanderi i obavlja dezinfekcija. Iz nje čovek izađe kao da je u naučnofantastičnom filmu. Najpre plastične kese na nogama se pritegnu lepljivom trakom, zatim skafander, pa jedne rukavice zalepljene trakom, pa druge rukavice, pa maska, vizir, još duple kaljače na noge, dezinfekcija, dve kape na glavu. Ostane samo mali prozor za oči. Na trenutak izgubi se veza sa spoljnim svetom, teško je disati, misliti, pokrenuti se... A vrućina strašna.

Pobegli iz Beograda

Među pacijentima nalazimo i Veru Mutavdžić iz Čajetine sa ćerkom Marinom Grujić. Suprug Lazar i druga ćerka su neki dan otišli kući, gde je treća ćerka čuvala četvoro dece starosti od šest do 13 godina. Korona ih je sve stigla tu, gde su mislili da su bezbedni.

- Sve sam ih zvala da dođu kod nas, da ih spasem iz Beograda, tamo je uvek najviše zaraženih. I tako je nas devetoro u kući u jednom momentu imalo temperaturu. Sreća naša da treća ćerka nije imala upalu pluća i nije legla u bolnicu, pa je čuvala decu, koja su prošla s lakšim simptomima i koja doduše nisu ni testirana. Nismo dali da očevi, koji su ostali u Beogradu da rade, dolaze da se i oni ne bi zarazili. Fala bogu, nekako smo pregurali. Ovde su svi divni, od spremačica do lekara. Nadamo se da ćemo i nas dve uskoro kući - priča nam Vera.

A ćerka Marina se nadovezuje: - Još dok su tata i Ivana bili ovde, spojili su nas u jednu sobu jer smo porodica. Prezadovoljni smo, ovo i ne izgleda kao bolnica. Što reče jedan čovek: „Ja ni kod kuće nemam stalno ovako spremljenu hranu.“ I sve je u minut. Srećni smo i što, iako nas je pogodila korona, nismo imali neke teške komplikacije.

Brazde po licu

Kad dr Sneža Lešević posle šestočasovne smene skine vizir i masku, na licu ostanu duboke brazde koje samo što ne prokvare.

- Nemam vremena da mislim koliko je teško, kako je šest sati po ovoj vrućini u skafanderu... Ljudi ovde, naravno, dobiju potrebnu terapiju, ali posebno se trudimo da im pomognemo i u psihološkom smislu, da im pružimo svu potrebnu pažnju, da ih razgovorimo, olakšamo im brige, podržimo ih - kaže doktorka.

Borka Bogićević, medicinska sestra, pregurala je u skoro 40 godina dugom radnom veku i variolu veru, i svinjski i ptičji grip, i mnoge druge izazove, ali kovid je poseban. Dve smene dnevno po šest sati pod skafanderom i maskom i opet, kaže, nije joj teško, važno je samo da ljudima koje leči bude bolje. - Teško mi je kad u bolnicu dođu mladi ljudi, kad ih gledam kako se bore. A najlepše kad ljude otpuštamo kući, kad su pregrmeli najteže - kaže Borka, koja se sprema da krene od sobe do sobe da podeli lekove, ali osmeh i lepu reč.

Zoran Šaponjić