RETKO KO DANAS ZNA ŠTA JE TO ĆURČIJA, ZNATE LI VI? Deda Čedi je 89, ali radi od jutra do mraka već 77 godina bez ijedne mašine!

Na svim televizijama sam pozivao da mi dođu jedan ili dva dečaka, da ih naučim zanat. Ne moraju ni da imaju završenu školu. Tri meseca bi učili da štave kože, a tri meseca da šiju. Posle toga bi mogli samostalno da rade. Niko se nije javio, kaže Čedomir

DEDA VASA (88) SA SLAVIJE POKLANJA LOKAL U CENTRU BEOGRADA, ALI GA NIKO NEĆE: Biznis mu je odlično razrađen, radnja puna alata, a za naslednika ima SAMO JEDAN USLOV!

Sa uživanjem i dalje štavi kožu, šije kožuhe, jakne, bunde, rukavice, šubare i papuče. Ne odbija ni "sitne" poslove, promeni po neki rajfešlus na đačkoj torbi, stesni i prepravi po koju jaknu, prsluk ili suknju, napravi i popravi neki kaiš. Ne propušta vašare i sajmove, a i dalje sam tamo vozi svoje proizvode i sam ih prodaje, objavio je Agroklub.

"Ne mislim o smrti, mada me ljudi pitaju: "Deda Čedo, živ si?" Mislim samo o tome kako ću da nešto napravim i da uzmem neku paru. Šta bi radio kada ne bi' radio? Ne znam", iskren je bio Tasić za Agroklub.

Mušterije, dodao je, uvek dočekuje sa osmehom i nastoji da ih ne ucenjuje, odnosno ne naplaćuje skupo svoje usluge.

"Zamenim detetu rajfešlus na rancu, dođe majka i pita koliko košta, kažem koliko daš. Starijim ljudima isto to kažem. Pitao me skoro jedan čovek: "Je l' može majstore da za uslugu platim jednu kafu? Platio mi 200 dinara i zadovoljan sam. Da nisam radio ne bi ništa zaradio."

Ovim zanatom, dodao je, bavi se već punih 77 godina i nikad se nije pokajao zato što je, iako odličan đak, izabrao zanat, a ne dalje školovanje.

"Krenuo sam sa drugovima da upišem nižu gimnaziju u Nišu, ali bio je rat i naišli su nemački avioni. Uplašili smo se i vratili kućama. Otac me je sačekao rečima: "Šta ćeš tamo kad imamo dobar zanat i dobar vinograd?", priseća se Tasić.

Kako je kazao, već sa 12 godina seo je za šivaću mašinu i počeo da uči kako se štavi koža.

"Za samo godinu dana naučio sam sve da radim. Otac me je naučio i kako da postupam sa mušterijama i kako da radim. Vremenom sam se usavršavao i primenjivao novu hemiju u štavljenju kože. Učio sam od jednog hemičara koji je radio u fabrici "Đuka Dinić"."

Prema njegovim rečima, ćurčijski zanat bio je svojevremeno izuzetno cenjen, a proizvodi od kože i krzna su bili puno traženi sve do 80-tih godina prošlog veka. On je u svojoj radionici odevne predmete uglavnom izrađivao od teleće, jagnjeće i jareće kože.

"Posle Drugog svetskog rata bilo je bilo nezamislivo da svadba prođe bez naručivanja kožuha. Mladoženja je za taštu naručivao kožuh sa rukavima, a za strine i ujne bez rukava", priseća se naš sagovornik.

Zahvaljujući svom zanatu, dodao je, proputovao je celu nekadašnju Jugoslaviju i prodavao svoje proizvode i u Sloveniji, Makedoniji i Bosni.

"Bilo je posla, a i radilo se puno i naporno. Dešavalo se često da šijem do pola noći, a posle toga je za mašinu sedao moj otac. Još dok mi je otac bio živ napravio sam dve kuće u Nišu, za svakog sina po jednu, a kupio sam i dva hektara zemlje. Na hektaru i po zemlje zasadio sam vinograd."

Prema njegovim rečima, brojne diplome i medalje sa sajmova govore da je bio dobar i vinogradar i zanatlija.

Deda Čeda, kako ga svi u niškom kraju zove, sa žaljenjem govori o tome da je već nekoliko godina jedini ćurčija ne samo u niškom kraju, već maltene na području pola Srbije.

"Od Višegrada do Dimitrovgrada nema više ko da ti napravi kožuh i šubaru. Jedan dečko u Svrljigu je od oca naučio da štavi kožu i to dobro radi, ali ga ne zanima da bilo šta sašije", rekao je Tasić.

Kazao je da se njegova dva sina i dva unuka bave drugim poslovima, a nažalost nije uspeo da nađe nekoga ko bi nastavio da radi kao ćurčija. Nudio je da kod njega učenici besplatno stanuju i da ih besplatno obuči.

"Na svim televizijama sam pozivao da mi dođu jedan ili dva dečaka, da ih naučim zanat. Ne mora da imaju završenu školu. Tri meseca bi učili da štave kože, a tri meseca da šiju. Posle toga bi mogli samostalno da rade. Niko se nije javio."

Na pitanje još koliko planira da radi, deda Čeda je kategorično odgovorio: "Dok me noge nose". Kazao je da ga zdravlje i dalje dobro služi, dobro vidi i hoda pravo.

"Može da se živi, samo su zdravlje i volja potrebni. Volja sve pokriva. Ne možeš svakog dana da budeš namršten. Ja sam uvek bio nasmejan i nadam se da ovim svojim moralom još produžim život", istakao je Tasić.

Dodao je da je potpuno zadovoljan svojim životom, jer radi ono što voli, ima veliku porodicu, sada već i šestoro praunučadi, a snaje i sinovi brinu o njemu "kako dolikuje".

Kurir.rs/Agroklub/Biljana Ljubisavljević