NE BOJE SE DA SE ISPRLJAJU U SVOJIM AVANTURAMA: Deca iz vrtića u Arilju prve lekcije uče istražujući svet i prirodu na livadama

Deca iz vrtića u Arilju prve lekcije uče istražujući svet i prirodu na livadama oko grada i brčkajući se u plićacima Rzava

- Ovo za nas nije ništa novo i na ovaj način radimo svakodnevno učeći decu da žive u prirodi i u skladu sa njom. Naša ideja je da su vaspitači saradnici i podrška deci u njihovim avanturama. Mi u Arilju nemamo galerije, muzeje, pozorište u koje možemo decu da odvedemo, ali imamo divnu prirodu koja nam je dostupna i do koje veoma brzo i bezbedno možemo doći i taj resurs maksimalno koristimo - reči su Danijele Radović, vaspitačice u ovom vrtiću. Na fotografijama koje su podeljene na društvenim mrežama deca su snimljena dok su obrađivala temu „Ribe i ribolov“, bosi, gacajući po Rzavu.

- I bilo je tu više nego domišljatih predloga dece kako uloviti ribu... Jedni su predlagali da bi trebalo zaroniti, drugi da bacimo hleb u vodu, pa kad se ribice okupe, da skočimo na njih, treći da ih hvatamo mrežama - prepričava Danijela Radović kako je u prirodi tekla obrada te akcije.

U stvari, kaže Danijela, ovakav pristup radu sa decom samo je priprema za program „Godine uzleta“, koji se, posredstvom Ministarstva prosvete, uvodi postepeno u vrtiće u Srbiji već treću godinu.

- Naš cilj nije da deca provode vreme u vrtiću, mi da pričamo, a oni da slušaju. Ne, sada su deca u centru pažnje, svaki dan je nova avantura, nova lekcija, a zadatak nije da decu naučimo kako da slušaju, nego kako da povezuju stvari, zaključuju. Bezmalo svaki dan smo u prirodi, a lekcije se nameću same od sebe, sve spram interesovanja dece, jedan dan su to ptice, drugi dan cveće, treći dan ribe, kosmos. Deca sama biraju čime ćemo se koji dan baviti, o čemu ćemo učiti - kaže Danijela.

U ovakvom vidu učenja veoma važna je, kaže Danijela, uloga roditelja, koji svakog dana posredstvom Vajber grupa znaju šta su im deca radila, šta su učili, gde su bili, čime su se bavili.

- Kad smo radili lekciju o kosmosu, jedna majka sašila je kosmonautsko odelo kako bi trebalo da izgleda, drugi pomažu sa materijalom za druge lekcije, daju predloge šta bi deca trebalo da uče, rade. Deca odlaze kući radosna, zadovoljna, zadovoljni su i roditelji. Sa roditeljima sam držala i radionice, na njima su se oni prisećali svog detinjstva i više nije pitanje roditelja - hoće li se moje dete isprljati dok je u prirodi, hoće li se prehladiti, nego - hoće li se vratiti srećno i zadovoljno, hoće li nešto novo naučiti - kaže ona.

Dodaje da je tokom posete vrtiću u Firenci videla da deca imaju u ormarićima čizme, kabanice, da mogu u prirodu svakog dana:

- Onda sam pričala sa roditeljima, dogovorili smo se, i sada deca i ovde imaju u ormarićima čizme i kabanice, možemo u prirodu u svakom trenutku... Ne želim, dakle, da deca sede u vrtiću i uče lekcije napamet, nego da istražuju, da uče kako da razmišljaju, pesmice mogu učiti i kad smo u prirodi, kad beru cveće, gledaju ptice. A jedini moj cilj jeste da od te dece u ovom uzrastu počne stvaranje dobrih, poštenih, vrednih ljudi, ljudi koji će voleti prirodu, poštovati je, poštovati se međusobno.

Zoran Šaponjić