Preplavljen sam emocijama posle veličanstvenog oproštaja nas, Novosađana, od ikone ovog grada. Reči i note bude sećanja i prodiru u dušu prizvane Đoletovom muzikom, došle su uspomene, nepozvane i dugo već nepomenute i osvojile me.

Na trenutak sam opet bio onaj preplanuli klinac sa Štranda, koji po ceo letnji dan igra picige u plićaku sa svojim drugarima iz kraja. Oživeo sam one blagoslovene minute zaljubljivanja kada srce treperi dok sam moju Maju osvajao, recitujući joj Đoletove nestvarne ljubavne stihove. Prošetao mi kroz misli i moj Dragan Danilović iz Begeča drugar iz vojske, njegove dosetke i priče, onaj neponovljivi šarm mladosti, uz koga su nam dani brže prolazili. Prohujala je i noć kada se zemlja tresla, a nebo gorelo iznad Novog Sada, one noći kada je Varadinski most pao na dno Dunava... Ophrvala su me sećanja na te strepnje i one nesalomive nade da će i to zlo jednom proći i da će sve biti kao nekada, novosadski, polagano i opušteno.

Naposletku... veliki naš Đole... hvala ti na magiji koju si pravio, na tim notama i slovima koje si kao šarene stakliće kaledioskopa slagao onako neponovljivo i čarobno, kako si samo ti to već umeo. Slika koju tako vidimo je božanski prelepa, tvoj majstorski potpis je tamo, negde pri dnu, a na nama je da je uramimo u svojim srcima i pokazujemo deci i unucima da nikad ne nestane...