RADOJE ŽIVI SAM KAO KURJAK NA NIČIJOJ ZEMLJI: Desi mi se i tuga, uhvati pa ne pušta, progovorio bih sa nekim riječ, a nemam sa kim

U brdima visoko iznad Drine, Perišiću su komšije vukovi, lisice i zečevi, a kaže da mu niko ne nedostaje dok stoji kao poslednji graničar

Mrvice za tičice

Radojeve komšije su planinske lisice, vukovi, zečevi, te nekoliko ptičica, koje Radoje zove „tičice“ i koje ni zimi ni leti ne odmiču od brvnare. Verovatno zato što ih Radoje hrani mrvicama hleba. Što se naroda tiče, Radoje je sam kada ustaje, sam je kada leže, sam ruča, sam večera, sam kad sam sebe razgovara kad se probudi u gluvo doba noći.

- Više se trudim da budem raspoložen nego tužan, ali desi mi se i tuga... Naiđe uz potok, uhvati me, pa ne pušta... Što - ne znam. A samoća... Ona je ovde stalno, i ne smeta mi mnogo, jedino, naiđe mi ponekad, progovorio bih sa nekim riječ, ali nemam sa kim - kaže Radoje.

Perišić mu nekako dođe i kao poslednji graničar na nemirnoj granici iznad Drine, na brdima za koja se borilo i ginulo, lila se krv, a granica sad ostala pusta. Njegova kuća na mestu zvanom Karaula u stvari je karaula srpske vojske, brvnara podignuta na jedva 100 metara od graničnog međudržavnog srpsko-bosanskog kamena pre stotinu i kusur godina.

- Za vreme Austrougra ovde su bili srpski graničari. Bog te pita koliko je ova brvnara stara. Od sve te silne vojske ostao samo ja, spala granica na mene da je ja čuvam - veli Radoje.

Prvi komšija

Okolo, dokle god pogled seže, a dopire podaleko, Radojeva kuća je jedina iz koje se vije dim. Vidi se, tu i tamo, po kosama, još poneka brvnara, crna ko ugarak, ali pusta. I to odavno.

- Ovako, na ovu stranu, ka istoku je Jablanica, ima do nje desetak kilometara, iza brda je Semegnjevo na Zlatiboru, na 15 kilometara, ovamo iza mene je Vardište, i do njega je više od deset kilometara, a do prvog živog komšije imam sedam kilometara - razjašnjava Radoje svoj položaj na granici.

Jedini zvuk u njegovom svetu jeste škripa vrata na njegovoj kolibi. Ta vrata ne škripe kao ova naša po stanovima i kućama u gradovima, na Radojevoj brvnari kad zaškripe vrata, jeza siđe niz kičmu, a kosa se podigne na glavi... Ne toliko što je taj zvuk strašan, nego što pokida tišinu koja caruje od Radojeve kuće do najdaljih vrhova i do neba, pocepa je nadvoje kao oštrim nožem.

Kad ostanu sami, Radoje se najviše izrazgovara sa mačkom, kome je dao ime Brko. U stvari, Brko i nije bio Radojev mačak, nego, kad je umro Radojev najbliži komšija, Brko ostao sam na ledini i, kud će, šta će, došao kod Radoja. Sad se njih dvojica uveče lepo izrazgovaraju, Radoje ispriča Brku gde je bio i šta je radio tokom dana, Brko poveri Radoju svoje dogodovštine, i tako svake večeri.

Tranzistor i čizme

- Rano padne mrak ovih dana, ja naložim vatru, progovorim sa Brkom, onda uključim tranzistor, poslušam vesti i onda zaspim. Kad se unoć probudim, setim se da sam u prodavnici ostao dužan 12 maraka, pa razmišljam kako to da vratim, nekih drugih problema i nemam. Ujutru ustanem, najlepše mi je kad je lep dan, izađem pa gledam okolo ovu ljepotu, okrenem se tamo - nema nikoga, okrenem se ovamo - ni ovamo nikoga. Ponekad odem i ka Vardištu, u nadnicu, pomognem ponekom u cepanju drva ili nešto drugo, ali to je retko - priča Radoje.

Za zimu je spremio drva, stavio bure kupusa, ima i brašna jedno 60-70 kila, jednu slaninu, malo pasulja, džak krompira, ima i dva kila jabuka, malo ulja, soli i šećera, njemu dosta.

- Od imovine imam - jedan tranzistor, on mi je najvažniji, imam i jedne vojničke čizme, njih posebno čuvam, imam mačka, imam i patike, letos mi ih poklonio Vojkan Krstić, i to je sve - veli Radoje.

Ne prija mu Užice

Do prodavnice u Vardištu ima tri sata hoda, srećom, pa ga prošle godine na granici, na Karauli, našao Vojkan Krstić, poznati dobrotvor, humanista, koji se skućio na majčinom imanju dole u Vardištu. Od tada, Vojkan malo-malo, pa eto ga kod Radoja sa paketom hrane.

- Hvala ti, Vojkane, za onaj paket od onomad. Au, čega tu sve nije bilo - kaže mu Radoje.

Kad dođe noć, oko brvnare jauču vuci, najbliži komšije. Radoje se tada zatvori iznutra, a oko brvnare razapne strune i na strune vezanu zvoncad, konzerve, sa ciljem da ga zvonca upozore ako neka živuljka pokuša bliže da priđe brvnari ili uđe u brvnaru.

Radoje ima sestru u Užicu, ali Užice ga ne privlači. Jeste da je tamo sve dobro, ali u Užicu Radoje ne može ni da se odmori, ni da se naspava, niti da se nadiše kao kod njega pod strehom brvnare.

- Nemam vode, nemam struje, a i šta će mi. Leti, kad hoću da se okupam, siđem do reke, ponesem šampon i peškir, zimi otopim snega na šporetu... Do izvora imam kilometar i po, ponekad i taj izvor presuši, pa tada moram do reke da natočim vode za piće i kuvanje - kaže.

Od ostale imovine, kada je u pitanju nameštaj, Radoje u kući ima sve ono što mu treba. Jedan krevet, sto, jednu malu stolicu, ima i odeće nešto... Za zimu je spremio i malo duvana. Juče, naročito se obradovao kad mu je Vojkan obećao da će regulisati Radojev dug u prodavnici od 12 maraka.

Puno čeljadi

U međuvremenu, između vremena srpskih graničara i vremena Radoje graničara, na Karauli je živeo i narod. Radoje, kome je tek 51 godina, seća se kad je u njegovoj kući i kući polubrata bilo 17 čeljadi.

- Sanjam ponekad narod oko kuće... Svi veseli, probudim se, nema nikoga... Zaurlaju kurjaci iz planine da me podsete gde sam i da sam sam. Ne bojim se ja njih. Ovde sam rođen, kud bih ja odavde kad meni niđe ljepše nema - veli. Što se ostalog tiče, Radoje je, veli, sem onih 12 maraka duga, zadovoljan životom. Nema nikakvih primedbi. Kod lekara je bio samo jednom, davno, kad mu je vo rogom probio stomak, a i tada se Radoje brzo vratio iz bolnice i posle sam sebe previjao na Karauli.

O starosti koja ide ne voli da priča. Ni kud će, ni kako će ostaviti Karaulu i onu lepotu. Jedino može da se desi, teši se, pa da je - gore, gde ćemo svi jednog dana, možda i lepše nego na Karauli.

Može da bude jer Radoje je zaslužio lepotu.

Kurir.rs/Zoran Šaponić

Foto Zoran Šaponjić