PAR IZ RUSIJE ODUŠEVLJEN SRBIJOM: Ostalo im je da obiđu još ova 3 grada, hranom su oduševljeni, a Vladislava ovde vuku i koreni

Kada ih čujete kako veselo razgovaraju na ulcii, za Vladislava (38) i Juliju (36) nikada ne biste rekli da su Rusi. A tek kada im progovori ćerkica Irina, naći ćete se u šoku, jer i devojčica stara pet godina, govori naš jezik.

- Otac mi je iz okoline Smedereva, i krenuo je oko sedme godine da me uči jeziku. Tada sam mu rekao "Tata, molim te, ostavi me na miru sa tim tvojim jezikom i kraj, teško mi je da ga naučim." Međutim, onda kada sam napunio nekih 16 godina, palo mi je napamet da moram da ga znam zbog rodbine. Tada sam počeo da uzimam časove kod jedne profesorke. Bio je to početak dvehiljaditih. Držala mi je časove, a posle sam počeo sam da prevodim, simultavno uglavnom - započinje svoju priču Vladislav.

Posao novinara koji su obavljali i obavljaju u svim svetski poznatnim ruskim novinarskim agencijama, za koje radi zajedno sa suprugom Julijom, doneo im je slobodu da spoje lepo i korisno, odnosno da mogu da putuju i da rade ono što najviše vole, da su zajedno, te i da su plaćeni za to.

- Bilo je to 2016. godine, kada smo na poziv TOS-a došli u Srbiju da napišemo vodič na ruskom jeziku, kao turistički novinari, za naše tržište. Tada smo krenuli da putujemo po Srbiji sa ćekrkom koja je tada imala pet meseci. Prošli smo od Sombora do Lebana sve - otriva nam on.

Dok je njemu srpski skoro pa matenji, Julija je naš jezik naučila zbog njega, pa i zbog ljubavi prema muzici Amadeus benda.

- Ja sam naučila uz muziku, dopao mi se Amadeus bend. Te godine smo došli u Budvu na more, mislim da je bila 2008. godina i potrefilo se da gostuje Amadeus bend, ali na nastupu ništa nisam razumela. Naime, nisu pevali svoje pesme - kaže nam Julija kroz smeh.

Vladislav je započao redovne dolaske u Srbiju od 2001. godine, a Julija od 2008. Zbog korone, od 2019. godine, nisu bili u našoj zemlji. Ipak, ponovo na poziv TOS-a, obreli su se u svojoj, kako kažu, omiljenoj turističkoj destinaciji i u neku ruku, drugoj kući, Srbiji. Za sada, sa ćerkom su zajedno obišli 12 zemlja, dok je malenom Vladimiru ovo bio prvi put.

- Želimo da pokažemo ljudima da se može putovati sa decom. Deca naravno, mogu da se umore i mi možemo da se zamorimo, ali to je sve život. Gledajući našu ćerku, vidmo da deca napreduju na putovanjima, što se najbolje vidi po povratku u Moskvu. Ranije smo dosta išli avionom do zemlje gde idemo, pa tu iznajmimo auto. Sad smo iz Beograda krenuli ka Loznci, odakle smo otišli za Valjevo, pa u Smederevo, pa u Novi Sad i nazad u Beograd - otkriva nam Vladislav.

Za uživanje u putovanjima, ističe da je bitno istražiti destinaciju pre polaska na nju, jer na taj način, ljudi se upoznaju sa istorijatom. Ako se taj faktor izostavi, moguće je da će se tokom proputovanja, nešto propustiti usled neinformisanosti.

- Ima ljudi koji gledaju grad tokom presedanja i dosta njih ne primeti pravu leptu jer ga ne istraže dovoljno. Ljudi recimo, pojma nemaju, da je Zemun nekada bio deo Austrougarske. Što naši ljudi vole, kada odu u Beč ili Budimpeštu. Beograd i Srbija, to su ljudi, atmosfera, uživanje. Takođe, ovde se i najbolje jede, svuda gde smo bili. Mi volimo roštilj, sremsku kobasicu, Karađorđevu, kajmak, i nema mesta gde smo seli, a da je hrana bila loša - kaže nam kroz smeh on, dodajući da su upoznati i sa istorijatom nastanka imena, možda i najpoznatijeg srpskog jela - Karađorđeve šnicle.

U pasošu, do sada, Julija i on imaju pečate 35 zemalja, od kojih su neke posetili više puta. Kako ističe sem Srbije, najviše im se dopalo na Dalekom istoku, Grčkoj, Gruziji, Švedskoj.

Što se tiče anegdota, ističe jezičke podudarnosti, te nam je ispričao par situacija koje je čuo od svojih poznanika i prijatelja koji su borvili ovde, a koje je on izbegao, srećom poznavajući i govoreći srpski jezik.

- Kurica, proliv, kod vas znače jedno, a kod nas drugo. Naime, jedna Ruskinja se zaposlila kao konobarica u Srbiji i posle posla je otišla u radnju da kupi piletinu, koja se kod nas kaže "kurica". Kad je zatražila to od prodavca, usledio je muk, a nakon toga i smeh. Druga prijateljica, došla je ovde kod oca koji je radio u tada, Sovjetskoj ambasadi, zajedno sa sestrom. Došle oni, i sad tu je stajao transparent "Tito je naš ponos". I ona je mislila, ok, tek je umro, a već ponos (proliv) - objašnjava Vladislav kroz smeh, dodajući da postoje još neke reči koje mogu da izazovu nerazumevanje i šok.

Od gradova u Srbji, ostalo im je da obiđu još Pirot, Zaječar i Kragujevac, za koje ističu da će posetiti u narednom periodu. Jer, posao travel blogera i turističkog novinara, upravo to i podrazumeva.

- Radimo oboje kao novinari, ja se bavim još i prevodom, a Julija se bavi pisanjem reklamnih tekstova. Od 2014. godine, a pogotovo od 2019. godine, ume da bude naporno, jer sad imamo dvoje dece. Nismo vezani za kancelariju, te se dogovaramo, dok jedan radi, drugi izađe prošeta decu ili ode u drugu sobu. Ljudi misle da mi kao frilenseri verovatno što nemamo fiksno radno vreme, imamo više vremena za sebe i da "ne radimo u suštini ništa". Istina je da radimo po 24 sata" - objašnjava nam on.

Iako ističe da im je Srbija omiljena destinacija, kaže kako se ponekada mora podvući linija između turističkog dolaska i stalnog boravka, te kaže kako će tek sledeće godine, kada budu živeli ovde tri meseca, moći da uporede sve.

- Mi smo tamo rođeni, naviklli smo. Ja sam rođen u Sankt Petesburgu, ali od četvrte godine živim u Moskvi. U životu ne treba mešati turizam i stalni boravak. Kod vas su recimo skuplji infostan i struja, jer kod nas je gas svuda i korisimo ga. Plan nam je da sledeće godine provedemo ovde tri meseca, pa ćemo moći da uporedimo na ozbiljnijem nivou - kaže nam on.

Iz Srbije svaki put nosi samo lepe uspomene. Ove godine, u istom danu, doživeo je čak dva puta da vidi koliko naš narod poštuje i voli Ruse, onako, kako samo brat ume da voli brata.

- Ušao sam da kupim kafu za poneti. I sad, čovek sprema tamo, kad Irena, ćerkica, uleti i pita me tu nešto na ruskom. Čuvši to, pitao me je koji to strani jezik pričam, a kada je čuo da smo Rusi, lice mu se ozarilo. Nije hteo da nam naplati ništa, posebno jer tako dobro govorim srpski. "Za braću Ruse, mogu toliko da učnim", rekao je. Pre toga, ista situacija nas je zadesila sa kajganom u Valjevu. Naime, ima taj jedan lokal za koji su nam svi pisali da probamo hranu tamo i sad smo hteli to i da uradimo. Ušli smo i pitali da li možemo da probamo čuvenu kajganu. Čovek nam je tad rekao da zatvara lokal jer su cene namernica poskupele. Međutim, kada je čuo da smo Rusi, i da smo samo zbog njega tu, rešio je da nam je ipak spremi. Bila je božanstvena, bogata, veoma ukusna, sa domaćim jajima, slaninom, povrćem, a služi se uz domaće kiselo mleko... Na kraju, pored toga svašta su nam još poslužili i nisu hteli dinara da nam uzmu - kaže nam kroz osmeh.

Na pitanje koliko Rusi, pored toga što nas smatraju za bratski, pravoslavni narod, znaju i poznaju Srbiju kao zemlju, objasnio nam je da je tu situacija pomalo kompleksna.

- Rusi vole Srbe, vole vaš narod, ali nažalost zbog manjka informacija, ne shvataju potencijal vaše zemlje i koliko je ona lepa i odlična destiacija. Zato smo tu nas četvoro da im pokažemo i dokažemo koliko je Srbija lepa turistička destinacija. A prošle i ove gdoine, upravo ona je najotvorenija zemlja za turiste iz Rusije, te se nadam da će dogodine broj Rusa koji posete Beograd, biti još veći - kaže nam on kroz smeh na kraju razgovora.

(Kurir.rs/Blic)