Na brdima Peštera, pustim selima oko Sjenice, na Goliji, žive "zaboravljene duše".

Starci, deca, samohrani roditelji koji žive u uslovima nedostojnim jednog čoveka, sve dok ih ne pronađe Hido Muratović.

Još sedamdesetih godina prošlog veka dok je radio kao trgovac, Hido je osetio iskonsku potrebu svoje duše, a to je da pomogne.

Od tada pomogao je preko 50 porodica, a kako kaže, mnogima je bio i hodža i pop.

- Ja sam sve njih nazvao zaboravljene duše, zaboravljeni od države, a bogami i od svojih najmilijih. Bio sam, verujte mi, i hodža i pop. Mrtve sahranjivao, kupao ih! Ne znam posle moje smrti da li će neko ovo raditi. Ne hvalim sebe, ali je istina - skromno objašnjava Hido.

- Ja sam sagradio 48 kuća za svojih 50 godina. Što bošnjacima, što pravoslavcima. Kad kažem to bošnjacima i pravoslavcima previše mi teško pada, oni su svi moji.

Kako sam kaže, iako ima samo osam razreda škole, sve kojima je pomogao tačno zna. Među nesrećnim porodicama tu su i heroji sa Košara, deca bez roditelja, starci, samohrani roditelji.

- Ja se sa svima njima družim. Kad tako sedim kod kuće, ja odem i kupim vruće ćevape i biram hoću li kod Milke ili kod Salije, ja se sa svima njima družim. Odem tamo na doručak - sa velikim osmehom priča Hido.

O ovom "dobrom duhu Sandžaka" uveliko se zna, a njegov rad cene i poštuju svi. Na ulici svaki prolaznik sa velikim poštovanjem ga pozdravi.

- Veliko poštovanje stekao sam kod svih ljudi, muslimana, pravoslaca, Nemaca, Albanaca, Makedonaca... Idem tako biciklom po čaršiji svi mi se javljaju i zaustavljaju me. Daju mi po 50, 100, 200, čak i 500 evra... - kaže Hido, naglašavajući da nema uvek onih koji žele da otkriju svoji identitet.

- Ima ko beleži dobra dela - rečenica je po kojoj ovog časnog čoveka svi poznaju i kako sam kaže, na njoj se priča i završava.

(Kurir.rs)