VELIKI SAN: Pročka je običaj koji traje vekovima, Srbi veruju da će Marko Kraljević ustati kad vaskrsne srpsko carstvo

Kad Srbin stupi na Kosovo, mora da se prikloni do zemlje, da klekne ili čučne... i da belim papirom prelepi srpski grb i ime srpske države na registarskoj tablici automobila ako hoće dalje.

Tog dana nisam bio jedini Srbin koji se uzdao u ponovni dolazak Jevrosiminog sina.

Ali, da ispričam po redu...

Poklade su praznik čiji koreni sežu u pagansko doba i vezuje se za dolazak proleća i početak novog ciklusa rađanja i obnove prirode. U pravoslavnom svetu pada u poslednji dan pred početak uskršnjeg posta i slavi se pod maskama, uz radosnu galamu. U Štrpcu, na Kosovu, zovu ga pročka, imenom nastalim skraćivanjem „proštenih poklada“, poklada na kojima se ljudi mire i jedni drugima praštaju uvrede da bi „laka srca i duše“ započeli veliki post. Glavni događaj pročki je karnevalska povorka svatova Kraljevića Marka.

U Štrpcu i okolnim selima koji čine Sirinićku župu veruju da Marko pod Šar-planinom spava dubokim snom i da će se probuditi i ustati kad dođe vreme da vaskrsne srpska država. Svake godine, na pročku, s toplinom oko srca, Srbi misle na usnulog junaka i na dane radosti koji će doći.

Zamršeni su putevi vere i nade, ali odolevaju vremenu. Nema kupine ni drača koji će ih pregraditi...

Duga istorija

Šta je Štrpce nama i šta smo mi Štrpcu?

Mi njima ohola i zaboravna braća. Oni nama - kolevka.

Istorija Sirinićke župe je duga, prvi pisani trag o njoj je iz trinaestog veka. Na margini jednog jevanđelja iz trinaestog veka, na pergamentu koji se čuva u Parizu, tri su zabeleške o Sirinićkoj župi. Jedna od njih je stih, isplakan gladne godine: „O kolika mi je tužica! Prosa nemamo, a za pšenicu ne govoru.“

Godine su uvek ili gladne, ili ratne - živi se, rađa, voli i peva između njih. Da, peva. „Udade se Živka Sirinićka“, pa „Gusta mi magla padnala na toj mi ravno Kosovo“... I ova je iz Sirinićke župe: „Pod čadorče bolna Milka lega. / Brata i gu Turci zarobili, / Zarobili, paj ga obesili.“ I uvek, i sa ove i sa makedonske strane, „Navali se Šar-planina“.

Sirinićka župa je jedno od najstarijih srpskih naselja u kojem život neprekidno traje više od hiljadu godina. Stanovništvo je sačuvalo jezik, pesme, običaje... sve ono što čini nacionalni identitet, i zato je put u Štrpce više put kroz vreme nego kroz prostor.

Centar najudaljenije srpske enklave, Štrpce je središte jedne od deset većinski srpskih opština na Kosovu i Metohiji preostalih posle rata 1999. godine. Četiri sela uz varošicu su albanska, četiri mešovita, a sedam je naseljeno Srbima.

Čuvari imena

U ratu je iz opštine stradalo nekoliko Srba, iz same varoši nijedan. Župa je okružena planinskim vencima koji je čuvaju, a ljudi planinci, rasli uz vukove... Osim toga, Srbi i Albanci su živeli u manje-više dobrim odnosima. Ali nema dovoljno visoke planine koja će Štrpce sačuvati od onoga što nazivamo „situacijom na Kosovu“. Uz put koji se odvaja od magistrale Priština-Skoplje stoji lepo uređen spomen-kompleks posvećen poginulim borcima OVK. Da podseti i Albance i Srbe: prve kakve su junake imali, a druge... druge da Kraljević Marko još snom dubokim spava.

Cela opština ima desetak hiljada stanovnika, a varoš - hiljadu-dve. Ima zgradu opštine, dom kulture „Sveti Sava“, nekoliko kafića... sve to nanizano uz put i reku Lepenac, i ima banke. U tome ne zaostaje za drugim gradovima Balkana - sve one banke koje su na talasu kapitalizma došle u zemlje bivše Jugoslavije imaju šaltere i u Štrpcu. A stotinak metara uz brdo nalaze se kuće sazidane od kamena pre sto i više godina, zbijene jedna uz drugu u jedan dugački zid tvrđave koja je mogla da se odbrani i od Turaka i od kurjaka. Odmah uz njih su i nove porodične zgrade. Građani varoši Štrpce možda su se iselili u Kragujevac, Kraljevo, Smederevo, Beograd... ali sigurno imaju nameru da se ovde jednom vrate. Treba Marka dočekati kad se jednom probudi!

Aleksandar Davidović je profesor matematike, predaje u Beogradu, a u Štrpcu je na čelu organizacionog odbora pročke. Iza ovog uštogljenog, birokratskog naziva krije se grupa mladića koja je sebi stavila u zadatak da nastavi ono što su njihovi očevi i očevi njihovih očeva radili - organizovali svatove Kraljevića Marka da bi se sačuvao i nastavio običaj. Ako igde ima smisla ona narodna „Bolje da propadne selo nego običaj u selu“, onda je to ovde, u Štrpcu, jer kroz ovaj običaj čuva se srpsko ime u Sirinićkoj župi.

- Naš cilj je da očuvamo tradiciju i kulturni identitet - objašnjava Davidović.

Organizacija pročke zamašan je posao: od kontakta sa opštinskom administracijom i policijom, preko prikupljanja potrebnih sredstava, do obezbeđivanja konja, nadzora povorke i podele uloga. Marko se ne menja po nekoliko godina - svojevremeno je jedan Štrpčanin trideset godina igrao tu ulogu, jer je imao i stas i glas... A mlada se, praktično, svake godine menja - uvek je drugi mladić obučen u tradicionalnu nošnju i našminkan. U svatovima, naime, pod maskama nema devojaka i žena, samo momci.

Svatovi s rogovima

Za centar nekadašnjeg sela, mesto susretanja i okupljanja, Štrpčani kažu „na ulicu“. Novi gradski centar je „na dom“, jer se nalazi kod doma kulture. To su centralna i krajnja tačka Markovih svatova. A mesto odakle polaze je „na obe reke“, sastavku Kaluđerke i Bolovanke, koje odatle teku ujedno kao Miloštica.

Ranije, kad bi u Sirinićkoj župi ulovili vuka, lovci su ga, ogrnuti kožama, izdignutog na četiri motke nosili kroz selo da pokažu lovinu i da ih ljudi darivaju. To su bili „vučari“. Vukova danas gotovo nema na Šari, pobegli su od opasnijih zveri, a sećanje na vučare čuvaju svatovi Kraljevića Marka. U izvrnutim kožusima, s maskama ukrašenim ovnujskim rogovima, oni se od jutra skupljaju „na obe reke“. Tu su „popovi“ sa zadimljenim kantama umesto kandila, deveri, barjaktar, stari svat, kum, sve ono što jednoj svadbi treba... i, naravno, gočabija, da palicama udara u veliki bubanj.

Povorka kreće nizbrdo, kroz uske ulice - napred Marko i ljuba mu na konjima, i visoka gospoda, za njima vučari pešice, pocikujući i lupajući u kapije ako pred njima nisu domaćini s darovima ili sitnim novcem da zakite gočabiju.

Vatra u noći

Prvi zastanak je „na ulicu“, a drugi „na dom“. Usput - to je deo rituala - mlada iznenada podbode konja i beži, a Marko je stiže, pa tako opet... Ranijih godina, pre korone, na kraju vučarskog ophoda priređivan je humoristički program. Šaljive pesme i doskočice pisao je Aleksandar Davidović, ali već dve godine toga nema. Šalu je odneo đavo, ili neki drugi zloduh...

A kad padne mrak, „mavaju se“ kumbare - maše se bakljama od smrekovih grana ili onim navijačkim, važni su ti vatreni krugovi u mraku.

Oni su na drugom kraju vremenskog luka koji izvire iz vremena u kojem se verovalo da će galama i vatra oterati zle duhove.

Po izlasku s Kosova, dok sam s mukom skidao nalepnice s registarskih tablica na našoj strani graničnog prelaza, kojem, zavaravajući se, tepamo „administrativna linija“, pomislio sam da je trebalo da pitam da li vučari galamom i bukom u stvari pokušavaju da probude Kraljevića Marka.

Moglo bi to da bude...

Možda je zato noć posle pročke u Štrpcu ozbiljnija i turobnija nego inače, kad bude izvesno da junak ni ove godine neće ustati.

Momčilo Petrović