MUKE PORODICE ČOLIĆ IZ LJUBOSELA KOD TOPOLE: Stara majka (70) brine o dvoje bolesne nepokretne dece NEKAD SU BILI POTPUNO ZDRAVI

Topola – Da jedna muka nikada ne ide sama, dokaz je i porodica Čolić iz Ljubesela kod Topole. Samohrana majka Ljiljana (70) u skromnoj prizemljuši brine o teško bolesnom sinu Aleksandru (47) a par kilometara dalje u stanu od iste bolesti boluje i njena dve godine mlađa kćerka Jelena (45). Njihova bolest Morbus neuroni motori (bolest motornog neurona), uzela im je najbolje godine života i prikovala ih za postelju.

„Moja deca su bila zdrava, redovno su pohađala nastavu, bili su dobri đaci. Aca je služio vojsku, život nam je bio normalan i sve je bilo u najboljem redu. Ostala sam sama sa njima kad su imali tri i pet godina, ali borila sam se i nikada nisu bili bolesni. A onda iznenada počela je naša agonija, prvo Aca sa 27 godina počeo je nestabilan hod, iz dana u dan stanje se menjalo na gore, kako su odumirale ćelije mozga bolest je pokazivala svu svoju lošu stranu. Oštećen mu je vid, govor, ne može da se kreće, u početku je mogao da sedi, čita novine sada je prikovan za krevet i ne može ništa. Ne smem da ga ostavim samog, 24 časa sam uz njega, ako moram da odem do grada ja platim ženu da ga pričuva“, priča za RINU Ljiljana Čolić.

Ova napaćena žena već 20 godina brine o bolesnom sinu, a poslednjih 10 godina i o kćerki. Bratu i sestri ova teška bolest uništila je život i svaku nadu u bolje sutra.

„Jelena je obolela kasnije, ali evo već deset godina i ona se pati kao i Aca. Ona je moje sudbine, samohrana je majka sedamnaestogodišnjeg sina Nikole, kojeg na žalost više ne može da vidi zbog ove bolesti. Potpuno je slepa, ne može da se brine o sebi ne ustaje iz kreveta. Morala sam da platim ženu da je pazi jer ja sama ne mogu da se brinem o dvoje odraslih ljudi, to je velika muka. Naši životi su se pretvorili u pakao, ne znamo više da se radujemo“, kaže drhtavim glasom ova hrabra majka.

Ljiljana se svih ovih godina bori uz pomoć dobrih ljudi, kako kaže najviše joj znači podrška i prijateljska ruka, jer tada zna da nije sama.

„Povremeno nas se po neko seti, slali su nam Koenzim Q 10, pakete za kuću. Srpska bratska pomoć iz Kanade nam na četiri meseca pošalje novčanu pomoć. Bivši predsednik opštine Dragan Živanović uvek mi je izlazio u susret, pomogli su da se asfaltira prilaz kući. Ja imam 14.000 penziju i isto toliko Aca prima tuđu negu. Najviše kupujemo pampres pelene, treba nam praška 10 kilograma jedva traje deset dana. Higijenska sredstva su uvek potrebna jer su oboje 24 časa u postelji. Nisam uspela da obezbedim drva za zimu, ne vredi, ne mogu sve troškove da podmirim“, rekla je Ljiljana.

Ovu porodicu često obilazi Srđan Srećković iz Topole, on je, kako Ljiljana kaže uvek bio uz njih i pokušavao koliko je mogao da im pomogne.

„Pored drva za zimu, pokušaćemo da natkrijemo ovaj prostor isred kuće, kupatilo treba da im se renovira, kako bi Ljilji olakšali da može da vodi higijenu i brigu oko bolesnog sina. U ime Ravnogorskog pokreta i u ime Kozačke stanice Blagovesti, pomoćićemo fizički koliko možemo“, poručio je Srećković.

Nova vlast prepoznala je problem porodice Čolić, Dejan Pantić član opštinskog veća za socijalnu zaštitu posetio je ovu porodicu i tom prilikom naglasio da je potrebno što hitnije sanirati kanalizacioni odvod.

„Pokušaćemo koliko možemo da pomognemo ovu porodicu. Donirani su im koenzimi, kupljena su invalidska kolica. Trudimo se da im u što kraćem roku obezbedimo drva za zimu. Imali su problem sa kanalizacijom, taj problem će ubrzo biti rešen. Teška životna priča, mnogo nagomilanih problema ali zajedničkim snagama rešavamo jedno po jedno“, rekao je Dejan Pantić.

(Kurir.rs/RINA)