BAKA STANIJA JE SOLANI SVE SKRESALA U LICE: Bukvalno se tresao ili od straha ili od besa što mu je istinu rekla pravo u lice

Te 2004. godine kada nas je posle martovskog nasilja posetio Havijer Solana stala sam do njega i pitala ga ko je naredio da nam se pale kuće i crkve?

Ništa mi nije odgovorio, ali ja sam nastavila da pričam. Rekla sam mu da je slagao da je spaljeno svega 35 srpskih kuća i nekoliko crkava, jer je tokom martovskog pogroma 2004. i napada na sve srpsko na Kosovu i Metohiji spaljeno oko 800 srpskih kuća i 35 crkava i manastira. Ništa mi nije odgovorio, ali se očito osećao neprijatno. Bukvalno se tresao ili od straha ili od besa što sam mu istinu, tako, skresala pravo u lice.

Ovako se Stanija Anđelković (82), sada jedina Srpkinja koja živi u svojoj kući u Kosovu Polju, priseća 24. marta 2004. godine kada ih je posetio tadašnji generalni sekretar NATO, Havijer Solana. Samo sedam dana posle pogroma i užasnog nasilja nad preostalim na KiM, hrabra baka Stanija je gordo stala pred prvog čoveka Alijanse čak mu je i pripretila prstom.

Taj trenutak zabeležili su foto-reporteri, a fotografija je sutradan osvanula na naslovnoj strani "Večernjih novosti". Za to i da je Solana otišao ljut sa KiM, saznala je nekoliko dana kasnije kada su joj kćerke donele novine. Taj primerak "Novosti" još čuva u svojoj kući na kraju jedne od sporednih ulica u Kosovu Polju. Za naš list sada kaže da i danas žali što nije stigla još ponešto da mu kaže jer je na srcu imala mnogo muke.

- Bilo je tada još Srba u Kosovu Polju. Okupilo se nas nekoliko desetina i znam da su i druge žene pokušavale da mu kažu istinu ali sam ja prednjačila. Sećam se i da sam mu rekla: "Kad ste znali da nam zapalite kuće, onda ćete i da ih sagradite", priseća se ova vitalna i vedra starica razgovora sa generalnim sekretarom NATO.

- I moja kuća bila je zapaljena, ali je kasnije obnovljena. Solani sam pripisala krivicu zbog podrške Albancima i zato što Kfor ništa nije uradio da spreči napade na Srbe i našu imovinu.

Sve, kaže, pamti, pa i taj mart 2004. kada je nju i supruga jedan albanski policajac isterao iz kuće. Nije im dao ni lekove da ponesu. Otišli su u zgrade kod tzv. Mašinskog parka gde su im stanovale ćerke i gde ih je i posetio Solana. Priseća se ona i mučnih situacija posle NATO agresije 1999. kada su Srbi izbegli iz Kosova Polja.

- Kada su Albanci počeli da se naseljavaju, bili su besni psovali su nas, govorili nam da idemo u Srbiju. Otišla sam jednom u prodavnicu gde mi je neki dečko svašta rekao. Iako je naišao komšija koji nas poznaje, nije hteo da me zaštiti. A posle je dolazio kod nas...

Usledile su i brojne ponude Albanaca da im prodamo imovinu. Jedan Albanac nam je ponudio 20.000 maraka za obe kuće! A, ja ga pitam: "Komšija gledate li vi u nebo? Da li se vi bojite Boga? Zašto terate svakog Srbina da izađe? Pa ovo je naša zemlja, šta mislite vi? Bog će da vas kazni. Sve sam mu to rekla, ali bilo mi je žao kada sam čula da je posle nekoliko meseci umro od srca", iskrena je baka Stanija.

Danas, kaže, tuguje što su se Srbi iselili iz Kosova Polja. Bezbroj puta se, priča, isplakala na putu od kuće do crkve, gde više ne može da sretne ni jednu jedinu srpsku dušu.

- Svaki put sam, dok sam mogla toliko da hodam išla plačući i pitala se: "Zašto se ovo dogodilo?" LJuta sam što sad naši prodaju imovinu kao da se takmiče ko će više da uzme novca. A, očevina se ne prodaje - žustro priča baka Stanija.

Seća se da je tokom 1999. i kasnije često odlazila sa jednom mladom ženom, majkom četvoro dece na ulicu da zajedno zaustavljaju Srbe da ne odlaze.

Pitale smo ih zašto idu, objašnjavala da se ratovalo i ranije, govorila da mogu da odu ali da ne treba da prodaju imovinu. Ostavite, zemlja neće da pobegne... - priča baka. - Trebalo je da ostanu kao ja. I da trpe ako treba, ali bi bili svoji na svome.

Pitamo je da li se boji, baka Stanija posle dužeg razmišljanja odgovara:

Sada me Albanci ne uznemiravaju. Prve komšije su prema meni dobre i poštuju me.

Dok nas ispraća iz svoje kuće, okružene albanskim, baka nam pokazuje decu koja vire iza prozora i posmatraju nas. Jedan dečak od četiri-pet godina, baca na naš auto neki plastični predmet, a baka Stanija kaže:

- Šta zna dete? Ono sluša roditelje... A, jadni su oni koji mrze, njima će se mržnja obiti o glavu. Kad-tad.

Bonus video: