SRPSKA SVETA GORA: Sa Ovčara i Kablara lepota nam progovara

Ovaj kraj čini sponu između modernog doba i srednjeg veka s preko 20 manastira, bujnim zelenilom, strmim stenovitim reljefom i legendama i pričama iz naše istorije

Vozimo se do podnožja Kablara. Mračne dugačke cevi, neke pune vode, vrlo uzbudljiva vožnja ovim čudnim predelima. Šišti voda, točkovi automobila udaraju o kamen. Gledam male seoske kućice, brvnare, ovce i koze na prostranim pašnjacima.

Ukršteni meandri

- Dalje moramo pešaka - reče Goran Nikolić, čovek koji obilazi ovo mesto, s ponosom dočekuje turiste i s velikim žarom i ljubavlju priča o svom kraju i čarima klisure.

Krenusmo u kolonu polako do vrha. Pod nogama pucketa kamen, male i velike šišarke popadale na stazu, pa paziš da ne nagaziš. Okolo četinari. U ovom kraju vegetacija kasni bar 15 dana zbog hladnog vremena, a ja se nadala da ću da omirišem i probam šumsku jagodu. Nisu je imali, poranili smo...

- Predanja govore da je u srednjem veku bilo više od 20 manastira i oko 40 isposnica u pećinama Ovčara i Kablara. Sačuvano je deset manastira, u devet žive i rade monasi. Zato je ova klisura poznata kao srpska Sveta gora. Postoje i dve crkve podignute u pećinama. Pogled s Kablara na ukrštene meandre je jedan od najlepših pejzaža u Srbiji - kazao je Nikolić.

Na vrhu

Dvadesetak minuta pešaka uzbrdo, rekoše ima 850 metara, vredi svaki korak. Popesmo se, a preda mnom puče pogled. Gde prvo da gledam?! Moravu koja je između planina usekla klisuru impozantnih razmera. Široka od 50 do 100 metara, a dugačka 20 km. Okolo masivi Ovčara i Kablara, krečnjaci, kažu iz perioda trijasa. Vidikovac ostavlja bez daha!

Povratak nazad u podnožje i obilazak manastira Nikolje. Ušuškan u bajkovit predeo obojen pravoslavljem u samom podnožju Kablara, uz samo obalu Zapadne Morave. Do njega ne mora pešaka, može se stići i s reke. Na osnovu arhitektonskih karakteristika kažu da potiče iz 14. ili 15. veka. Tišina, mir, crkva, miris sveće i prirode... Kao u raju...

Svako ko dođe u ovaj kraj ne može a da ne ode do sela Zlakuse. Mesta koje ima tradiciju, bogatu prošlost, budućnost, kolorit, a i čuva jedan od najstarijih srpskih zanata - grnčarstvo.

- Prava je umetnost izvajati posude i figure od gline. Hrana spremljena u ovim posudama čuva sve vitamine, pravi ukus, dodaje šmek, a i predstavlja našu nacionalnu kuhinju u najboljem mogućem svetlu - pričaju naši grnčari iz ovog kraja, koji su zanat nasledili od svojih dedova, te su, kažu, hteli ne hteli morali da ga nauče, ali ne kaju se.

Mokra Gora

Šargan, Zlatibor i Tara - most između prošlosti i sadašnjeg doba. Bujna, zelena, nemirna priroda je kao spona između drevnih vremena i savremenog doba, a dok se vozimo Šargarskom osmicom osetimo duh starine, vreme naših predaka. Vreme koje je duboko u našem narodu, koje nas obeležava da prosto poželimo da se vratimo makar na dan...

A pravi simbol Mokre Gore su, naravno, voz i Šargarska osmica. Popularni „ćira“ se probija kroz stenovite tesnace i visoke useke između zagrljenog Šargana i Mokre Gore. Ukrcasmo se u voz. Kreće polako putovanje Šarganskom osmicom. Osećaj neverovatan. Voz prolazi kroz 22 tunela i preko deset mostova, a mi slušamo legendu o Mokroj Gori. Ime joj je dala vojska koja je tu zakonačila i ložila sirova drva za vatru. Kako vatra utihnu, vojnici su govorili:

- Ala je ova gora mokra! - te odatle nastade ime Mokra Gora.

Onda se začuše trubači, pa najpoznatije izvorne srpske pesme. Zalutasmo u bajku i u neko čudno vreme. I ne shvatiš da si obišao put od Mokre Gore do Šargana i prešao 13,5 kilometara, a čuo toliko detalja iz naše bogate istorije.

Pažnju mi s neverovatnih predela skrenu priča o Belom izvoru, bistroj planinskoj vodi, koja je poznata širom sveta zbog lekovitih svojstva.

Drvengrad

Izvor Bele vode poznat je po svojoj alkalnosti, te ljudi tu dolaze kako bi se umivali i lečili očne bolesti. Na izvoru je i obnovljena crkva - zahvalnica posvećena Svetom Jovanu Krstitelju, zaštitniku voda.

No, kako otići do Mokre Gore a ne posetiti Mećavnik, Drvengrad, živopisno mesto u kom kao da si se vratio nekoliko vekova unazad. Autentični kraj, daleko izdvojen od urbanog, piše svoju priču i živi svoju bajku. Drvene kolibice u planinskom stilu, crkva u ruskom stilu posvećena Svetom Savi. Male uličice koje nose imena velikih umetnika, sportista ili svakog ko je zacrtao trag i ostavio pečat u istoriji čovečanstva, tako da šetajući uskim kaldrmisanim putićima ne samo da se setiš najboljih filmova već odeš i u Andrićevo vreme, pa se setiš „Proklete avlije“ ili humanizma i renesanse.

*Putovanje realizovano uz pomoć Turističke organizacije Srbije, Turističke organizacije zapadna Srbija, Turističke organizacije grada Užica i Turističke organizacije Čačka

Aleksandra Kocić