HRABROST: Satima čistim kilometar puta i onda u trenutku nije više pitanje hoću li očistiti, nego hoću li se ŽIV IZVUĆI!
Ovo nije posao za obične! Kad na Pešteru drvo puca od mraza i kad su smetovi viši od radnih mašina, kad se od mećave ne vidi prst pred okom, onda trebaju posebni.
Kemal Nuhović (36) već deset godina se bori sa smetovima po Pešterskoj visoravni. A ko nije video smetove na kršu iznad Brnjice, taj ne zna šta je mećava i šta je zima.
- Satima čistim kilometar puta, noć je odavno pala, okrenem se, iza sebe, pod svetlom, vidim da je sve ponovo zavejano. Nastavim dalje ka selu Vrapci, sati prolaze, napred ne znaš šta je, šta te čeka, iza mećava sve zavejala, kao da nisam ni čistio... Stignem kući pred zoru, mokar, zaleđen, ali zadovoljan, ja sam što je bilo do mene uradio - priča Kemal o noćima za volanom 10 tona teške kombinirke kojom čisti sneg po Pešteru.
Ove zime Kemal je sa još dvojicom kolega zadužen za puteve od Rasne do Štavlja.
- Taj put ka kršu je najopasniji... Smetovi po nekoliko metara, sneg sabijen, sve po metar napred, metar nazad, ne može više... Onda u trenutku nije više pitanje hoću li očistiti put, nego - hoću li se živ izvući. I ne razmišlja čovek šta ga u tim noćima kad mećava besni može snaći... Zaleđena mašina spolja, može gorivo da se zaledi, može da se pokvari, može neki od delova da pukne, kud onda, peške kroz smetove ka kući... Nema tu druge, u boga se uzdaš, srećom, dosad nisam imao takve kritične trenutke - priča Kemal.
Seoske puteve od Rasne do Štavlja zna, kaže, kao svoj džep. Ipak, kad napada sneg, kad mećave sve zametu, teško je naći put u belom bespuću, još teže po mraku, po pomrčini, mašina lako sklizne s puta, a onda, kud dalje...
-Verujte mi, desi se da od vetra nije moguće otvoriti vrata na mašini... Pešter je ovo, na pet-šest kilometara od Duge Poljane ka Novom Pazaru, u Beloj Vodi nema snega, a kad nas besni nevreme, po život opasno... Pre neki dan zvoni telefon, zovu ljudi, dva džipa se zaglavila, petoro ljudi u njima, jedva sam ih iščupao - priča Kemal.
Kod njega je, kaže, jedno pravilo - telefon je uključen dan i noć.
- Zovu ljudi u dva-tri sata ujutru... Zavejani, žene, deca, smrznuti, u mene se nadaju, i to znam, znam da ne smem da ih izneverim, znam da do njih moram da stignem kako znam i umem. Ujutru stavim malo hleba u kabinu, po 17 sati ostanem u mašini, 17 sati ne gasim motor na mašini, ne izađem na minut napolje. Najgore je kad jave za bolesne ljude, prošle zime čitavo selo obolelo od korone, a ljudi zavejani... Onda napuštam sve poslove i krećem da probijem put do bolesnih.
Zoran Šaponjić
"NEĆU DA OLOŠ UPRAVLJA SRBIJOM" Vučić: Podigli smo zemlju iz potpune propasti, kao feniks iz pepela! Kažem vam - prekinite, o prelaznoj vladi se neće odlučivati