TRI GENERACIJE OTPRAVNIKA VOZOVA U PRIGREVAČKOJ PORODICI POPIĆ: Unuka Milica me je iznenadila, nisam joj čak ni poverovao!

Kada je, pre šest decenija upisao železničku školu, deda Momir Popić nije ni slutio da će posao otpravnika vozova postati ne samo njegovo, već i zanimanje čak dve generacije njegovih naslednika – sina Perice i unuke Milice. Sa ove vremenske distance kaže da ga to sada i ne čudi, jer su i sin, a potom i unuka, ovde gde danas rade, na železničkoj stanici u Prigrevici, bukvalno od rođenja.

Seća se da je Perica, još kao dečak, igrajući se na stanici, stalno govorio da će „biti otpravnik vozova ili neće ići u školu“.

- To se nekako podrazumevalo jer je to silno želeo. Međutim, Milica me je iznenadila, jer nisam primećivao ljubav prema ovom pozivu, a kad mi je rekla šta želi nisam joj baš poverovao, iskren je i veoma ponosan na unuku, deda Momo.

U vreme najstarijeg Popića prigrevačka železnička stanica je imala 22 radnika. Danas ih je samo petoro. I vozova je manje. Od 2002. šef stanice je čika Momin sin, Perica.

- Na železnici radim tri decenije. Još kao dečak sam znao šta želim da budem i tu je sve bilo jasno i pre nego sam krenuo u školu. Na ovoj stanici sam odrastao, ona je značajan deo mog života i tako će ostati dok sam živ. Ono na šta sam posebno ponosan, kada je Milica u pitanju, je činjenica da joj nikada nisam sugerisao izbor poziva. Ovo je bila njena želja i njen izbor, punog srca priča tata Perica.

Iako nema puno žena otpravnika vozova, Milica nikada nije imala problem sa tim. I ona je, poput oca, od malih nogu znala šta želi.

- Mnogi su se čudili mom izboru, ali meni je to bilo potpuno u redu. Pošto u Subotici nije bilo tog smera, upisala sam saobraćajnu školu u Somboru, smer drumskog saobraćaja, po čijem završetku sam vanredno položila razliku ispita i došla do diplome otpravnika vozova. Sada sam pripravnik, ali i student prve godine Visoke železničke škole u Beogradu, smer železnički saobraćaj, uz osmeh kaže Milica. Svesna je, kaže, da će po završetku fakulteta preći na neko drugo radno mesto, ali i toga da će joj otpremanje vozova i železnička stanica nedostajati.

- Baba i deda žive u kući pored pruge, naša kuća je takođe veoma blizu, ja sam ceo život tu, oko pruge i železničke stanice, te je bilo prirodno da odaberem ovaj poziv, dodaje Milica, dok izlazi na peron da dočeka voz, koji je upravo pristizao.

Kuriir.rs/ J.Miljuš