Nije danas lako gajiti ni samo jedno dete, ni kada je autobusko stajalište pod prozorom, dečja ambulanta iza ugla, market nekoliko kuća dalje, a kamoli za Dimitrijeviće iz Bjeluše, skoro 50 kilometara od Arilja, koji gaje petoro, a do prvog lekara imaju tih skoro pa 50 kilometara, do prve prodavnice 12 ili 15, a zimi, kad padne metar snega, po pet dana nemaju struje

Nema veće radosti za Emu i Vladimira nego kada se uveče čitava porodica, oni i njihovo petoro dece, okupi oko stola pa kuću pod Velikom Ćavom ispuni dečje čavrljanje, priče dečice o tome kako je ko proveo dan, ko je video vrapca, ko zeca, kako je mačak napao piliće, a kome su ovce pobegle u maline pa ga je Vladimir grdio.

Ili, kada u smiraj dana dvorište preplavi dečja cika, kada se pomešaju i deca i jagnjad i pilići, krava, kučići, mačke, pa se od svega napravi jedna opšta zbrka i gungula puna sreće, radosti i života.

Borba

U životu Vladimira i Eme, u stvari, ponajmanje je one naše, uobičajene samoživosti i sebičnosti, mnogo više odricanja, davanja, ljubavi, pažnje.

A da je im je lako, nije. Nije danas lako gajiti ni samo jedno dete, ni kada je autobusko stajalište pod prozorom, dečja ambulanta iza ugla, market nekoliko kuća dalje, a kamoli za Dimitrijeviće iz Bjeluše, skoro 50 kilometara od Arilja, koji gaje petoro, a do prvog lekara imaju tih skoro pa 50 kilometara, do prve prodavnice 12 ili 15, a zimi, kada pod Velikom Ćavom (1.385 m n. v.) padne metar snega, po pet dana nema struje.

- Borba - opisuju svoj život u jednoj reči Vladimir i Ema.

1003-bjelusa-3-luka-krsto-i-andrijana-rgb-saponja.jpg
Foto: Kurir/Zoran Šaponjić

Gradsko dete

Ema je iz Prijepolja, iz naselja Ratajska, iz ugledne bošnjačke familije, gradsko dete. Pre desetak godina udala se za Vladimira, došla u Bjelušu u brda, sa prozora vidi obrise Mučnja, Zlatibora, i nije se ni na tren, kaže, pokajala.

- Prvih dana bilo je teško, nema komšiluka, nema prodavnice, posle polako, naviknula sam se - kaže Ema.

Prvo je rodila Luku, kome je sada 10 godina, pa Lanu (7), onda Krstu (5), pa Andrijanu (3), a najmlađem Andreju sada su tek dva meseca.

Ona borba, koju pominju i Vladimir i Ema, izgleda ovako. Zimi, kad pade sneg, Vladimir ustane u pet ujutro, zakači za traktor vozu, očisti put, onda Luku i Lanu u kola pa u školu u Visoku, do koje je šest i po kilometara, ili, kada je sneg baš veliki, zakači kola za traktor pa ih tako odvuče do Visoke. Još u jesen, dok ne padne sneg, obezbede dovoljno i brašna i ulja i šećera, soli, mesa, sve do proleća, ako baš nešto i zatreba, do prodavnice i nazad treba ponekad i tri-četiri sata hoda.

1005-bjelusa-5-ema-i-andrej-rgb-saponja.jpg
Foto: Kurir/Zoran Šaponjić

A kad dođe leto...

Tek u proleće i kad dođe leto, Vladimir i ne zna kud će pre. Da li u šumu, u nadnicu, ili u maline, ili u njivu, da poseje krompire, ili...

Vladimir i Ema žive od onog što sami stvore, zarade. Niti šta od koga očekuju, niti se nadaju, niti šta od koga traže.

- U šumi pucaju leđa od tereta, ali druge nema, valja decu nahraniti, obući, obuti, za to mora da se ima, za drugo, ako šta ostane, ostane, ako ne ostane, onda ništa. Neki dan mi je bukova vlaka uletela u kabinu traktora, zamalo nisam stradao. Nedavno, bukova cepanica sa cepača udarila me pod rebra, bacila nekoliko metara, ali druge nema - priča Vladimir.

Njegove ruke su crne i žuljevite, ispucale kao hrastova kora, dok pričamo krije ih pod stolom, stidi se, a ne bi trebalo. Za njega u Bjeluši vele da radi za trojicu, slikovito dodaju da je „krvavi radnik“, da takvog radnika odavno nije bilo u selu.

- Ne mogu dokon, kud god se oko sebe okrenem, neki posao ugledam, znam, ako ja ne uradim, nema ko drugi - kaže Vladimir.

1004-bjelusa-4-vladimir-rgb-saponja.jpg
Foto: Kurir/Zoran Šaponjić

Emin spisak obaveza

A tek Ema. Valja svakog dana spremiti hrane, oprati, presvući, nahraniti, pomusti, uzvariti, usiriti...

- Ujutro ustanem oko pet, spremim Luki i Lani doručak, probudim ih, pomognem im da se spreme za školu, postavim doručak, ispratim ih u školu, onda budim ove mlađe, postavim njima doručak, nahranim bebu, onda u štalu, pomuzem kravu, donesem mleko, uzvarim, usirim, onda spremam ručak, u međuvremenu nahranim i kravu i ovce, pustim u pašu, onda operem veš, dve mašine svakog dana, ispečem hleb, u tom stignu deca iz škole, postavim ručak, operem sudove, onda se pozabavimo domaćim zadacima, u tome je veče, namirim stoku, pomuzem kravu, uzvarim, usirim, spremim večeru, deca večeraju... I tako svakog dana. Da, leti nas čeka i plaštenje, sakupljanje sena, tu je i berba malina, spremanje hrane za berače - jedva Ema uspe da nabroji spisak dnevnih obaveza.

1001-bjelusa-1-rgb-saponja.jpg
Foto: Kurir/Zoran Šaponjić

Put do škole

Deca polako prirastaju. Luka već čuva kravu i ovce, mada više voli da čuva stado ovaca nego kravu, iako mu ovce ponekad pobegnu u malinjak... Pomogne ocu i oko traktora, opere šoljice od kafe.

A Vladimir, ako i jedan san ima, ako se i čemu raduje, to je odrastanju sinova. Nada se u boga, prirašće dečica, a onda, eto, njemu odmene, pomoći, raduje se danu kada će on, Luka, Krsta i Andrej zajedno i u njivu i u šumu, da zajedno i zapevaju i late se posla, a kuća da napreduje... Ima li veće sreće za jednog oca.

1007-bjelusa-7-krsto-luka-i-andrijana-rgb-saponja.jpg
Foto: Kurir/Zoran Šaponjić

Luka i Lana, kada sa drugarima krenu u školu, ponekad ih, kad ima vremena, vozi Vladimir, ponekad, šest i po kilometara idu pešice, usput se druže sa vrapcima, vranama, svrakama, zečevima. Lisicu ili vuka, vele, još nisu sreli, a ni to nije isključeno. Kad nisu u školi, i dvorište i brdo iznad kuće,= puni su deči=je graje, smeha, ničim sputane slobode.

- Nije nam, naravno, žao što nam deca ne rastu u gradu. Hvala bogu, zdravi su, veseli, odrastaju u ovoj lepoti, slobodi i šta će čovek više. Malo je nezgodno što do prvog lekara imamo skoro 50 kilometara, ali u frižideru uvek imamo sirup protiv temperature, osnovne lekove, hvala bogu, deca se i ne razbolevaju. Deca u kući imaju sve što i deca u gradu, i internet, televizor, laptop, tablet računar - priča Ema.

1008-bjelusa-8-luka-rgb-saponja.jpg
Foto: Kurir/Zoran Šaponjić

Teško, ali pošteno

Kraj šporeta u povećoj kujni, koja je glavna prostorija, imaju još i dve sobe, u hladnom prolećnom danu greju se pilići, tor je pun ovaca, u štali krava, kuća napreduje...

- Kad smo se uzeli, nismo imali skoro pa ništa. Za ovih deset godina opremili smo štalu, prekrili kuću, kupili traktor, prikolicu, drugu sam napravio, frezu, vadilicu za krompir, balirku za seno, plugove, hvala bogu, ne oskudevamo ni u čemu. Sve što smo stekli, zaradili smo nas dvoje - priča Vladimir.

Ono jeste da su na traktoru „rakovici“ gume skoro pa izlizane, šara bezmalo i da nema, ali ne može za sve da istegne novca, jedna guma košta 50.000. Teško je ovde dinar zaraditi, džaba što je Vladimir skoro za četiri dana s drugarom isekao, izvukao iz šume, iscepao, složio čitavih 60 metara drva... Ko ne zna koliko je to teško, može da proba.

A za decu, i Vladimir i Ema uglas kažu, važno je samo jedno:

- Da odrastu u dobre, vredne, radne, iznad svega u poštene ljude.

A to će ovde, pod Velikom Ćavom, gde se živi teško, ali pošteno, od svog rada, a ne od prodaje magle, deca sigurno naučiti.

I imaju od koga.

Zoran Šaponjić